Владислав Петковић Дис (1880-1917) – ОРГИЈЕ

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет:

Без свега, и без радости; мада нам груди

Чезну за цвет.

 

Звуци виолина, вино, јак додир жена

Дају нам пир,

Ал` свуда се крећу сенке мртвих времена,

Умрли мир.

 

Музика с песмом пружа нам старе јауке,

Опела траг;

Загрљај, занавек наше скрштене руке

И живот наг.

 

У самоћи нам станује, к`о у ћутању,

Велики страх;

Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,

Ледени дах.

 

У игри, у пољупцима тражимо бесно

Израза, сна;

Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,

Кад нема дна.

 

Јер свак живи у гробу свом, само што неће

Да види гроб.

Ни своје дане што горе, к`о мртвом свеће,

Ни своју коб.

 

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила

Стварам зрак;

Све нас је довела тајна што нас убила,

Откала мрак.

 

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет;

И знамо, радост не може да се пробуди,

Опао цвет.

417891_591356437549275_492380308_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s