Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853)

 Знаменити лирски песник, романтичар и одушевљени присталица идеја Вука Стефановића Караџића, први је почео да пише песме на реформисаном српском језику.

„Само народна поезија — лепо вели Ј. Бошковић — и њезин одгајеник Бранко Радичевић стоје од почетка на чисто српском земљишту. Бранко није само уметничку поезију српску развијао у духу наших народних песама, него је и први показао, да она може бити самостална, без туђинске одеће и митологијских шљока и накита… „Песме Бранка Радичевића“ учиниле су прекрет у уметничкој поезији нашој, нарочито у лирској, како садржајем тако и обликом својим. Из његове поезије синула је први пут сва лепота и гипкост чистога српског језика, и милина онога што је на народну направу“.

БРАНКОВА МУЗИКА

Ретки су песници овенчани таквим ореолом славе попут Бранка Радичевића који је умро сасвим млад, у двадесет деветој години, оставивши у наслеђе свега педесет и четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет и осам писама и један одговор на критику. Но, без обзира на релативно мали опус, преко осамдесет музичких композиција постоји на Бранкове стихове, што говори о ретком феномену не само у оквиру српске, већ и у распонима европске и светске поезије.

НИКАД НИЈЕ ВИТО ТВОЈЕ ТЕЛО

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с’ у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Тио вече кô да те донело
Сред анђела са божија крила,
Ума с’ дивно мени појавила,
Ума дивну вече те однело.
Сам остадо са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком,
Сам са ноћи тавном, ал’ без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал’ без бела данка,
На те мислим, душо, без престанка!

МИНИ КАРАЏИЋ (у споменицу)

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

У својим сећањима Мина открива како је она настала: „Беше то на Бадњи  дан 1849. године. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао:       Певам дању, певам ноћу,…  Милим сестрицама. „   Зар то није лијеп, мирисав цвијетак на јутрењој роси? Бранку је требао само један трен; ваљало му само захватити у пуне груди своје, гдје цвјета читав перивој таква цвијећа, ту их брао те нама давао. Не бјеше ли, дакле, синак вилин? “

(Minin„Spomenar“, čije je reprint izdanje 1974. objavio Muzej Vuka i Dositeja, a original se čuva u Arhivu SANU – тo i nije knjiga, već mala kutija od zelene svile, sa zlatnom kopčom. Ona predstavlja korice za listiće na kojima su crtež, zapisi, i poslednji put javnost ju je videla 1987. kada se obeležavalo dva veka rođenja Vuka.)

branko-i-mina

  • Mini Karadžić u spomenicu (muzika: Kornelije Kovač) Pevam danju, pevam noću Izvođači: Zdravko Čolić, Zorica Brunclik, Ivana Banfić

Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

„Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.“

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci  Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima – “Bezimena” ili “Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji  Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.

Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.

Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima.

КЛЕТВА

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Kletva mart 1845. (muzika: Kornelije Kovač) Ao, nono bijela Izvođači: Zdravko Čolić

УКОР

Де си, душо, де си, рано,
Де си данче мио,
Де си, сунце огрејано,
Де си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада!
Сунце зађе, паде тама,
Аја оста сама!

Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Љуби, грли, док не сване —
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!…
Јао злато, тако т’ Бога,
Та како си могâ?!

9. 5. 1850.

Pesmu „Ukor“ komponovali su Jenko, Bajić i J. Marinković (za glas i klavir). Od te tri, Marinkovićeva ima najviše umetničke snage, naročito u klavirskoj pratnji, dok se u Bajićevoj kompoziciji oseća nategnuto traženje narodnog tona, obeleženo najčešće prekomernim sekundama.

  • Ukor 09.05.1850. (muzika: Davorin Jenko) Gde si dušo, gde si rano Izvođači: Edo Ljubić, Danica Jovanovic Obrenić, Nada Mamula, Merima Njegomir, Milanka Katić,

Jadna draga

Vetric piri,
Lipa miri
Ko i pre,Vrelo zubori
Po lisnoj gori
Ko i pre,Ja sam mlada
Ovde sada
Ko i pre,Sunce bega,
Al’ nema njega
Kao pre,Nema sunca milenog,
Nema mog.Oj veceri o slatko cekanje,
O vi noci miji beli dani,
O vi dani a sa dva sunasca,
De ste jako, de je zlato moje?Placi travo, zapevaj slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili Boze podigni oluju
Sred me srca gromom udri ziva!
Raka njega krije sad i tama,
Sta cu ovde ja na svetu sama!
Dve kompozicije na „Jadnu dragu“, od Mokranjca i Vladimira Đorđevića, ne razlikuju se mnogo po stilu. Mokranjac je u ovoj pesmi (za hor) izašao iz oblasti kojom je suvereno vladao, iz narodnih „Rukoveti“, i pokušao da stvori neku vrstu „pesme stimunga“, sa onomatopejskim podražavanjem potoka u tenoru, ali je u vodećem glasu zalazio i u sevdaliski ton, tako da stilska raznorodnost čini da ova kompozicija ne ide u red njegovih najuspelijih ostvarenja. Đorđevićeva „Jadna draga“ (za glas i klavir) takođe usled stalnog nesklada između partije glasa i klavirske pratnje ne odgovara pesničkom delu Branka Radičevića.

Девојка на студенцу

Kад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
„Дајде, селе, мало воде!“
Ове речи — слатке стреле —
Минуше ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две — на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошô,
Ма и овај други прошô!

(1843, јул)

Veliku popularnost je uživala i mnogo je pevana nekada „Devojka na studencu“ od Horejseka u klavirskoj obradi Doubeka. Ta pesma je, kao retko koja nas kompozicija, doživela čak i dva štampana izdanja. Ne može se reći da je ona u duhu Brankovog teksta: ona nema suptilnosti Brankovog stiha niti je u muzici podvučena psihološka tananost samog događaja iz pesme. No ona je melodiski u duhu romantičarskog Lied-a sa kraja stoleća, sa prizvukom smetanovskog harmonskog stila, ona je „pevljiva“ i laka i stoga je verovatno i postala popularna.

Djački rastanak

Поема Ђачки растанак, која се до пред само штампање звала Опроштај, чудотворан је песнички драгуљ у нашој књижевности. Као никад до тад распевао се један српски песник, срчан, музикалан, речит, визионарски окренут будућности, опијен животом, проричући „братство народа” (Исидора Секулић). Спајајући романтичко и реалистичко осећање света, Бранко ствара опојну лирско-епску творевину у којој попут младог срца удара здравим ритмом свенародно коло испреплетено представницима српског народа из разних крајева на јужнословенском делу Балкана.

О поеми Милан Дединац каже: Ђачки растанак испевао је песник који је већ упознао мелодију и много тајни матерњег језика, песник широка замаха, музикалан, понесен плаховитим темпераментом, занесен младошћу”. Исидора Секулић вели: „Бректао је као змај врео и пун потреба животних; и умиљавао се као младо маче. Количина је био гладан тај на кратак живот осуђени песник. Његовој младости требала је велика количина младости. Тако је са онима ретким који страсно воле своју савременост”.

Заправо, фрагмент назван Бранково коло у Ђачком растанку је и, како је 1878. године писао Стеван В. Поповић, “симболичка фигура којом песник спаја све српство уједно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност. Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло”.

Готово стотину година касније, Миодраг Поповић ово тумачење развија даље: “Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса. Такво коло несумњиво је било и оно које се играли 1846. године на словенском балу у Бечу у сали Софијиног купатила. Коло је водила Мина Караџић, обучена у народну ношњу, са фесом и кићанком. До ње су се налазили Југословени који су тада живели у Бечу: Србијанци, Банаћани, Бачвани, Сремци, Црногорци, Далматинци, Хрваћани… Бранко не поставља међе међу народима: он се обраћа покрајинама, а не нацијама (Хрваћани су становници уже Хрватске, и Срби и Хрвати; Србијанци су само они Срби који живе у Кнежевини Србији)”.

(одломак:)

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице,
Удри, побро, у сићане жице,
Данас има, а сутра нас нема,
Ајд’ у коло, ко ће ту да дрема?
Он у среди у тамбуру бије,
А коло се око њега вије,
Ао брацо, ао тамбурице,
Удри жешће у те ситне жице,
Ситне жице — ситнији кораци,
Нек се знаде кад играју ђаци!
Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,
Та има вас на иљаде,
Ал’ бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!
Ој Шубићу,
Јуранићу,
Турске главе
Беу траве,
Мачи ваши бритка коса,
Крвца ваша беше роса,
Роса росну, јавор с’ диже,
Певац иза њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л’ десницом починили,
Дела ваша сунцу равна
Неће скрити нојца тавна.
Ноћи, ноћи, тавна ноћи —
Ко би Србу у помоћи?
Ој Чупићу, љута гујо,
Ој Ћурчијо, мрки вујо.
Ао Луко,
Турска муко,
Ао Петре,
Плаи ветре,
Што довати турско море
Па о српске разби горе!
Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал’ на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила,
Сруши Дрини у дубину
Ону страшну орлушину:
Ви звездице нашег неба,
Што сијасте кô што треба,
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају,
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Плаовито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј’ у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:
Руком држи братац брата,
Близу срца њега вата.
Свирац свира,
Срце дира,

Prema popisu Vladimira Đorđevića,2) odlomke iz „Đačkog rastanka“ komponovali su N. Stitarski, Vojtez Sistek, Josif Marinković, Jovan Paču, Robert Tolinger, Stevan Sram i parafrazu Kola (pod imenom Đačko kolo od P. Despotovića) Boža Joksimović. Tome popisu treba dodati „Kola“ za klavir Dionisije de Sarno i Ljubice Marić, „Kolo“ za mešoviti hor Svetolika Pascana i preradu Marinkovicevog „Kola“ od Josipa Slavenskog.

Među tvorevinama naših starijih kompozitora najuspelije su kompozicije iz „Đačkog rastanka“ Josifa Marinkovića. Njegova horska „Kola“ — njih 13 na broju — znače u našoj muzici poslednji stupanj do Mokranjčevih „Rukoveti“; od tih dva „Kola“ su pisana na bazi „Đačkog rastanka“ („Kolo, kolo naokolo“ i „Svirac svira“), i to u dve verzije od svakog (za mešoviti i muški hor).

Uspeli primer muzičke ilustracije „Kola“ pretstavlja kompozicija Ljubice Marić, napisana povodom proslave 1947 godine. U svome delu za klavir Marićeva je srećno dočarala momente Brankovog kola povezujući muzičke narodnosti koje se pominju u tekstu u jednu celovitu klavirsku formu, sa dobro pogođenim, skoro vuroznim ali ukusnim pijanistickim efektima.

SUNCE ŽEŽE

Sunce žeže, zapara je ljuta,
Svaka biljka stoji zabrinuta.
Cvetak jedan, klonuo je žedan,
Na toj suši hoće da s’ osuši.

Iz daleka strašan oblak juri,
Cvet ga moli da tako ne žuri.
Stan’ oblače, orosi mi grudi,
Da se život u meni probudi.

Stani cvete, pričekaj me bolan,
Pun sam leda, dalje ići moram.
Kad se vratim pomoć’ ću ti duši,
Oblak ode, cvetak se osuši.

  • Sunce žeže (muzika: ) Izvođači: Zvonko Bogdan, Danica Obrenić, Mile Bogdanović, Dubravka Nešović, Aleksandar Dejanović, Nada Mamula, Azemina Grbić, Mira Mrđa

OJ, JESENSKE DUGE NOĆI

Oj, jesenske duge noći, oj.
Oj, jesenske duge noći,
rek’o dragi da će doći, oj.
Oj, dragi moj.

Da l’ ce doći, il’ ne doći, oj?
Da l’ ce doći, il’ ne doći,
čekaću ga do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

Zaspale su crne oči, oj.
Zaspale su crne oči,
doš’o dragi do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.

  • Oj, jesenske duge noći (muzika: ) Izvođači: Anica Zubović, Biljana & Ivana Trnčić, Radulović & Jovanović, Đurić & Runjajić, Mirjana Peić, Mešovita grupa „Kolo“

KAD BI OVE RUŽE MALE

Sad moj dragi brdom seće,
Brdom šeće ruže bere.
Ruže bere venac vije,
I nad vencom suze lije.

Kad bi ove ruže male
za bol srca moga znale,
pustile bi suzu koju,
da ublaže tugu moju.

Al’ ne znaju, al’ ne znaju,
šta je uzrok mome jadu…
samo onaj dobro znade,
što mom srcu bol zadade.

Ah, proklete ruže male,
zar za boli niste znale…
da moj dragi drugu ljubi,
a za njim srce žudi.

Da li je Brankova poezija našla umetnički adekvatnu reprodukciju u muzici?

Najpojmljivije bi bilo da su savremenici Brankovi i neposredni poslednici — ljudi najbliži njegovom duhu i vremenu — najbolje odgovarali karakteru i smislu Brankovih pesama. Međutim, osim Kornelija Stankovića, u srpskoj muzici nije bilo Brankovih savremenika, a Stanković ga nije komponovao. Ostali kompozitori prošlog veka, po tehnici svoga zanata, po vladanju umetničkom formom, po izražajnim sredstvima, većinom nisu bili dorasli Brankovom stihu i većinom nisu bili tako bazirani i smeli u muzici ko sto je Branko bio u srpskom pesništvu.
Tek poneke Marinkovićeve i Tolingerove kompozicije i tvorevine savremenih kompozitora približuju se donekle duhu Brankove poezije i pogađaju, mada savremenom tehnikom, „ton“ te poezije.

Branko je prvi naš pesnik koji je pošao narodnim pravcem u književnosti. Plejada naših muzičara prošloga veka nije mu bila dorasla; danas i ubuduće, kada istinski narodni muzičari dolaze do izraza, on će svakako nalaziti sve više dostojnih muzičkih uobličitelja i tumača.

Uostalom, svojom snagom i neposrednošću, njegova je poezija prokrčila sebi put u mase narodne, pevala se i peva, kao narodna pesma, anonimno, po napevima nepoznatih kompozitora.

Takvih napeva, kojima se ne zna muzički autor, ima dosta. Najčešće su to prilično banalne i sladunjave melodije koje izvitoperavaju Brankove stihove. Međutim, ima ih i koje potvrđuju da su Brankove pesme duboko zašle u narod i tamo srasle sa pravom narodnom melodijom. Veoma interesantan podatak o tome daje nam M. Đ. Milićević, koji je 1872 g. u Stubik4) na crkvenom saboru čuo učitelja kako peva, pored „ponekih vragolija“, i „Gusle moje“. U vrlo impresivnom opisu, on, između ostalog, kaže: „G. Despot je pevao onako kako se obično peva uz gusle, samo s dužim talasanjem svoga miloga glasa.

Гојко (одломак)

Гусле моје, овамоте мало,
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим’,
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће.

Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело —
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!

Ао свете, мио и премио,
Красно ли те Вишњи удесио,
Само, само, да још мрети није,
Ал’ већ нека, кад инако није.
Данас-сутра час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут.
Ал’ што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ћу више.

Njegov glas bejaše pun, jedar a mekan, veoma izrađen. Taj glas prodiraše do dna duše slusaocu. Ova Brankova pesma ipak, pesma mestivaše neko čudno raspoloženje u slušaoce.“

„Što g. Stefanović dalje pevaše, to se oko stola sve manje živosti čujaše: stadoše vinolije, umukoše čaše, stišaše se viljuške, prestaše kretati se i same vilice, ućuta se ne samo romor nego, misliš, i dihanje u slušalica. Neki čisto radoznalo upravljahu oči u pevača, a neki zamišljeno gledahu preda se i, bez sve šale, mnogima se niz obraz spustaše po koja suza…“

„Omladina, koja se pribiraše crkvi da igra u kolu, nagrnu ka stolu i okruži goste. Sami svirači — svemu vični Cigani — s ćemanima pod pazuhom, približavahu se na prstima da vide čudnoga pevača, i da čuju dotle nečuvenu pesmu. Jedan stari majstor — svirač — gurkaše svoga crnopurastog naslednika napred, i rukom, i šapatom, i vrlo izraznom mimikom, upućivase ga da dobro utubi tu zanosnu pesmu.“

„G. Despot svrši, a slušaoci, do dna svoje duše potreseni, ostaše nemi kao zaliveni: niti grunuše prangije, niti jeknuše zvona, niti se ču kakav drugi uzvik…“

Stana Đurić Klajn

МОЛИТВА

Mесец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благосови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

(1844, на Ускрс)

БОЛЕСНИКОВ УЗДИСАЈ

Jе л’ то данак, кад му ведла неста?
Је л’ то сунце, откад сијат преста?
Што л’ потмоло тако у ме гледи,
Тако ладно, да ми с’ срце леди?
Је л’ то време што је посустало,
Што с’ не миче, што л’ се скотурало
Као змија на мојим прсима?
Ал’ је ладно, ух ал’ ми је зима!
Кад корачим, је л’ ово земљица
Што л’ шобоће кô каква гробница?
Слушај, слушај, је л ме когод звао?
Она, она — брже, што сам стао?

Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет’ нећу!

Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама …

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља’ —
У траљама отац вас оставља.

BrankoRadicevic_Orao1878

ЖИВОТОПИС БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

1824. Рођен 28. марта у Славонском Броду. На крштењу добио име Алексије.   Породица мајке Бранкове доселила се у Вуковар из Скопља у другој половини осамнаестога века а породица оца његова мало пре тога доба, по свој прилици, из Србије, из округа крагујевачкога, и настанила се у Срему.

Многи греше сматрајући да су мештани Бранка у Сремским Карловцима звали Бранком. Тако га нису ословљавали ни најближи његови школски пријатељи. Напросто за то није било повода. У школске књиге уписан је као Алексије Радичевић. Познаници су га најчешће звали Алексом, али не мање и Ацом. Аца је Бранково име од миља. Тек у Бечу, своје крштено име Алексије превешће са грчког језика у Бранко (грч. Alexsios – који брани)

1825. Рођен Бранков брат Стеван који умире млад, као студент права, у Темишвару , 1845. године.

О Бранку и његовом брату Стевану (Стеван умире од сушице 1845. у Темишвару, где му се и данас налази гроб. Бранко ће му посветити нежну песму Моме брату Стевану, али ће братовљева смрт зрцалити и у познатој песми Кад млидијах умерети.) један њихов колега из гимназије је забележио: ”Њих двојица унели су у омладину поноса и полета. Поред њих осетили смо нови живот”.

1826. Умире Бранкова сестрица Амалија.
1828.  Од сушице умире мајка Ружа у Земуну.
1830 – 1835. Учи у Земуну, најпре српску основну школу, а  затим немачку, три године.
1835. Долази с братом Стеваном у Сремске Карловце где похађају најстарију српску гимназију,  изучивши шест разреда, колико је тада у њој било. Бранко је“најодличнији ђак”, никад батинан, има најбољи хербаријум сачињен од цвећа и биљака са Стражилова.

Не зна се има ли места у нашој земљи које је тако везано за неког нашег човека, као Карловци за Бранка. У гимназији, само по имену српској, како је Вук знао рећи, предавало се на немачком и латинском језику. У то време Вук Караџић је већ почео борбу за народни језик. Сви професори карловачке гимназије били су против Вука, једни из уверења, други из страха од губитка службе. Па ипак се Алексије Радичевић, једини од свих ђака усудио да једну латинску лекцију преведе на српски језик и напише је Вуковим правописом. Професор га због тога није казнио. Та свешчица је остала као доказ Бранкове наклоности према народном језику и као један од првих трагова његовог смелог и самосталног духа. У лето 1841. године, по свршетку шестога разреда, опростио се Бранко са друговима и растао с Карловцима, „местом драгим“. Тај је догађај изазвао у души његовој песму, коју је тек после две и по године — у јануару 1844. — ставио на хартију, а то је његов класични „Ђачки Растанак“.

1841. У Темишвару, где му је отац био са службом, похађа тзв. “филозофију”, то јест, седми и осми разред гимназије.

1843. Брат Стеван из Карловаца долази у Темишвар, а Бранко одлази у Беч, где уписује право и упознаје се са Вуковим кругом сарадника.Тада у Бечу бејаше и млади Ђуро Даничић с којим се Бранко побратимио. Срећан удес српскога народа саставио их је код Вука да из његових руку приме заставе које су победоносно пронели широм Српства: Даничић заставу српскога језика, Бранко заставу српске песме. „Сад знадем — писала је много доцније Вукова кћи Мина о Бранку — шта бјеше узрок, те онај весели младић чамаше по вас дуги дан у писарници озбиљнога Вука, и ради чега се радоваше Бранко, кад би о сутону ухватио слабога старца испод руке да га одведе до „васер гласије“. Тамо бјеше сваки дан збора и договора, те се на њ сабираху Миклошиђ, Ранке, Карара, Петрановић, Даничић, а приликом и други наши чувени људи“.1843 – 1844. Први песнички покушаји у духу тадашње немачке лирике. Расту љубавне симпатије између песника и Вилхелмине Караџић, лепе и паметне Вукове кћерке Мине, коју је отац од миља звао и Минка.
1845. У Темишвару, као студент “мудрословија“, умире Бранков брат Стеван у својој двадесетој години.
1847. У децембру излазе из штампе Бранкове Песме са посветом Српској омладини.

Први пут је име Бранково изашло на јавност у половини 1847. године, кад је песник пустио у свет позив на прву књигу својих песама. Књига је била у штампи готова до пред крај те године и донела је певање Бранково за последње четири године. После неколико дана изиђе у књижевном органу, београдској „Подунавци“, приказ од Ђ. Даничића. „Мени се све чини — почиње Даничић — да ће се ова година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али — ако да Бог — као освитак томе лијепоме данку“. О самој појави песама и њиховој вредности продужује: „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева…и да је „језик као суза — чист”. Истина још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али „не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство“.

Кад је одштампана његова прва књига забележено је да се појавио “један готов, савршен песник”.
У то време борбе за народни језик коначно се појављује и Вуков превод “Новог Завјета”, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” као ‘тешка артиљерија Вукове науке’ и велики “Горски вијенац”. И коначно ‘дошло је време да и Бранко покрене у бој лаку коњицу својих стихова’.  Песме младости, љубави и родољубља пуне су ведрине, виталности, враголанске жудње за животом.

Осећање — без кога нема песме — не износи Бранко, као већина песника, увек непосредно: за своје осећаје он тражи махом слику која ће бити тумач онога што је у души песниковој. Рекли бисмо да је и у томе Бранко био у првом реду ученик српске народне песме, као што је народним стихом — десетосложним — велики број песама и испевао, употребљавајући уз то понајчешће и стих осмосложни .

1848 – 1849. Из Беча, преко Загреба и Срема, у време европске револуције, креће кући, посећује Брод на Сави, Карловце, Руму и три пута прелази у Београд где је имао непријатности са полицијом. У Земуну ради на својим лирско-епским песмама.

Своје симпатије према Фебруарској револуцији у Француској, Бранко исказује стиховима:

Ој Паризе, ти срце Франције,

Ој Францијо, срце света цела,

Твоја слава сврх неба се вије,

Та срце си младо ми понела.

Бранко је био проматрач мартовских сукоба између народа и војске. Не зна се да ли је учествовао у тим догађајима, али када је до њега стигао глас о револуцији у Војводини, одлази из Беча.

У Јавору, 1892. године, Јован Ђорђевић објавио је део записа Из мојих старих успомена, у којима осветљава своје познанство с Бранком 1849. године у Земуну. Занимљиво је да је Бранко, у Гаспаридесовој кафани, за засебним столом, често одседао с Јованом Ђорђевићем, Мијом Влашкалићем и Илијом Вујићем, читајући нове своје песме. Тражио је оцене, дискусију, сугестије. Многе своје песме, што се да видети у ориганалним рукописима, исправљао је, допуњавао, прецртавао. Осим неких, касније чувених и објављених, песама, Бранко је читао и поеме које се никад нису појавиле штампане или се то догодило много деценија после. О томе Јован Ђорђевић пише: „Осим ове песме (Стојан)  била  је  још  једна, највећа  од свију, из које ми је само наколико стихова прочитао, али које нема нигде штампане, па ни у поменутој трећој књизи. Ова је песма била и дељена у строфе од осам стихова и заузимала је три или четири књижице у осмини, прошивене и до краја исписане. У свакој књижици могло је бити три до четири табака.У тој песми описује се како ми рече Бранко — неки Дон Жуан који путује из места у место, свуда се заљубљује и свуда улива љубав нежнијем полу. Прочитао ми је два-три листа и уверио сам се да је ова песма једна од најлепших песама, да је несташна Бранкова Муза у њој достигла кулминацију”.Очигледно је да се радило о дужој љубавној песми (Луди Бранко) која, без обзира на високе уметничке квалитете, у оно време никако није могла бити штампана. Свој разговор с Бранком Јован Ђорђевић, даље, овако бележи:

— Мени се чини, Бранко, да ти ту самог себе описујеш.

—  Шта, зар мислиш да сам ја толико скитао по свету?

—  Не мислим то, него мислим да твој јунак ради оно што би ти радио да си на његовом месту.

—  Богами, канда и погађаш — одговори Бранко и стрпа оне хартије у чекмеџе.

Јован Ђорђевић, угледни позоришни радник и запажени књижевник, чија се сећања могу узети као компетентна, не доживевши да види и прочита поменуту љубавну песму, четр-десет три године после сусрета с песником, пита се: „Куд се дела та песма? Да л’  је није Бранко сам за живота поништио? Колико Бранка познајем, држим да је немогуће. То је било његово ремек-дело. Отац неће удавити своје најмилије чедо ако је и мало раскалашније. Пре ће бити да је то његов отац учинио у тој мисли да ово разуздано дериште не пристаје уз осталу браћу и сестре и да ће удити успомени свога оца. Не могу се доста накајати што нисам изискао ту песму од Бранка и  крадом  преписао!  Јест, да је онда била ова данашња памет, или бар да сам слутити могао да ћу се за неколико дана с Бранком занавек растати”.

Из Руме, где је у два наврата боравио код рођаке Јелисавете Стојчевић, ослушкујући какво је стање на бојиштима, 13. августа 1848. године, Бранко  јавља у Беч Даничићу да се народ јуначки бори. У истом писму говори о Даничићевој мајци: „У Београду сам седео код твог брата. Ту сам и твоју матер нашао. Како ме виде одма запита: Шта је с мојим Ђоком? Њој неко каза да си у Прагу погинуо, те сам ти доста муке имао док сам је уверио да си жив, и да не беше писма што си ми у Загреб писао, би богами све моје речи узалуд биле”.

Боравећи у Вуковару, код родбине, где се осећао најпријатније, проводио је мирне дане. Тетка Ката (Катарина Поповић) спремајући ужину говорила је деци: „Ви децо, пијте црну каву, а Бранко (Аца) је гост, па може и белу“. На то ће Бранко: „А зар само ја да не одем у рај“. О његовом боравку у Вуковару рођак Риста Михајловић забележио је: „Једно поподне зажели изићи с нама на Добру Воду, убаво место на јужној страни, пола сата од Вуковара… Наједаред засвира крај цркве, у долини, гајдаш. Бранко се осмехну, устаде, поведе нас доле, те гледајући младеж вуковарску у коло ухваћену, рече: Већ само због тога вредно је да сам у Вуковар дошао“.

Боравак у Вуковару, местима у Срему и другде, Бранко користи за прикупљање ретких речи и пословица. У писму из Земуна, 6. фебруара 1849. године, јавља Даничићу: „Чуо сам још којешта, као: Да нема ветра пауци би небо замрежили. (Од Илићевог деде старца од 115 година — у Реснику)”. Затим, опет се жали на беспарицу: „Питаш ме кад мислим у Беч. Одма би Ђуро, али се не да, нема пара”

1850. Захваљујући стипендији кнеза Михаила, поново долази у Беч, где студира медицину не би ли се излечио већ увелико начет туберкулозом. Исидора Секулић објашњава: „Већ је милела туберкулоза“.

Поново се интензивно дружи с Даничићем. Риста Михајловић пише: „Бранко и побратим његов Ђуро Даничић бијаху и по ставу и угледу, први са дугим смеђим, а други са дугим црним власима до рамена, познате симпатичне личности… Бранко је  имао обичај  навече, место вечере, белу каву ужинати. Признавао је да му пушење грло суши, али је ипак доста страсно пушио”.

8325443_1075224540Ђуро Даничић (1825-1882)

Мада је већ осећао да му здравље лагано слаби, Бранко је и даље био активан у свему, весео, вредан, спреман да помогне. Риста Михајловић помиње једну духовиту згоду која, осим што показује да је Бранко у сваком трену био способан да туђе незнање и наиву толерише и духовито преиначи у шалу, говори и о извесној заосталости и шоку балканских момчића који су из провинције дошли у злаћани Беч да уче школе:

„Ја и наш заједнички братић, покојни Александар Вукашиновић, дошавши октобра 1850. први пут у Беч у гимназију, бијасмо на Вука, Ђуру и Бранка препоручени. Паде коцка на Бранка, као најмлађег и рођака нашег, да се за то побрине. Састасмо се око подне, и премда још ручао није и премда му доста тешко бијаше млого и далеко ходати, упути се с нама у предграђе Виден. За нас двојицу дошљака било је све што смо на том ходу видели ново и ванредно — да се доста нагледати не могасмо. Бранко, који је пред нама подобро корачао, морао би се често пута на нас обазирати, пожуривати и напослетку претити да ћемо се изгубити. Дођосмо тако на гласију, која нутарњи град у оно време од предграђа растављаше; у једној алеји застадох ја мало јаче, а Бранко, окренувши се, смотри ме да као нешто тражим, те ме запита шта сам изгубио. „Тражим крај овоме камену по којем идемо”, одговорих ја. Оно бијаше асфалт, за који тада још нисам знао. Никада нећу заборавити како се Бранко тој детињастој наивности мојој слатко, грохотом насмејао и целог пута о томе шалу збивао. Нашавши нам стан, вратисмо се тек око четири сата у град на обед у гостиону Код бибера, на бастаји, према дунавском каналу, где је Бранко обично ручавао. Он беше у том консервативан и не хтеде успут на другом месту обедовати”

1851. Штампа у Бечу и другу књигу својих песама и посвети је своме добротвору кнезу Михаилу Напада га Људевит Штур, словачки културни прегалац. Бранко пише одговор, али га не објављује. У овој књизи су две епско-лирске песме: Гојко и Хајдуков гроб. Књига је, ако се изузме оштра Штурова критика, хладно дочекана. Растурање иде лоше. Пред саму смрт Бранко једном пријатељу поклања чак хиљаду примерака. Болест све више у-зима маха. Ристо Михајловић пише: „Често пута би се накашљавао, кашаљ у мараму ухватио и забринуто погледао, па би се тад замислио, пустивши ме да говорим, опет би наполак себи запевао: Еј ти лане, лане, не мариш ти за ме!”.

1853.Болест се погоршава, песник “баца крв из плућа”.Умире у болници у Бечу 1.јула.

Последње дане и часове живота његова казује Мина Вукова: „Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље; а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечких лекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу. Ту имађаше сваке његе и понуде, а Вук и Даничић обилазише га често. Мати моја пазила је Бранка као и рођена сина, па није прошло дана да га не надгледа. Радоваше се кад му ко дође, и бјеше још једнако весео. Али и то не потраја дуго… Једнога дана… сјеђаше моја мајка као обично у Бранка. Тога дана бјеше необично узбуђен и њежно држаше обје њезине руке у својима. Тако су дуго сједили и разговарали. Кад мајка пође, те се навратима осврну да га још један пут поздрави, али Бранко с болнијем изразом склопио руке над главом. Поплашена викне нудиље, притрчи Бранку, дигне га у наручје; али сјен самртнијех крила бјеше већ пао на лице Бранково. Још један пут захвално погледа, још се један пут уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати“. Тако је преминуо Бранко 18. јуна (1.јула) 1853. године.

Бранко је сахрањен 20. јуна (по старом календару)  на бечком „грчком гробљу“. Све трошкове подмирио је кнез Михаило. Сахрани није присуствовао Тодор Радичевић који је радио у тада далеком Темишвару. Тек три месеца доцније дошао је у Беч и направио сину мали споменик, сматрајући да је учинио како је могао „а да ће се и народ кадгод њега (Бранка) сетити и учинити своје”.

Девет месеци после сахране, у пролеће 1854. године, Милица Стојадиновић Српкиња, несуђена кнегиња Црне Горе,  пише: „До његова гроба пролазили смо гробове цвијећем засађене, а на Бранковом познаде се одмах да тај гроб нико од рођених не полази, јер се скоро и не зна, тако је копањем других гробова искварен.“

1862. Отац Тодор штампа у Темишвару трећу књигу Бранкових песама: оно што је “у траљама” остало.

1883. Од 8.до 10.јула обављен је пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово. То је био други покушај после пропалог 1878.године. Највећу заслугу имао је Павле Марковић Адамов,који је и своме сину дао име Бранко. Енглеска штампа бележи у то време да је пренос Бранка највећи културни догађај у Европи.

„МОЈЕ КОСТИ ОПЕРИТЕ ВИНОМ … ”

Четврт века Бранков гроб нико не обилази. Првих година то су чиниле Мина и њена мајка, али и оне престаше. Бранко је  пао  у заборав.  Но, Стеван  В. Поповић, звани  чика Стева, књижевни сваштар, неуспешан писац, али необично довитљив културни посленик који је имао њуха за праве работе и вредности, покренуо је акцију прикупљања прилога за илус-тровани календар Орао, у којем ће се, септембра 1877. године. у Новом Саду, појавити први прилози о Бранку. Доста танушан, али подстицајан чланак о песнику написао је Јован Бош-ковић, а Мина Вукомановић-Караџић објављује своја сећања пуна занимљивих података о Бранку. Велики публицитет изаз-вала је Змајева песма Бранкова жеља, којом је јасно исказана прека потреба да се из Беча на Стражилово пренесу кости песникове. Змај песму пише као да ју је сам Бранко начинио:

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдањем рају,

Пренес’те их, браћо моја мила,

Поред оног убавог Белила,

Кроз Карловце, где сам младост. пров’о,

Па на оно дивно Стражилово …

 Песма је изазвала огроман одјек. Прештампавали су је многи листови. Већ 7. новембра 1877. године, у Карловцима бива изабран Одбор од двадесет једног члана, на челу са Павлом Кречаревићем и перовођом Ј. Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Све је личило на прави тренутак да идеја о преносу буде остварена. Међутим, као гром из ведра неба, 1. јануара 1878. године изађе у бечкој Зори песма Лазе Костића Права Бранкова жеља, која је била потпуно супротна Змајевој. Део

Костићеве песме гласи:

 Авај, браћо драга, остав’те ме мирно,

да ми нико није костију додирно

ма овде почив’о до судњега данка,

у слободну земљу само нос’те Бранка.

 Песма Лазе Костића деловала је провокативно и на самог Змаја који је одмах одговорио „побри”: „Чим сам прочитао Праву Бранкову жељу, ја сам се одмах покајао што не оставих те драге нам кости на миру… ”.

После судара двојице песника, чији су односи иначе били помућени, идеја  о преносу Бранка замре пуних пет година. Било је мањих покушаја омладине 1880. године у Новом Саду, затим у Вуковару 1881, али ниједан није успео. Тек бечка Зора, јануара 1883. године, приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситеја Обрадовића и штампајући, при том, Споменицу, даје сав приход за „пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карлов-цима”. Ова нова иницијатива дошла је у последњи час, јер претила је опасност да до краја 1883. године поменуто гробље буде затворено (преорано) и све кости сахрањене у заједничку гробницу. С друге стране, по постојећим законима кости су се могле вадити из земље најдуже тридесет година после сахране, а измицали су и последњи месеци којима се навршавала трећа деценија.

Поново је формиран Одбор, овога пута у Бечу, а потом сличан и у Карловцима, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим који ће касније постати уредник листа за забаву, поуку и књижевност Бранково коло (1895—1914). Све је кренуло како ваља: организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве, чији је приход био намењен за трошкове преноса. Новосадска Застава, 1883. године, доноси спискове новчаних приложника из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других градова и места. Утврђен је и дан преноса: 10. јул 1883. године.

ВИТО РЕБРО

У Бечу, 8. јула, у седам часова, извршена је ексхумација на гробљу. Присуствовали су Јован Јовановић Змај, др Љуба Ненадовић (родом из Панчева), Петар Деспотовић, председник Зоре и пет чланова одбора. Од званичних личности били су: гробљански инспектор, градски подфизик, свештеник и изасланик полиције. Мина се није одазвала позиву.

Описујући чин ексхумације, Деспотовић каже: „У сандуку томе лежаху на дну земљом и камењем измешане кости нашег Бранка. Крупније кости су вађене опрезно и предаване физику који их је ређао у сандуку по ономе реду како  кости у  скелету обично  стоје. Остале кости метане су  у једно овеће решето, где су се пребирале. Све бејаше врло добро сачувано, осим неких ребара што бејаху изломљена”. Судећи по Деспотовићевом опису изгледало је да није недостајала ни једна Бранкова кошчица.

Међутим, педесет седам година касније, у лето 1940. године, стигло је у Карловце писмо проте Лазара Д. Шевића који се обраћа непостојећем Одбору за чување гроба песника Бранка Радичевића. Ипак, писмо је стигло у надлежне руке. Шевић јавља да поседује значајне реликвије везане за Бранка, које је добио од Марка Кречаревића, чиновника при сегединској надуправи средњих школа. Наиме, он је имао тзв. „вито ребро” Бранково, које се налазило у малој, по његовом опису, „овалној, картонској кутијици”, дугој седам, широкој пет, а високој два и по сантиметра, на чијем поклопцу, изнутра, била је налепљена цедуљица беле боје на којој је читко и дословно писало:

„Један део од вита ребра Бранка Радичевића и карика од жутог лима са мртвачког сандука му. ”

 На дну кутије, унутра, налазило се у танкој ружичастој хартији увијено „вито ребро“, дуго четири сантиметра. До њега, у танкој белој хартији, била је поменута карика, односно, њен делић „округластог облика”. У истој кутији налазио се и опширан запис како су реликвије доспеле у руке Марка Кречаревића. Пошто проти Шевићу нико није одговорио, он реликвије шаље Матици српској.

Теодора Петровић пише 1953. године: „Ми смо им недавно ушли у траг и констатовали да је из кутијице са једним делом вита ребра Бранка Радичевића нестао запис проте Шевића, који би нам, можда допунио Деспотовићев извештај о ексхумирању Бранкових костију. Мислимо да је касно трагати за овим записом, али би свакако било интересантно дознати ко је тај скривени поштовалац Бранка и његове поезије, који је себи задржао делић његова вита ребра”.

„СТРАЖИЛОВО … АО РАЈСКА СЛИКО! ”

У пролеће 1883. године била се раопламсала непотребна расправа где би требало пренети и по други пут сахранити Бранкове кости. Мада је Бранко у Ђачком растанку јасно ре-као да му је жеља да почива на Стражилову (Ту нек ми се ладна копа рака, / Ту ће мене земља бити лака),

карловачком Одбору су предлагане чудне идеје. Једни су инсистирали да Бранко буде сахрањен у дворској башти Патријаршије у Карловцима, други у једном од два карловачка гробља, трећи, опет, да би најбоља била порта код доње карловачке цркве, а било је и захтева да се кости сахране на Магарчевом Брду код Карловаца, које би, потом, било названо Бранков Вис. Толико се ишло далеко у суманутим предлозима да су неки тражили да Бранков гроб буде у приватним   двориштима, затим, код варадинске чесме и тако даље… Победио је здрав разум. Након свих перипетија, Одбор је дефинитивно одлучио да, по Бранковој жељи, кости му леже на Стражилову.

НАРОДНА СВЕЧАНОСТ

Пренос Бранкових костију претворио се у велику народну свечаност. У штампи су се појавила тридесет четири званична извештаја карловачког и седам бечког Одбора, а један је био заједнички у односио се на велики церемонијал Бранкове свечаности која се претворила у манифестацију свесрпског карактера. Пренос је инспирисао многобројне уметнике да раде нове Бранкове портрете, медаље, композиције, албуме фотографија и нова издања песама. Један енглески часопис  забележио је у оно време пренос  као  велики културни догађај.

Планирано је да од Беча до Карловца кости буду пребачене бродом, међутим, то је било немогуће, јер су бечке власти тражиле суму од чак пет хиљада форината. Стога, ковчег са посмртним остацима пребачен је возом. Не зна се чијом је  кривицом  ковчег лежао на пештанској станици  целу   ноћ   па  је  са   закашњењем   стигао у Нови Сад, одакле до Карловаца није пренесен бродом  Делиград   како  је  планирано   (брод  је изненада   био потребан Војном министарству), већ малом путничком лађом Нимфа Стевана Мирковића. Десетог јула 1883. године, нешто пре 12 часова, ковчег је пристигао у карловачко пристаниште и већ поподне Бранко је, коначно, сахрањен на „рајско Стражилово”.

Најлепши венац, искован од сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола. Венац се данас чува у Музеју Сремских Карловаца. Две године после сахране подигнут је пирамидални споменик који је конструисао београдски архитекта, родом из Баната, Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи. Два доња степеника направљена су од топчидереког камена, а трећи од камених коцака Фрушке Горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког Брега, Велебита и Авале, што на симболичан начин говори о свесрпској ширини дела Бранка Радичевића.

1885. На Стражилову подигнут пирамидални споменик који је конструисао Светозар Ивачковић, а радове извео каменорезац Петар Китузи. Споменик је сачињен од топчидерског камена и коцака Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале.На споменику златним словима пише: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД.

Много доцније, 1974. године, поводом сто педесете годишњице песниковог рођења, подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића, који краси, и онако, лепо Бранково Стражилово, српски песнички Парнас. 

Бранко је песник европског формата, појава која је дубоко била уткана у токове нове књижевности деветнаестог века. Као код многих европских народа у то време, када су се јављали репрезентативни песници, и Бранку се посрећило да буде романтичарски корифеј српског  језика и поезије. Култна димензија Бранкове личности и дела представља јединствен пример у нашој поезији и култури.

1329

ПЕСНИК ПУН ЖИВОТА

Бранко је био леп, али не на сладуњав начин. Он је снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, бескрајно маштовит, понекад распојасан, сналажљив, девојкама мио, образован. Хвалио се мишицама, волео да плива и сунча се, друге нагонио да вежбају с њим гимнастику. Често је помињао путовања, одласке у Италију, да учи сликање, чак је призивао и  Африку, сањао да на велику реку Нил. Велика му је жеља била да оде на Косово и, по угледу на Хомера, напише еп. Ништа му се од тога у кратком веку није остварило.

Није марио за „граждане“ што су често дизали повику на њега и његове „неморалне“ песме. Бурне 1848. боравио је неколико дана у Земуну. Новинар и аутор монографије о Земуну, Игњат Сопрон, у свом листу Semliner Wochenblatt, објавио је 1883. године сећања на те дане. Сопрон говори да су на власт у Земуну те године дошли стари Земунци које је карактерисала патријархално-конзервативна црта. Били су заклети непријатељи Вука Караџића, „а главни стуб у писању беше им дебело јер„. Сваке вечери окупљали су се у кафани Код анђела и претресали догађаје, трачали и оговарали. Једном, у неко доба, упаде у кафану група живахних младића који не поздравише „заковане пургере“. Ови им то узеше за зло, мотрећи на сваки њихов покрет. Међу момцима истицао се један „слободњачког“ понашања. По њиховој оцени морао је бити из табора „злогласног“ Вука. Да би га испровоцирали почну да нападају Вука:

– Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука као што ваља!

– Два бих му ја споменика подигао: на једној крст а на другој вешала!

  Бранко је помно ослушкивао каквим све погрдама гневни конзервативци нападају Вука, а кад је чуо да један од њих не трпи у кући никакве Вукове књиге, не могавши издржати, Бранко  рече:

– Па за слепце и није сунце!

„То беше страшно“, пише Игњат Сопрон. Зачас се створила полиција која ухапси песника у намери да га затвори са скитницама и лопужама. Но, нађе  се у  кафани  неки господин који је однекуд знао да је Бранко песник и једва убеди разуларене „граждане“ да га пусте. Не би ту помогло што је Бранко песник, већ што тај исти господин рече да му је отац царински ревизор. Овај немили догађај помиње и сам Бранко у писму Ђури Даничићу 6. фебруара 1849. године.

РЕТКА СЕЋАЊА

„Sjećam li se Branka? A zaboravlja li se lako koji lijep spomen? Sjećam ga se često, kad s tugom, kad s veseljem. Rekla bih da ga i sada gledam očima. Ta bješe nam svaki dan u kući kao sin i kao brat… Bješe nešto viši od osrednja rasta, tijela razmjerna, vitka pa opet na to posnažna. Na žilavom i leti i zimi razgolitnom vratu sjeđaše glava divna kroja, široka pjesnička čela, guste otvorenomrke kose. Češljaše je unazad, a bješe duga, te mu padaše čak do ramena. Katkad bi u razgovoru zatresao tu bujnu kosu kao lav svoju grivu. Ispod čela sijevaše oko neobičnijem sjajem…… Mati moja i ja njegovasmo dugo Brankov grob – sve dok ja ne odoh iz Beča,  A i sada ga ne prolazim,kad god odem da zahvalnom suzom orosim grob očin. Ne znam samo, gdje su ona dva krasna bora sa Brankovog groba. Kad bjehu kraj njega, činjaše se, kao da svojim šuštanjem pjevaju divne Brankove pjesme. Sada ih nema, a oko gola kamena razbija se vjetar,
pa ujanjem svojim kao da nas opominje: Sjetite se svoga pjesnika, on je bolje zaslužio“
(sećanja Mine Karadžić (1828-1894) na najvećeg pesnika srpskog romantizma, Branka Radičevića, objavljena najpre u novosadskom časopisu „Javor“ 1877. godine, a potom preštampana u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ 1878. i bečkom časopisu „Srpska zora“ iste godine)

Минине успомене биле су подстрек многима да прикупљају и оживљују сећања. Миша Димитријевић у својим несређеним успоменама на Бранка, штампаним у Бранику 1887. године, каже: “Тако се мало о Бранку знало. Заиста чудновато!”

 Два Бранкова друга из Карловачке гимназије, које је опевао у Ђачком растанку, Јулије Радишић и Сима Крстић, нису  нарочито  много казали  о  заједничком  школовању. Јулије Радишић, из Сентомаша (којем је отац, Стеван, био асесор /присежник код суда/  а деда, Глиша, парох новосадски), тих и повучен, уз то и веома болестан, умро је две године после Бранка. Завршио је медицину у Бечу. Године 1851. лечио је болесног Његоша у Бечу. Вратио се у Нови Сад и радио као лекар. Бавио се и књижевношћу. Поред превода Шилера (Беч, 1851), писао је песме и чланке, а један роман остао је недовршен.

Сима Крстић, Бранков друг од првог до шестог разреда гимназије, касније адвокат у Руми, поштен и напредан човек, имао је прилике да прати раст Бранкове славе и пред крај сво-га живота. Умро је 1880. године. О њему Аца Поповић Зуб каже: “Сима Крстић, мада је био адвокат, носио се мајсторски, чакшире и чизме, капа са ширитом на глави и облигатан чибук у руци”. Иако “једном ногом у гробу”, Крстић је Миши Димитријевићу 1877. године рекао изузетно важне податке о Бранку као ђаку у Карловцима. Остали Бранкови другови нису оста-вили готово никаква сећања. Милош Димитријевић и Илија Округић Сремац казују само да је био добар друг.

Један од Бранкових савременика који је дао доста поузданих података свакако је Аца Поповић Зуб родом из Петровца у Срему. По њему Радичевић изгледа овако: “Био  је лепу-шкаст, окретан, пријатан, чист…Није пио, није бекријао. Он ту врсту демократије није трпео”. Зуб говори да је Бранко “становао по таквим кућама, где је свака теревенка и најмањи изгред готово немогућ био”, па према томе није могао пити. Даље описује Бранка овако: “Човек од карактера, поносит и радо независан, волео је пецнути или насмејати се врху личности или ствари, али у најблажој форми и бираним речима”.

У Земуну Бранко је имао доста пријатеља. Двадесет четвртог априла 1849. Мијо Влашковић упознао га је са Јованом Ђорђевићем који касније пише: “Млад, леп човек са фе-сом на глави, капуту угасито кафене боје, у чистој белој, добро уштирканој кошуљи са великом огрлицом… Пушио је на чибук… Без Бранка друштво је било крње”. У шали Бранко је био “неисцрпив”. У свачему је “био први, у шали, у игрању, пливању, певању. Певао је радо и имао пријатан, нежан глас који је у срце дирао. Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре”. Ђорђевић се сећа да му је Бранко једном читао неки крећи текст у прози: “Ту је збијао шалу с називом “наставник” уместо учитељ. Знам да је у том чланчићу питао: шта “наставља” учитељ својим ђацима, да ли нос језик или уши…”.

Међу најзначајнијим сећањима свакако је оно Јакова Игњатовића, објављено у Недељном листу 1881. године. Игњатовић је 1849. године упознао Бранка у Земуну: “Упознао сам се с једним човеком с ким сам се одмах на прву реч, на први поглед  симпатисао  и  само  ми је увек жао што је тај састанак био кратак, па к тому први и последњи… Средњег, потањег, готово сувоњавог стаса, лица профил умерено опруженог, црте фине, цела глава у својој формацији леп овал, косе фине светлосмеђе, томе одговарајуће очи идеалног погледа, црта једна другој размерна, хармонично лице. Осим Симе Милутиновића ниједног песника физиономија није ме тако пријатно коснула… Из лица му избија љупкост, искреност… Више га никад нисам видео. После неколико година читао сам његова штампана дела и био сам очаран… Да ме судба довела у животу да с њим живим, држим да бисмо били и остали до смрти нелучими побратими, нити би нас икаква политична струја одвојила”.

Јован  Суботић  сусрео  је Бранка  у Бечу  између 1850–1853. године, у кући Вука Караџића: “Цела прилика била је јако угодна, а нарочито лице и око било је пуно живота и лакокретног несташног израза”. Полит Десанчић, такође, упознаје Бранка у Бечу: “Био је врло душеван, био је ведре и веселе нарави. Врло радо се дружио са ђацима али није банчио… Није тражио у оделу последњу моду. Волео је да приповеда многе ствари из народа”.

О односу Бранка и Светозара Милетића постоје различита сведочења. Богобој Атанацковић и Полит Десанчић тврде да су Бранко и Милетић живели добро “као другови”. Милетић је упознао Бранка 1850. године у Бечу. Пред његову смрт писао је Јовану Ђорђевићу: “Бранко је слаб, или боље рећи, опасно куња”. Много година касније на питање Мише Дими-тријевића одговорио је: “Ја се с њим нисам дружио. Мени се управо није допао”. Аца Поповић Зуб тврди да се Бранко и Милетић нису подносили.

Јован Илић, песник и политичар, сусрео је Бранка 1845. године, у Бечу. Занимљив је његов опис којег даје присећајући се Људевита Штур, словачког културног посленика: “Штур је био растом виши и стаситији од Бранка, више плав него смеђ, оба ликом подједнако пријатна и лепа, да не знаш коме би се пре приволео”.

БРАНКО И ЗМАЈ

Slika27

Јован Јовановић Змај, песник и човек који је имао највише снаге и разумевања за Бранка и његово дело, сусрео је Радичевића 1851. године у Бечу. Имао је свега  осамнаест година. Опчињен Бранковим  песмама којих није било у очевој библиотеци, већ их је добио од новосадског колеге Младена Урошевића, млади Јован Јовановић је настојао свим силама да што пре лично разговара с Бранком. Симо Матавуљ у некрологу о Змају забележио је следеће његове успомене: “Кад сам ја дошао у Беч, Бранко је већ био стари ђак и с висине гледао на нас младунчад. Омладина га је обожавала, али нико више него ја, те сам сваким начином настојао да скренем његову пажњу на себе – ишао сам у кафане и гостионице где он иђаше, седео сам близу њега, уплитао се у разговор, грохотом се смејао његовим досеткама и шалама, покушавао да и сам избацим коју – али ми све би узалуд; никада Бранко озбиљније не осврну пажњу на мене, никада не проговори правце са мном, сем што ми један једини пут рече две речи, које су таке да их не могу поновити у јавности”.

Иако су се у свакодневном животу практично мимоишли, Змај је до краја био одан Бранку који није уважавао “насртање” нестрпљивог младог песника. Змај посећује болесног Бранка у Бечу, на сахрани носи његов ковчег, присуствује ексхумацији костију при преносу из Беча на Стражилово, 7. јула 1883. године налази се на Бранковој вечери, у Дрехеровој пивари. У Бечу, 19. јула 1883. купио му је венац за одар, а 20. јула испратио. Није стигао на сахрану у Сремске Карловце, али ју је поздравио брзојавом у стиховима и песмом у Стармалом.

Бранкова поезија, нема сумње, много је утицала на Змаја. У својим првим радовима Змај то није крио. О утицају Бранка на Змаја, Симо Матавуљ вели да је Јован Јовановић Змај “прихватио Бранкове гусле, па, у дугом свом веку, друкчије, на свој начин гуслао”.

У поодмаклим данима живота, у Сремској Каменици, Змај је, присећајући се бечких дана, нацртао профил Бранка Радичевића, који није нарочито веран, али је показатељ бескрајне Змајеве оданости и пријатељске љубави. На цртежу Моји познаници Бранко је први, у првом реду. То није случајно.

БРАНКО И ЊЕГОШ

njegos

Још постоји прича да су Бранко и Његош били и остали најлепши наши песници. По лику и стасу, такви се људи рађају ретко, а по духу и његовој лепоти и дубини, једном у сто година. Оба су млади отишли са овог света: Бранко не довршивши трећу деценију живота, а владика у тридесет и осмој години. И дан-данас се помишља шта би све написали ови генијални песници да су доживели године “као остали свет”. Написали би, засигурно, много  доброга, али је велико питање  да  ли би постали такве легенде да су их савременици запамтили као остареле људе. Њихова полумитска младост, која је утрнула у раном животном  рују, несумњиво је појачала славу ових песника који су нам  оставили, попут зденаца, чиста песничка дела наливена божанским талентима.

Бранко је први пут, накратко, захваљујући Вуку, сусрео Његоша у Бечу, крајем 1846. или почетком 1847. године. У лето 1851. године, сусрели су се у Бечу Његош и Бранко, оба начети болешћу. Љубомир Ненадовић се сећа: „Између осталих долазио је и Бранко кога сам пређашњих година познавао. Болешљив, зловољан и врло невесео”. Бранко и Његош су се узајамно врло уважавали. То исказују својим песмама које су посветили један другоме. Шаљући Његошу примерак своје прве књиге, Радичевић је упутио и ову песму:

ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ
(владици црногорском)

Ој, владико, Црној Гори главо,
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле

крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању:
сваку празну разбити лубању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спређа оберучке
него страга ударити мучке,
боље чедо и пређаволасто
нег’ богаљче и слепо и кљасто,
да уз туђи корак на’рамује,
да га туђа рука за’рањује!

(7. јануара1848)

 Његош није остао “дужан” Бранку на побратимску певанију па узвраћа римованим стиховима:

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

Пјевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек’ Аполо тебе грли,
нека Орфеј тражи друга.
У вилинском пјеваш колу
као славуј усред луга
тебе за род пјесма грли
као небо вита дуга.
Ајде, роде, колу амо,
да јуначки попјевамо,
глас нек јечи, нек се чује,
нек’ цркају љуте гује!

„ДОЂЕ ДОБА ДА ИДЕМ У ГРОБА…”

Раздрагани и животом опијени песник полако је венуо и  губио вољу за рад и писање. И студирање медицине није га више занимало. Говорио је: „Да знају болесници колико доктори досад још мало знаду, не би их никад звали”. Последње дане проводи најчешће у друштву Ђуре Даничића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Борђа Натошевића, Саве Димитријевића и, каткад, Лазара Захаријевића.

Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жуто доле веће пада;

Зелепога више ја никада

Видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,

Боловање око ми попило,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено!…

 Једном, у некој кафани предграђа Алзер, Коста Вујић, звани „прота”, упитао је Бранка оно што нико није смео: „Што се ти, Бранко, не смејеш, него си се тако забринуо? Та и други болују, али нису тако сетни као ти! ”. На те речи Бранко се расрди, скиде пола капута, засука рукав од кошуље и показа „своју пређе телесним вежбањем” округлу, снажну мишицу, са које је сад кожа висила. „Нисмо се”, пише даље Л. Захаријевић, „тад више шалили а и досад нам није смеј пред Бранком ишао од срца”.

Убрзо је Бранко пао у постељу. Коста Вујић је непрестано  с њим. Пошто  је стан у којем  је лежао био лош, ваздух загушљив, нега никаква, лекар који је повремено долазио, пре-дложио је да болесника пребаце у Општу болницу. Тако је и урађено, али тиме ништа није учињено на исцељењу изнуреног песника. Тадашња медицина није имала поузданог лека за туберкулозу. Вујић, који ће и сам убрзо умрети од исте „бољетице”, као и Миша Небригић, овако је Лазару Захаријевићу испричао последње Бранкове тренутке: „Пре десет сати, кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро”. Било је то 18. јуна   1853.   године,  између девет и десет часова. Служавка овако описује Бранкову смрт: „Око пола десет сати зазвони и ја уђем у собу, и запитам шта жели. Помозите ми — рече — да се окренем дувару. Учиним по жељи и покријем га, а он ће на то: Leben Sie wohl! ”  То су биле последње Бранкове речи упућене служавки на немачком језику, којима јој је пожелео све најбоље у животу. Потом је издахнуо.

Ову варијанту Бранкове смрти изнео је у својим сећањима Лазар Захаријевић у панчевачком листу Народност, а потом у Бранковом колу (1900), негирајући тако Минину тврдњу да је песник умро на рукама њене мајке Ане. При том је изјавио: „За истину овога што сам о Бранковој смрти саошптио примам одговорност пред Богом и људима, зато и изјављујем да није истина оно што је Вукова кћи Мина о Бранковој смрти саопштила”. Нама и даље остаје недоумица која је варијанта тачнија. Знајући да су Бранко Радичевић и Ана Краус били у загонтено суптилним односима, сасвим је могуће да је Минина тврдња истинита.

 

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се 3. J. Ј.-у)

Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.

Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?

Трошни пеп’о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов’о дане.
Ил’ се руши, ил’ се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида?
Свиће л’ зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте

бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви;
Крв ће тећи потоком и реком,
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српски’ страна,
Ал’ ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,

Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика моји’ млади’ снова,
Што сам негда тако жељно чек’о
, –

А мој пеп’о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина
, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Ај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с’ светом;
Кад запева Равијојла вила:
“Сад је јава што сам некад снила
!“

Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе?
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Ај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета –
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска чара,
Српске горе, жељо моја стара,

И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди
, –
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пев’о, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и за’ тев’о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данци беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па и’ нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес’те и
’,
браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту би’ мртав права мира дост’о


Србадијо, не било ти просто
!

Јован Јовановић Змај, 1877

Бранко Радичевић први пут у Београду

ЈОШ СЕ СЛОБОДА ОКО ПРСТА ВРТИ

Како је велики песник приведен код начелника полицијског одељења и како је текао разговор два некадашња школска друга из Беча
Дивотно је доживети свој сан. Толико сам сањао да дођем у Србију и клицао Београде, мој бели лабуде! Сад сам ту и као да сањам”, одушио је Бранко Радичевић своме пријатељу, негдашњем карловачком другу, Димитрију Поповићу, протођакону, код кога се у Београду, од јутрос, настанио у Господској улици.
„Ех, кад смо, као ђаци, тај сан у Карловцима почели”, уздахнуо је Димитрије Поповић, гледајући час у зидни сат, на коме је одавно избила поноћ, час у Бранка Радичевића, кога нису сморили ни побуњени ђаци у Београдском лицеуму, које је здушно храбрио, ни обилна вечера у „Кецу”, у друштву, уз коју је текло добро вино и жесток разговор.
„Како је теби било кад си прешао у Србију?”, Бранко Радичевић је хтео да упореди своја садашња и Димитријева негдашња осећања.
„Дуго ми је требало да схватим да је Србија онаква каква јесте, а не онаква каква ми се чинила”, Димитрије Поповић је од ране младости био разложан, па и мудар, што га је и у духовнике упутило: „Кад сам појмио да сан једном мора да престане, почео сам да је волим таквом каква јесте.   Волео бих да тако буде и са твојим сном, мада се бојим…”
„Чега се бојиш?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Дај Боже, да не будеш у опасности коју слутим”, Димитрије Поповић се прекрстио.
„Од кога у опасности?”
„Од себе самог, Бранко…”
„Мени не може нико ништа. Па ни ја”, Бранко Радичевић је био пун себе, смехом се преливао: „Откуд ти таква помисао?”
„Мене је вера у служби Божијој научила да будем стишан. А ти си врло нагао. Такав си био откад те знам, али си још своју наглост неговао како те је стизала слава песничка.”
„Ја сам своју наглост неговао?”, смејао се Бранко Радичевић, кипећи од смеха: „То први пут чујем! Лепо речено! Како сам је то неговао?”
„Ако је и ниси неговао, давао си јој у свему на вољу, предајући јој се сав”, мирио се Димитрије Поповић. „Ето, вечерас си се сав са њом распламсао. Жешће речи се у ’Кецу’ до сада нису чуле, ни кад се Јован Илић вратио из Беча, ни кад су се Коста Цукић и Љубомир Ненадовић вратили из Париза…”
„Само сам опазио да овде има подоста жеравице и да се њоме може добра ватра потпирити”, Бранко Радичевић се и у опсећању одједном подјарио као да је он та жеравица.
„Страх ме је, Бранко.”
„Чега, Димитрије?”
„Страх ме је или тога пожара – шта ће у њему сагорети… или да не сагориш ти сам… Страх ме је згаришта, свеједно којег”, уздахнуо је из дна душе Димитрије Поповић, уздахом који Бранкову ватру стишава и жар запреће: „Да лежемо… И онај коме се сан остварио мора спавати, да ужива у сну или да би се за живи сан приправио… Само Бог никад не спава, али је смртнима ноћ за то одредио… Нама је ова ноћ скоро измакла, да тренемо бар…”
И тренули су само.Пробудила их је силна лупа у врата, у зимски расвит око осам сати.
Обукавши мантил преко спаваће кошуље, још нерасањени протођакон Димитрије Поповић је из своје собе пожурио да отвори улазна врата и суочио се са својом слутњом коју је ноћас Бранку исказао.
Слутња је била оличена у високом квргавом полицијском пандуру, који је бахато својом беспоговорном палицом ударао у врата куће у Господарској улици.
„Погрешили сте кућу, ово је дом духовника”, Димитрије Поповић се тргао пред палицом, засталом у ваздуху између два удара.
„Ја не могу да погрешим, јер добар полицајни пандур позна све пунолетне грађане Београда! … Ти си Димитрије Поповић”, одбрусио је пандур, пруживши левом руком запечаћено писмо, не спуштајући десну руку са дигнутом палицом: „Од началника полицијског одсека   Попечитељства внутрашњих дела, да се поступи.”
Протођакон Димитрије Поповић је примио опрезно писмо, са толиким страхом да га не испусти, све измичући се испред дигнуте палице, да је тако и жандарм ступио у кућу.
„Да се поступи!”, ушавши у кућу, жандарм је за собом врата затворио.
„Неки Бранко Радичевић, који ту одскора настава да одма у полицију дође”, пошто је поломио печат и развио писмо, читао је гласно као да и жандарм то мора да чује.
„Где је тај?”, грмнуо је жандарм.
„Ту сам, ако је о мени реч!”, Бранко Радичевић је изашао из своје собе, зачудо већ обучен, као да је ову изненадну посету очекивао: „Ако о мени не говорите, да не сметам.”
„Бранко, траже те да се јавиш у Попечитељство внутренијех дела”,   Димитрија Поповића је попустио првотни страх, али га је обузимао стид што се са његовим гостом овако поступа и што је мир његовог дома оскрнављен.
„Најзад је и господин Илија Гарашанин дознао да сам у Београду? Баш сам почаствован”, Бранко Радичевић се изгледа искрено радовао позиву, што је већ и жандарма збуњивало.
„Не зове те господин попечитељ Илија Гарашанин”, жандарм је враћао строгост поступку.
„Јесте ли сигурни?”
„Зове те господин Никола Христић, началник полицијског одељења.”
„А, Николче, мој друг из ђачког квартира у Бечу, у Ландштрасе… Мој српски побро у големом Бечу… Зар је он већ началник?”
„Јесте, господине”, сад пандур није знао шта ће, сем да спласне.
„Кад треба да дођем?… Јесте ми школски друг са правних наука, али началник је началник”, Бранко Радичевић је био увиђаван: „Реците, кад?”
„Одма, господине!”
„Па, шта чекамо? Ја сам, видите, већ спреман… Неће мене Николче пустити да чекам”, дохвативши штап и огрнувши се зимским плаштом, Бранко Радичевић је поред запрепашћеног свога домаћина извео жандарма из куће, скоро га узевши под руку.„Знате ли где је полиција, господине?”, жандарм је омекшао, као да је од памука и сад Бранку није више говорио ти, него ви.
„У Београду се очас све зна, а прво где је полиција… Зашто питате? Зар ви не знате?”, Бранко Радичевић га је узимао под своје.
„Како не бих знао… Видите, овако ћемо, господине: Ви ћете даље сами!”
„Ви нећете тамо? Имате нешто успут?”
„И ја ћу тамо, само иза вас на петнаест корака.”
„Што нећемо заједно?”
„Београд је ово, господине”, жандарм је почео да се на мразу зноји: „У њему се очас све сазна… Изгледало би да сам вас узаптио и да вас спроводим… Незгодно је!”
„За мене није.”
„Ако и није за вас, господине, незгодно је по началника Николу Христића, коме сте школски друг.”
„Ако је за Николчета, онда у реду, да га не постидим”, Бранко је био ведар, па је и његов осмех бљештао у мразном јутру, као и зраке сунца при изгреву.
Са тим осмехом Бранко Радичевић је ушао у кабинет началника српске полиције.Никола Христићу, садруже мој у студентским сељакањима по Бечу, од немилих газда до милих газдарица, зар се стари цимер и ђачки побро овако у Београду дочекује?”, Бранко Радичевић је с врата раширио писмо да га први пут сам прочита: Неки Бранко Радичевић који ту одскора настава да одма у полицију дође?… Што ме плашиш овим позивом, који је и неписмен?… Шта ће рећи Ђуро Даничић кад га види… Зар сам ја неки?”
„Господине, ви сте пред полицијом”, Никола Христић је седео за столом, не устајући ни да се поздрави.
„Николче, свака част – шала је успела… Јеси ме уплашио, али још и више мог домаћина, Димитрија Поповића.”„Господине, опомињем вас да сте пред полицијом… Ваш домаћин, протођакон Димитрије, добро зна шта је у Србији полиција.”
„Николче, побогу!”, очекујући да Никола Христић устане иза масивног барокног стола који је владао свим намештајем у кабинету, Бранко Радичевић помисли: Како ли га је оволиког из Беча довезао?
„Господине, пред началником сте српске полиције и тако се односите… Не николичите ме више…”
„Слушај, молим те, да се више не претварамо”, Бранко Радичевић је очекивао и тражио преокрет.
„Нема претварања”, Никола Христић је седео иза стола, као у заседи:    „Нећу вас питати што сте пре више месеци напустили Беч…”
„Напустио сам га јер је у Бечу била буна, јер су га напуштали сви који нису побуњеници, а који су имали где да оду, кад су га сви учени Срби, и Вук и Даничић и остали, напуштали…”
„Нећу вас питати ни што са овим ученим Србима, и вашим Вуком и Даничићем, нисте пошли у Праг на Свеславенски конгрес, него у Нови Сад, у Вуковар, у Славонски Брод, у Загреб, јер сте пошли по упутама бивших и прогнаних кнезова српских, Милоша и Михаила Обреновића, по којима су и они из Беча пошли у своме лудоме науму да се у Србију и на власт врате.”
„Зар кнез Милош није из Беча пошао у Праг да председава Словенским конгресом, где се о судбини народа расправља?”, Бранко Радичевић се чудио шта то Никола Христић прича, али је хтео и да чује, па је тако већ бивао у полицијском испиту.
„Јесте кнез Милош пошао у Праг, али је, користећи се буном у Бечу, стигао у Загреб, мимо воље и аустријског и руског цара. Јесте и судбину народа изазивао науман да отуд дигне буну у Босни, која би се кроз Србију, кад у њу кнез Михаило тајно прође, раширила све до Цариграда.”
„До Цариграда?”
„До Цариграда!”
„Шта би кнез Милош дао да ово чује?”, насмеја се Бранко Радичевић:   „Да се под старост развесели…”
„Све мање од оног што је дао бану Јелачићу и Људевиту Гају, који су га два месеца држали притвореног у Загребу, да га пусте да се под аустријском полицијском пратњом преко Љубљане и Гренобла врати у Беч… Што је вама веома познато…”
„Како то мени, Николче, може бити веома познато?”
„Онако како сте, пре кнеза Михаила, стигли у Нови Сад и, пре њега, пошли у Загреб…”
„Теби за ту заверу треба и претходница. Питај ме да ли хоћу ја то да будем?”, Бранко Радичевић је покушао да обиђе велики сто началника српске полиције, али му је Никола Христић тек сад показао на столицу на коју има да седне, гестом без поговора.И сео је.
„Што сте у Србију дошли?”, ислеђивао га је Никола Христић.
„Никола, шта ти је? Што Србин у Србију да дође!”
„Што са кнезовима Милошем и Михаилом нисте из Загреба пошли у Љубљану, па, или са једним у Трст, или са другим у Беч?”
„Зато што са њима ни из Беча нисам пошао и зато што у твојој завери са њима нисам имао удела.”
„Са којим сте циљем у Србију дошли?”, Никола Христић је почео да бележи.
„Мислио сам да српски началник полиције има стенографа”, подсмехнуо се Бранко Радичевић.
„Ово је веома поверљиво саслушање”, отресао је перо одмереним потезима Никола Христић: „Са којим сте циљем у Србију дошли?”
„Ти мора да ми и циљ знаш. Реци га и мени, можда га утувим.”
„Ви што из Беча и Париза долазите доносите којекакве претеране мисли.”
„Претеране мисли?”, Бранку Радичевићу се учинило занимљивим:   Претеране мисли.
„Претеране!”
„Где сам ја све те претеране мисли показао?”, мора да има пример.
„Показали сте их и док нисте прешли у Београд, у Србију… У Земуну сте се веома слободно понашали…”
„Где и како?”
„У кафани ’Код анђела’ играли сте билијар, претресали светске догађаје и дизали у звезде злогласног Вука Караyића…”
„Колико смо пута код Вука седели у Бечу, дижући га у звезде?”, упитао је Бранко Радичевић.
„Вук се само у Бечу може дизати у звезде, али је у Земуну злогласни”, за Николу Христића је то било једноставно, блажени полицијски ум: „У то сте се и сами уверили.”„Добро знаш да су ме тамо изазивали. Један је рекао: Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука, па да му поломе и другу ногу…  Други је додао: Два би му споменика подигао – један крст и једна вешала. А кад се трећи исхвалисао како у кући не држи ниједну Вукову књигу, ја сам рекао: Па за слепце и није сунце!”
„Зато се и све завршило тучом и полицијом”, Никола Христић је и то знао.
„Имаш добре шпијуне”, похвалио је Бранко Радичевић.
„Служимо Србији.”
„Шпијунирајући Србе?”
„И то је служба роду”, Никола Христић је већ мислио да је полиција непогрешива: „Ето, где се Вук помене, ми морамо знати.”
„Зашто?”
„Ви добро знате да је у Србији забрањен његов превод Новог завјета… И да смо му све послане књиге вратили у Беч, о његовом трошку.”
„Зар да народ не позна Господа у своме језику?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Не може се Бог познавати из забрањених књига”, за Николу Христића је то тако као богомдано: „То би било богохуљење!”
„Ни без дозволе полиције?”, изазивао је Бранко Радичевић.
„Ако тако хоћете, ни без дозволе полиције”, Никола Христић је остао хладан: „Ако је власт од Бога, и полиција је ту!”„Е, мој Николче, не може се сунце дланом заклонити”, рекао је Бранко Радичевић сажаљиво: „Ти никад нећеш појмити да сам ја у Србију дошао идући Вуковим трагом.”
„Зашто?”
„Да и ја чујем народ и да скупим, којегде, нове српске речи за ново издање Српског рјечника и да запишем понеку српску пословицу, још незаписану.”„Другом ви то и на другом месту, а не у полицији!”, Никола Христић није хтео да схвати: „За то се не иде од Беча до овде. Не исплати се!”
„Исплатило се!”, Бранко Радичевић је из џепа извадио свеску скоро исписану: „Да ништа друго нисам записао сем ове три пословице: Да није ветра пауци би небо премрежили. Још се слобода око прста врти. Не може се небо раменом исправити.”
„Да није ветра пауци би небо премрежили”, Никола Христић је преписивао пословице: „Чије је то небо? Српско?”
„И пословица је српска.”
„Онда су и пауци српски. А ко су ти пауци? Власт? Полиција?”
„То си ти рекао.”
„Јесам, али сте ви мислили!”, глас Николе Христића је био леден.
„Ја сам само записао шта мисли народ.”
„Још се слобода око прста врти. Чија слобода? Народна? Око чијег прста?”, Николи Христићу је синуло: „Више се не можете претварати.   Још сте у оно време у Бечу хтели да будете српски лорд Бајрон!”
„Које оно време? Јуче!”, озарио се и Бранко Радичевић: „Колико јуче, сећаш ли се, кад сам те звао да се манеш на кратко књига и да идемо међу Бечлинице, како си ме питао да ли ја хоћу да будем лорд Бајрон или његов Дон Жуан? Одговорио сам ти: Дон Бајрон!”

Сад сте, српски лорде Бајроне, помислили да можете и ви овде имати и своју револуцију. Кад смо код пословица: Куд ће куга него у свој род.”
„Мислиш да сам мислио: Ако је револуција свуда у свету, да и ми не будемо мимо света?”, изазивао је Бранко Радичевић: „Али ти то нећеш допустити!”
„Два пута сте из Земуна прелазили у Србију и ми смо то мирно гледали колико смо могли. Трећи пут сте и ствари понели.”
„Три пут Бог помаже!”, Бранко Радичевић се прекрстио, не без пошалице.
„Како пређосте Саву букну буна у Београдском лицеуму…”
„Ја сам Саву прешао, јер ми се одавно у род прелазило”, Бранко Радичевић је схватио на шта Никола Христић циља и није се дао ухватити: „А ђаци нису хтели да приме законе које им дајете у којима је све прописано, па и како по Лицеуму ходати – на прстима.”
„…Да није ветра…”, наставио је Никола Христић започету мисао: „А вас је кошава одмах са Саве однела међу побуњене ђаке да их охрабрите…”
„Да буду одважни у свему, јер у одважности народ опстаје, па ће и на њима опстати.”
„Ви сте их разбуктавали?”
„Како ја мислим – нисам!”
„Рекли сте им: Овде се добро коло може заиграти!”
„Играло ми је срце, у роду сам. А добро коло се само са младима може заиграти”, Бранко Радичевић је гледао Николу Христића равно у очи, питајући се тражи ли то да порекне оно што је говорио. Неће.
„И са професорима сте разговарали”, Никола Христић је стрпљиво откривао шта све зна, а зна све: „У Лицеуму сте разговарали са свима, а са одабранима у кафани ’Код кеца’.”
„Разговарао сам о српској школи… Можда бих у Београду професор могао бити”, одвратио је Бранко Радичевић, показујући да му не смета што се у полицији све зна.
„Разговарали сте и о влади српској… Можда бисте српски министар хтели бити, после преврата.”
„О преврату нисмо говорили.”
„Нисте говорили?”, питао је хладно Никола Христић.
„Јесмо ли?”, Бранко Радичевић се питао хоће ли га уопште ичим узнемирити.
„Зар ви, Бечлијо, нисте рекли да сте овде опазили доста жеравице и како бисте могли са својом браћом потпирити добру ватру? Зар Паризлија Љубомир Ненадовић није рекао да власт тако стоји у српском народу, да се за два сата сва може створити у мливо?”, у очима Николе Христића је најзад нешто заискрило, само на трен.
„Ако власт зна како стоји у народу, зар јој је важно шта је Љубомир Ненадовић рекао, ако је рекао?”, упитао је Бранко Радичевић, додајући:    „О себи да не говорим.”
„Говорили сте исувише слободно”, Никола Христић није желео да расправља о томе како власт стоји у народу.
„Где ћу говорити слободније ако не у Србији?”, одвратио је Бранко Радичевић: „Говор који није слободан, говор је мутавих. Има мутавих људи и мутавих народа. Ја то нећу да будем, а ни Срби.”
„У Србији властима нису мили они који тако говоре”, Никола Христић је најзад устао иза свог стола.
„Зар да се у Србији одређује како да људи говоре како би се властима умилили?”
„Зато свуда постоје власти”, Бранкове речи су се одбијале од Николе Христића: „Нисмо мимо света, добро знате. За то сам се и ја у свету школовао…”
„Ти си се, Николче, за то у свету школовао, да саслушаваш оне који слободно говоре. Храбар си, Николче, кад то признајеш!”, ако га сад не изведе из такта, никад неће.
„Не само да саслушавам, него и да хапсим!”, Никола Христић се више није суздржавао: „И не николичите ме! Немојте да вас ухапсим!”
„О, побро, зар смо дотле дошли?”, грануо је Бранко Радичевић: „Добро! Најлепши снови се сневају у тамници!”
„Причајте ви то по Јевропи! И ви, и Ненадовић, и Коста Цукић, и Јован Илијић, а не у Србији, па да вас тамо видим!”
„Човек је створен слободан! И у Србији и у Јевропи! Он јесте слободан па да је рођен и у тамници!”
„Знате ли што?!”, Никола Христић је цептао: „Ви одма данас да идете преко!”
„Зар ме, Николче, нећеш ухапсити?”, чудио се Бранко Радичевић.
„Нећу због наших дана у Бечу”, Никола Христић му је на трен окренуо леђа, као да се бојао да му ово у очи каже.

Кад си учио да свет пренесеш у Србију. Сад видим како си га пренео.  Иди до краја, човече, ухапси ме. То је светски!”
„Одма да идете преко!”, плануо је Никола Христић: „Да нам небо раменом не исправите!”
„Могу ли ту пресуду добити написмено?”, питао је Бранко Радичевић, смирен тиме што је најзад Николу Христића ражестио – Има у њему још човека, помислио је.
„Не можете!”, одбио је Никола Христић, али је био и знатижељан: „Шта ће вам?”
„Да имам спомен да сам био у слободној земљи”, Бранков смех је био искрен.
„Иус суммум саепе сумма ест малитиа.”
„Побро, разумем те”, казао је Бранко Радичевић уместо поздрава:     „Србин кад се изобрази, псује на латинском”.

(Из рукописа  још необјављеног романа  о Бранку Радичевићу)

И после много година осећа се аутентичност Бранкових стихова, његове песме су безвремене, топле и велике.

3415548204c0cc83c8b605439389018_orig

Advertisements

2 мишљења на „Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853)

  1. Повратни пинг: 23.11. Kad bi ove ruže male | Šta da slušam danas

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s