Жозе Сарамаго – ГОДИНА СМРТИ РИКАРДА РЕИША (одломци)

Заправо, кад се све сабере и одузме, има укупно девет месеци, тачно онолико колико проводимо у мајчиној утроби, мислим да је у питању равнотежа, пре но што се родимо не могу још да нас виде али сваког дана мисле на нас, када умремо, више не могу да нас виде и сваког дана нас заборављају помало, осим у изузетним случајевима, девет месеци је сасвим довољно за потпуни заборав,..

Alberto_CaeiroФернандо Песоа

***

У последњем тренутку, чуло се куцање на вратима, ушла је Лидија са послужавником, положила га на сто, рекла Добар дан, господине докторе, најприродније, готово увек је тако, човек се мучи, брине, стрепи од најгорег, убеђен да ће му свет тражити да положи рачуне и доказе, а свет већ иде даље, заокупљен другим збивањима. Ипак, није сасвим извесно да је Лидија, која се вратила у собу да покупи судове, још увек припадала томе свету, пре би се рекло да се повукла у позадину и сад ишчекује, правећи се као да ништа није било, понавља уобичајене покрете, подиже послужавник, држи га чврсто, сад се исправља, описује полукруг, удаљава се према вратима, Боже мој, хоће ли проговорити, неће, можда неће изустити ни реч, можда ће ме само ухватити за руку, као пре неки дан, а ако то учини, шта ја да радим, и раније су ме други гости искушавали, два пута сам попустила, зашто, зато што је овај живот тако тужан, Лидија, рече Рикардо Реиш, она осложи послужавник, подиже очи, пуне страха, хтеде да каже, Господине докторе, али глас јој запе у грлу, а он није имао храбрости, понови, Лидија, а затим, као неки ужасно баналан и смешан заводник, промрмља, готово шапатом, Ви сте јако лепи, и погледа је, на трен, није издржао дуже, окренуо јелеђа, има тренутака када би боље било умрети, Ја који сам испадао смешан пред хотелским собарицама, а и ти, такође, Алваро де Кампушу, сви ми. Врата се полако затворише, настаде пауза, и тек онда се зачуше Лидијини кораци како се удаљавају ходником.

Рикардо Реиш провео је напољу читав дан, покушавајући да свари своју срамоту, срамнију од осталих, јер га није победио никакав супарник, већ његов властитистрах. И одлучио је да већ сутрадан промени хотел, или да изнајми део куће, или да се врати у Бразил првим бродом, рекло бисе да су то сувише драматичне последице једног тако безначајног узрока, али свако од нас најбоље зна колико га боли и где, кад човек испадне смешан то га пече као нека унутрашња опекотина, као киселина која се сваког тренутка обнавља у памћењу, неуморна рана.

***

Shame

***

…није редак случај да се оно што је написано размимоилази с оним што му је, у животу, послужило као повод. Зато не треба питати песника шта је осећао или мислио, јер он и пише стихове управо зато да не би морао то да каже. Оглашавају се неважећим све противне одредбе.

***

…најгоре је то што сам умро (прим.Фернандо Песоа) а нисам успео да одгонетнем да ли се песник претвара да је човек, или се човек претвара да је песник, Обмањивати и претварати се  није исто, Наравно да није исто, ја сам само обмањивао, ви се претварате, ако желите да сазнате у чему је разлика, читајте ме и узмите поново прочитајте своје песме, С овим разговором припремате ме за једну дивну бесану ноћ, Можда још увек није касно да ваша Лидија дође и да вас уљуљка у сан, судећи по оном што сам чуо, служавке се посвећују својим газдама с пуно милоште, То ми личи на опаску једног пакосника, Може бити, Реците ми само једну ствар, да ли ја обмањујем као песник, или као човек, Ви сте, пријатељу Реиш, безнадежан случај, ви једноставно обмањујете себе, ви сте своја властита обмана, и то више нема везе ни са песником ни са човеком.

***

ricardo-reis-meu

***

…Еј, Карлота, упали грејалицу и стави јетамо у салон. Да ли су такве појединости неопходне или излишне за правилно разумевање излагања, о томе ће свако од нас донети свој суд, не увек истоветан, у зависности од тренутне пажње, расположења, од начина живота, неко цени изнад свега опште идеје, групне планове, панораме, историјске фреске, други много више уважава сродности и супротности суседних тонова, добро знамо да је немогуће целом свету угодити, али, у овомслучају, требало је једино оставити времена да би осећања, каква год била, прокрчила себи пут између особа и унутар њих, док Карлота долази и долази, док Салвадор проверава неки рачун који се упорно не слаже, док се Рикардо Реиш пита у себи да не изгледа можда сумњиво та његова нагла промена намере, прво је рекао, Излазим, а на крају је остао.

***

…лустер се упалио, на иницијативуРикарда Реиша, неккоме, ко би се напокон могао појавити, изгледало би сумњиво то што тамо седе један мушкарац и једна жена, у мраку, без обзира на околност да је он лекар а она болесница, ово је још горе од задњег седишта у таксију. Морало је тако бити, Салвадор се појавио и рекао, Сад сам баш кренуо да упалим, господине докторе, и насмејао се, они се такође насмејаше, то су гестови и поступци који спадају у законе цивилизације, засноване делом на лицемерју, делом на нужности, а делом на потреби да се прикрије тескоба.

almada1

***

…то се често дешава, више нас замара оно што нисмо учинили, да јесмо, били бисмо одморни.

***

Вратио се таксијем у хотел. Кад је ушао у собу приметио је да кревет није распремљен, да други јастук није извађен из ормана. Само једна непромишљена жалост застаје на трен на прагу моје душе, погледа ме и прође, смешећи се, ни због чега, промрмља.

Shame (3)

***

Човек мора да чита од свега по мало, или колико може, више од тога не треба захтевати, с обзиром на краткоћу живота и опширност света. Почеће од оних наслова који никоме не могу да промакну, такозваних поучних књига, обично названих тим неприличним именом, као да све књиге нису поучне, а њихов списак ће се мењати у зависности од извора из којих свако од нас црпе своја сазнања или од ауторитета који нам намеће избор.

***

…најгоре од свега можда и нису изговорене речи и учињена дела, најгоре је оно што је непоправљиво, покрет који нисма учинио, реч коју нисам казао, а што би дало смисао оном што је речено и учињено, Ако један мртвац толико брине, онда смрт није спокој, Нема спокоја на свету, ни за живе ни за мртве, У чему је онда разлика између једних и других, Разлика је само једна, живи још увек имају времена да изговоре реч, да учине гест, али и то време ће истећи, Какав гест, коју реч, Не знам, умире се зато што је нисмо изговорили, умире се зато што га нисмо учинили, од тога се мре, не од болести…

NYT2008101312550076C

***

Кад се Рикардо Реиш вратио у хотел, осетио је како у ваздуху лебди нека грозничава напетост, узнемиреност, као да су све пчеле у једној кошници наједном полуделе, и носећи на савести онај познати терет, одмах је помислио, Све се отркило. У суштини, он је ипак човек романтичан, сматра да ће се оног дана кад се буде обелоданила његова авантура с Лидијом хотел Браганса срушити од бруке, живи у том страху, ако то није пре болесна жеља да се тако нешто догоди, неочекивана противуречност у човеку који тврди да је потпуно одвојен од света, а осећа потиштеност јер исти тај свет за њега и не хаје, не сумња он баш да се прича већ рашчула, али је уверен да се шапуће, кроз смех..

***

…у поткровљу зграде Лидија спава, по свој прилици, више не силази сваке ноћи, сада већ уговарају сусрете, у строгој тајности долази му она у собу, у глуво доба ноћи, спласнуо је жар првих недеља, што је природно, од свих времена најбрже пролази време страсти.

MARTA SYRKO

***

А ипак, нема ничег безазленијег од ових покрета и речи, Рикардо Реиш заваљен у јастуке, Лидија која наваљује, Само још ову кашику, то је пилећа супа коју он одбија да поједе до краја, јер је изгубио апетити, али и зато да би га мољакали, то је игра која ће изгледати смешна свакоме ко се може подичити челичним здрављем, а можда је заиста таква, будући да Рикардо Реиш и није толико болестан да не би могао да се храни властитим средствима иснагама, но, ипак, на крају крајева, то је њихова ствар. И ако их случајно неки још узбудљивији додир приближи, на пример, ако јој он стави руку на груди, даље од тога не иду, можда због извесног достојанства које у болести постоји, због њеног светог карактера, иако ни у тој религији јереси нису ретке, одступања од догме, разузданости изазване све већом блискошћу, тако да је Рикардо  све дрскији, а она још увек снебивљива, То меже да вамшкоди, похвалимо обзирност болничарке, стидљивост љубавнице, особине стечене по цену горког искуства.

***

Нисам знао да имаш брата, Није било прилике да вам кажем, није нам увек згодно да причамо о свом животу, Ти ми никад ништа ништа ниси рекла о свом, Једино да сте ме питали,али нисте, У праву си, не знам ништа о теби, само знам да станујеш овде у хотелу, да излазиш слободним данима, да си неудата и,како ми се чини, без обавеза, Сасвим довољно, за ову прилику, одговори Лидија, и ове речи, штуре, суздржане, стегле су срце Рикарда Реиша, банално речено, али он их је тако доживео, срце му се стегло, вероватно ни она сама није била свесна шта је рекла, сигурно је хтела да се пожали, али на шта, а можда је једноставно желела да потврди једну неоспорну чињеницу, каокад се каже, Гледај, пада киша, на крају крајева, излетела јој је из уста сама од себе, горка иронија, као што се пише у романима, Ја, господине докторе, ја сам једна обична служавка, једва умем да читам и пишем, а ипак, није ми потребан никакав живот, а и да га имам, шта би то у моме животу могло вас да занима, на овај начин могли бисмо да наставимо надугачко и нашироко да препричавамо и проширујемо оно што је изговорено, кратко и јасно, Сасвим довољно, за ову прилику, а да су, којим случајем, водили двобој мачевима, Рикардо Реиш би сада био сав крвав. Лидија жури да се што пре повуче, то је знак да није случајно рекла оно што је рекла, има реченица које изгледају спонтане, као пуку производ околности, а сам Бог зна који су их млинови млели, која су их сита сејала, у потаји, зато нас и погађају толико, као соломонске изреке, најбоље би било да после њих наступи ћутање, најбоље би било да се један од саговорника повуче,онај који их је изговорио или онај који их је чуо, али обично не поступају тако, људи говоре, говоре, све док се потпуно не изгуби смисао оног што је, у једном тренутку, било коначно и неопозиво.

MITIA CHTCHAVLEEV

Пришао је Рикардо Реиш прозору, размакао завесе, једва је успевао да разазна шта се напољу збива, кишу која је лила из све снаге из једног воденог облака, ускоро чак ни то, замаглило се окно од његовог даха, онда је, заштићен шалонима, отворио прозор, Каиш ду Содре већ је поплављен,киоск где се продају дуван и ракија претворио се у острво, свет се разбежао са кеја, куд који, шћућурени у вратима неке крчме, преко пута, два мушкарца су пушила. Сигурно су већ попили, замотали своје цигарете, полако, смирено, док су распредали о богзна којим метафизикама, можда о киши која им не дозвољава да крену у живот, ускоро су ишчезли у тами крчме, ако већ треба да чекају, барем ће искористити време зајош по једну чашицу. Неки други човек, одевен у црно, гологлав, изашао је на врата да осмотри небо, а затим је и он нестао, мора да је пришао шанку, До врха, рекао је, наравно, мислећи на чашу, а не на небо, уосталом, крчмар и није био у недоумици. Рикардко Реиш затвори прозор, угаси светло, оде да се извали на сову, уморан, рашири огртач преко колена, слушајућипотмули и једноличан ромор кише, овај ромор је заиста потмуо, имао је право онај ко је то рекао. Није заспао, очи су му широмотворене, умотан у полутаму каосвилена буба у своју чауру, Сам си, нико то не зна, ћути и претварај се, мрмљао је те стихове написане у неко друго доба, и с презрењем или одбациио зато што не изражавају самоћу, већ је само именују, исто ваћи и за ћутање и претварање, јер речи нису кадре ни за шта друго, осим да именују, јер оне нису оно што казују, бити сам, драги господине, то је нешто много више него кад се каже и изговори.

120_1drinking_2

Лисабон је огромна тишина што ромори, ништа више.

Вратио се Рикардо Реиш својим кућним обавезама, средио је одела, кошуље, марамице, чарапе, комад по комад, као да дотерује неку сафијску оду, савлађујући с напором метричку тврдоглавост, овако окачена, ова кравата просто вапи за једним оделом исте боје, али њега тек треба купити. Преко душека који је припадао дона Лујзи, а који свакако није онајисти где је она, још богзна када, изгубила своју невиност, али се зато баш на њему злопатила с последњим дететом, дакле, преко тог душека, на којем се и њен вољени супруг, судија у апелационом суду, борио с душом пре но што ће је испустити, распростро је Рикардо Реиш своје нове чаршаве, који су још мирисали на платно, два вунена ћебета, јорган светле боје, пресвукао је у нове навлаке мали и велики јастук, учинивши то најбоље што је умео, с мушком неспретношћу, ових дана, можда већ сутра, доћи ће Лидија да својим рукама, чаробним већ самим тим што су женске, уклони овај дармар, ту покорну тугу лоше намештених ствари. Рикардо Реиш односи пакете у кухињу, веша пешкире у леденом купатилу, у један бели ормарић који мирише на плесан смешта своје ствари за личну хигијену, већ смо видели да је човек који води рачуна о свом изгледу, из пуког осећања достојанства, коначно, нема више шта да ради, осим да наређа књиге и рукописе на полицу у радној соби, црну и искривљену, и у писаћи сто, расклиматан и црн, сада је у својој кући, зна где су му упоришне тачке, ружа ветрова, север, југ, запад, исток, ко зна, можда наиђе једног дана нека магнетска олуја од које ће ова вусола да полуди.

75cd33a11b8b3bcc9ec45e00b11618cc

…, једино искрено било је то што је рекао, Хоћу да вас пољубим, и то и учинио. Марсенда седи, положила је леву руку у крило, да се цела види, као да је узима за сведока, Рикардо Реиш је такође сео, гледају се, обоје осећају своје тело као огромну шкољку која шуми, тада Марсенда рече, Можда не би требало то да кажем, али очекивала сам да чете ме пољубити. Риакрдо Реиш се наже напред, ухвати је за десну руку, принесе је уснама, напокон проговори, не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, а она одговори, Досад ме још нико није пољубио, зато не умем да правим разлику између љубави и очајања, Али баремзнате шта сте осећали, Осетила сам пољубац као што море сигурно осећа талас, ако ове речи имају икаквог смисла, или, тачније, то је оно што сада осећам, а не малопре, чекао сам вас свих ових дана, питао сам се шта ће се десити ако будете дошли, и ниједном нисам помислио да ће се ствари овако одвијати, тек кад сте ушли овамо схватио сам да би пољубац био једини гест који би имао неког смисла, и кад сам малочас рекаода не знам да ли сам вас пољубио из љубави или из очајања, ако сам у том тренутку и знао шта то значи, сад више не знам, Значи да заправо нисте очајни, или да не осећате љубав према мени, Уверен сам да сваки човек увек воли жену коју љуби, па чак и кад то чини из очајања, Које ви разлоге имате да очајавате, Само једна, ову пустош, човек који може да се служи са обе своје руке а жали се, Али ја се не жалим, само хоћу да кажем да човек мора бити страшно очајан да би рекао једној жени, овако, као ја, хоћу да вас пољубим, Могао је то да каже и из љубави, Из љубави би је пољубио, не би то претходно рекао, Онда значи да ме не волите, Ви сте ми драги, И ви мени, А ипак се нисмо због тога пољубили, То је сасвим сигурно, шта ћемо сад да радимо, пошто се то десило,Седим овде, у вашој кући, пред човеком с којим сам свега трипут у животу разговарала, дошла сам овамо да вас  видим, да с вама попричам и да ме пољубите, све остало ме не занима, Једног дана ће можда морати да нас занима, Можда, једног дана, али не данас, Спремићу вам чај, имам тамо и неке колаче, Помоћи ћу вам, онда ћу морати да идем, могао би отац да се врати у хотел и да пита за мене, Раскомотите се, скините жакет, Добро ми је и овако.

Dominique Issermann

Марсенда је окаснила с одговором, за који дан навршиће се месец дана откако је у овој кући, ако је веровати њеним сопственим речима,први пут у животу добила пољубац, а ипак, чак ни то дубоко и силно узбуђење, које је из корена потресло њена чула и сваку жилицу, није је подстакло да, чим стигне кући, напише два-три ретка, па макар њима брижљиво прикрила своја осећања, издајући се можда с две речи сувише примакнуте, у часу кад дрхтава рука није у стању да држи потребно растојање. Толико је дуго оклевала с одговором, и шта сад хоће да саопшти овим писмом. Рикардо Реиш држи коверат у руци, није га отворио, спустио га је на ноћни сточић, …..Ипак, ако сад не отвориписмо, ножда га никад неће ни отворити, рећи ће, слагавши, ако га неко упита, да га није примио, сигруно се изгубило на дугом путу између Коимбре и Лисабона, испало је гласнику из торбе док је прелазио преко неке ветровите ледине, јашући у галопу и дувајући у рог, Коверат је био љубичаст, рећи ће Марсенда, нема баш много писама те боје, Ах, е па онда, ако није пало међу цвеће, где би га било немогуће разазнати, можда ће га неко пронаћи и послати, има поштеног света који није кадар да задржи ништа то је туђе, Али до дана данашњег није стигло, можда га је неко отворио и прочитао, није њему упућено, али су можда речи тамо написане говориле управо оно што је  њему било неоходно да чује, па сад носи писмо у џепу, куд год да крене, и чита га, с времена на време, оно му је једина утеха, То би ме зачудило, одговорила би нам Марсенда, јер писмо не говори о тим стварима, А мени је баш тако изгледало, зато сам толико и одуговлачио да га отворим, каже Рикардо Реиш. Сео је на ивицу кревета да прочита, Пријатељу мој, …..Писмо се завршавало с неколико пријатељских речи, до скорог виђења, пријатељу мој, јавићу вам се чим стигнем. Да је остало изгубљено тамо, на цветним пољима, да га је ветар одувао као неку огромну опалу латицу, могао би Рикардо Реиш овога часа, наслоњен на јастук, да пусти машти на вољу, шта ли је рекла, шта није рекла, и замишљао би све најлепште, као што увек чинимо кад смо нечега жељни. Склопио је очи, помислио, Хоћу да спавам, наваљивао тихим гласом, Спавај, као да покушава да самог себе хипнотише, Хајде, спавај, спавај, и даље је држао писмо у укоченим прстима, и да би то ругање којим је тобоже обмањивао себе изгледало уверљиво, испустио га је, сад је задремао, једна немирна бора усекла му се у чело, знак да није стварно заспао, капци подрхтавају, не вреди, ништа од тога није истина. Подигао је писмо са пода, врати га у коверат, сакрио међу књиге, али не сме да заборави да потражи неко безбедније место, ових дана доћи ће Лидија да чисти, наићи ће на писмо, а онда, руку на срце, она неа никаква права, ако долази овамо то је зато што жели, а не зато што ја то тражим, али дај Боже да не престане да долази, шта би још хтео Рикардо Реиш, незахвалан човек, једна жена му се добровољно увукла у кревет, тако да не мора да цуња около, ризикујући да навуче неку болештину, неки људи баш имају среће, а овај се при том још и жали само зато што није примио од Марсенде љубавно писмо, не треба заборавити да су сва љубавна писма смешна, тако барем пишемо кад нам смрт већ куца на врата, кда наједном постане јасно да је истински смешто управо то што никад нисмо примили ниједно љубавно писмо.

 

b6b534a49ba9505a8c74287b67420aa3

 

***

Значајно је бити жив, Драги мој Реиш, будите опрезни с речима, жива је ваша Лидија, жива је ваша Марсенда, а ви не знате ништа о њима, нити бисте ишта знали чак и кад би оне покушале да вам кажу, зид који одваја живе једне од других није мање непробојан од онога који дели живе од мртвих.

***

2536

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s