Стеван Раичковић – КАО НИКАДА ВИШЕ

Блажене далеке куће

Што тонете у мрак, у равницу, у кише,

Изгледате у ово вече као да вас свануће

Неће походити никада више.

 

Никада више, о никада,

Ни црвенкаста лоза што вам се низ зид спушта

Као да се неће зажарити у сунцу које пада

Незнано и у шта.

 

Као да заувек из света нестајете

Зелени торњеви црквица и сутонске тополе

Јер причиња се да неће више бити ни птица да на вас слете

Ни оних што се у вама моле.

 

Девојке у кишној башти

И црне жене што зурите у ову ноћ са прага:

Као да из живота одлазите и настањујете се у машти

Оних што су прошли покрај вас без трага.

 

Као да ће се све у даљини са незнаном слити

Увијено у таму, закуцано капима кише,

Па се из ове ноћи неће имати куда ни вратити

Никада више.

 

1c41b05b69496226579519b16110afc5

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s