Презвитер Оливер Суботић – ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА И ПРАВОСЛАВЉЕ

„Зар човек није непрестано изазиван? Од кога изазван? Од Бога, ђавола, природе, другог човека, друштва, мушкарац од жене и жена од мушкарца, од народа коме човек припада, од другог народа? Још једном, није нам одговор на ово питање оно битно у проблему којим се бавимо, битан је и одлучујући наш одговор на изазов. Да ли смо, најпре, свесни да смо изазвани, што би хришћански размишљајући требало да значи, позвани? Јер када смо већ дозвани у овај живот без наше воље и одлуке, нисмо ли у исто време изазвани и позвани да живот осмислимо и обогатимо?“
Академик Владета Јеротић, „Учење Светог Исака Сирина и наше време“
„Бог помаже човеку да доспе до таквих изума; и ђаво се њима користи, па зар је допуштено да се ми хришћани њима не ко­ристимо?“ 
Одговор светогорског старца Порфирија на питање у вези са коришћењем савремених технологија од стране хришћана (из књиге „Старац Порфирије“, Беседа 2003.)

Дигиталне технологије су свуда око нас: од персоналних рачунара, преко дигиталних комуникационих средстава све до MP3 музичких производа и кућних апарата у чијој су основи дигитални чипови. Ко год је имао рачунар пре само петнаест-двадесет година може се сетити да је тадашњи ниво дигитализације процеса био далеко, далеко нижи и да готово нико није давао озбиљне прогнозе о садашњем стању.

Интернет је целу ствар убрзао за ред величина, тако да је сада још теже дати иоле прецизнију слику куда би све то могло даље ићи…

У целој причи се на крају појављују они који заступају екстремне ставове по питању ове проблематике. Крајњи левичари, да се тако изразимо, гаје према дигиталној индустрији готово месијанске идеје, док други, које би могли назвати ултрадесна опција , на рачунаре и све што је повезано са њима гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Такве ставове би могли (у недостатку прецизније терминологије) да окарактеришемо као технолатријске (у случају готово идолатријског односа према рачунарима) и технофобијске (када је у питању готово ирационалан страх од свега што је повезано са дигиталном технологијом).

Осмотримо укратко ова два става под лупом православног критичког расуђивања.

Технолатрија – дигитално златно теле

Изгледа да човек ни данас не престаје са својеврсним обоготворавањем творевине и сопствених креација. Као што је то одлично приметио Панајотис Христу – пошто није успео да се вине до Бога и Божанских висина преко обожења које му је назначено као циљ, човек покушава да спусти Бога на свој ниво и да идолатризује нешто око себе.

Много је оних који у свом односу према дигиталним феноменима гаје готово идолатријске односе. Сетимо се само да је пре неких двадесетак година часопис Тиме за личност године прогласио компјутер! Бити личност, оно што би по природи ствари требало да припада само Богу и ономе ко је створен по образу Божјем, приписује се мртвој ствари, што је равно катастрофи људског персоналистичког поимања данас. Императив времена постаје што пре се уклопити у трендове, постићи што већу брзину, брже, јаче… Брзина и могућности које рачунари отварају постају основни параметар модерног човека. Уместо да у рачунарима и дигиталним средствима уопште виде само просте алатке за остварење својих циљева, полако се долази до идеја о готово аутономним рачунарским системима или пак хибридима који ће у неком ступњу имати људске особине, попут самосталног одлучивања. Имамо ли право да на такве крајње изливе модернизма не реагујемо критички? Нипошто!

Често се чују гласови да је најпотребније да нашу децу научимо да користе модерна дигитална средства, те да ће им то бити довољно за готово све егзистенцијалне потребе у ужем смислу. Ово је крајње поједностављен и у многоме лабилан и сувише либералан став. Нико не пориче потребу да дете буде широко образовано, те да поред математичко-логичких, језичких, историјских наука познаје и информатичке постулате – али проналазити у дигиталном свету сведовољност је погубно до крајности ! Замислите дете који не уме да обави просту рачунску операцију, јер је од малих ногу навикнуто само на дигитални калкулатор (дигитрон, у популарном општењу) или које не зна где се налази Индија док не отвори Енкарту или неку другу енциклопедију на рачунару! Рачунар у том смислу не сме да буде замена, иако се ка томе све више тежи, већ само ефикасна и брза допуна.

Човек као да покушава да тежиште својих проблема (које је сам створио) пребаци на машину, која ће тај проблем решити хладно и професионално, без грешке. Управо се та безгрешност у рационалном смислу форсира када је о рачунарима реч, иако смо сведоци да и они итекако умеју да погреше – сетимо се грешке Интелових инжењера код процесора Пентиум IV пре десетак година.

Модернисти од рачунара очекују некакво виртуелно царство небеско, које ће по њима доћи када сви дођу на тај ступањ информатичке савести – бојим се да ће све што би таква крајност донела било отуђење од људи. Овде би ваљало навести одговор једног старца монаха – када су га упитали како ћемо познати последња времена, он је рекао да ће се то десити када људи престану ићи једни другима и када се забораве путеви и стазе међу кућама. Немојмо стога дозволити да техноидолатријска доктрина са електронским дисплеј-контактима замени чврст стисак руке и топли пријатељски загрљај. Опет ваља поновити : дигиталну технологију у том смислу можемо користити само као допуну нашег природног општења, а ни у ком случају као тоталну замену.

Технофобија – страх од створеног

Вероватно нема ништа више страно једном хришћанину од ирационалног страха. Страхопоштовање односно страх Божји, страх да се не почини грех и не повреди Бог и ближњи је једини здрав страх у том смислу. Међутим, у погледу коришћења рачунарских технологија постоје многи људи који су верујући, а који показују огромну фобију и негирање свега што носи префикс „дигитално“. У свему и свуда се виде разне завере и интриге, ништа од тога није добро нити добру може послужити… и слично. Најгоре од свега је што таквим понашањем управо иду на руку завереничким процесима који би потенцијално могли бити одиграни уз помоћ неких дигиталних средстава (прислушкивање, праћење, уцене, контрола…), јер се пажња дисперзује и одвлачи од онога што је истински опасно. Пошавши од једне апсолутне негације тиме се парадоксално стиже до фактичке релативизације.

Православни не треба да имају страх од коришћења технолошких средстава, уколико то чине са расуђивањем и молитвеним расположењем. Код отаца какав је Свети Максим Исповедник, налазимо мисао да ствари саме по себи не могу бити ни добре ни лоше, већ је начин њихове употребе такав. Дакле, треба посматрати начин употребе ствари, а не ствари саме по себи, иначе ћемо доћи до неоманихејских ставова.

Једном приликом сам, у једном домаћем часопису за друштвено-религиозна питања, прочитао сјајно поређење у вези са коришћењем модерних технологија: аутор текста је поредио апостоле у време Христово и апостоле модерног доба. Први су, да би свуда стигли да благовесте Еванђеље Христово, користили широке римске путеве који су били последња реч тадашње технологије (условно речено) и којима су ишле и римске легије, познате по суровости. Данашњи апостоли, односно преносиоци Христовог учења, такође користе модерну технологију (рачунаре и Интернет), широке путеве 21. века, не осврћући се на то да исту технологију користе сви остали, међу којима има и антихришћански настројених људи. Наравно, нико неће од монаха и пустињака тражити да користе технолошка средства, нити ће им она бити потребна, узевши у обзир природу њиховог завета и служења Богу и ближњем, али активним мисионарима ће итекако бити од користи.

Доста се говори о томе да ће управо дигиталне технологије бити једна од главних полуга власти и тираније Антихристовог режима у последња времена. Заиста, нико са сигурношћу не би могао да каже да то неће бити тако, поготово ако се у обзир узму нови покушаји у тоталној електронској идентификацији људи преко микрочипова (тој теми ћемо због важности посветити посебан чланак). Но, управо ту треба да се искаже наша савест и активност, као свесних и одговорних личности у историји, оних који треба да преображавају ток историје и дају јој смисао, да се суочавају са искушењима, а не да беже од њих. Дакле, чак и ако је то случај, наша је дужност и обавеза да дамо свој одговор по том питању и упозоримо остале, јер ће то вероватно бити и један од наших одговора на Страшном суду – да ли смо размишљали само о себи или и о другима. И ту не сме бити никаквог страха и фобије – најлакше је окренути главу, но оно што је истински одговорно јесте хватање у коштац са бременом времена.

Како се поставити?

Крајности технолатрије и технофобије су стране аутентичном православном поимању света и човека. Можда би чак могли речи да су у питању паралелни ставови онима из давних, чак прехришћанских времена – паганској идолатрији и тотемизму сваке врсте са једне стране, а платонизму и идеалистичкој философској доктрини са друге стране. Истина је ипак на средини и од нас тражи да се помучимо мало да би је увидели. Најлакше је приклонити се једној или другој екстремној струји (иако је прва далеко бројнија), но да би се нашло право решење потребно је много више. Одговорни смо за милионе људи који користе дигиталне технологије – православна мисао и њима треба да буде свећа која се на трпезу ставља, а не испод ње, да би светлела свима и указала на правоживље по том питању.

У целој причи се, међутим, открива једно дубље питање које је вековима било и остало непревазиђено између мисли Истока и Запада – древни проблем индивидуализма.

Начин постојања модерног човека је углавном постојање као индивидуа, а не као личност у живом и аутентичном односу са другим људима. На тај начин је образ Божји који има сваки човек у неку руку потамњен, ослабљен (али не и уништен). Подсетимо се да је човек створен као икона Божија са циљем да доспе до подобија, да се уподоби Богу, да се оствари у заједници љубави и слободе са Богом и ближњима. Може се слободно рећи да ван таквог односа човек суштински и престаје да живи, тачније постоји „на смрт“, како то неки мислиоци карактеришу. Данас се човек полако навикава да му буде потпуно свеједно да ли ће у стану имати дигиталног или правог кућног љубимца, а већ сутра ће му се сугерисати да је дигитална верзија много исплативија и сврсисходнија, за одржавање чиста, а за комуницирање неупоредиво лакша.

Хоће ли човек данашњице имати снаге да се одупре таквом искушењу? Ако не буде имао подвижничку перспективу и литургијску динамику живота, то ће бити веома тешко…
Не треба мислити да је ова будућност далеко те да сада треба размишљати о пречим стварима. Криза личносног постојања је одавно присутна у уму модерног човека, а дигитална технологија је само омогућила да се оно што се збива у дубинама људског духа пројектује кроз опипљиве ствари и види као спољашњи феномен. Како другачије објаснити чињеницу да се озбиљно рекламирају производи попут компјутерске кабине за стан у коју човек коме досаде укућани само треба да уђе и да се изнутра закључа, па ће коначно бити сам са својим омиљеним дигиталним саговорником – рачунаром?! Зар нам дигитална технологија у овом случају не помаже да на најочигледнији начин схватимо на ком нивоу поразне индивидуалности човек данас живи и до које мере је угрожена идеја људске заједнице и општења?

Имплементирање модерне дигиталне технологије на свеобухватном плану само појачава индивидуалистичке тежње ка којима је запад одувек показивао слабост, почевши од Августина, преко Декарта све до данашњих модерниста. Индивидуализам и јесте одувек био камен спотицања између источне и западне богословске мисли (погледати студије Лоског, професора Христа Јанараса и митрополита Јован Зизиуласа). Била би међутим велика грешка одбацити све технолошке новине (па и дигиталне) које је запад донео, само зато што је западни човек несвесно почео да их обоготворава или да се према њима погрешно поставља. У формирању става по том питању нам доста помаже и бриљантна мисао Светог Максима Исповедника, са својим поукама о коришћењу ствари на добар и правилан начин (за дубљи увид погледати главе 1, 4 и 86 Трећег стослова његових познатих Глава о љубави):

1. Благоразумна употреба појмова и ствари рађа целомудреност, љубав и знање, а неразумна распусност, мржњу и незнање.
4. Нису јела зла, већ стомакоугађање; нити рађање деце  већ блуд; нити новац  већ среброљубље; нити слава  већ сујета (празнославље). Ако је дакле тако, онда у бићима (самим по себи) ништа није зло, до злоупотреба (истих), која се догађа због немарности ума за природно обделавање (душевних сила).
86. Јела су створена из два разлога: ради исхране и лечења. Они дакле који их употребљавају не са тим намерама, као они што злоупотребљавају дарове Божије дате за употребу, биће осуђени као сластољупци. И у свим другим стварима, злоупотреба (истих) јесте грех.

Требало би да имамо на уму и размишљања можда највећег философа 20. века, Мартина Хајдегера, који је опоменуо модерног човека да према технологији мора имати подвиж нички став. На који начин практич но можемо превазићи дигитални индивидуализам и не подлећи својеврсној фрагментацији свести због коришћења најмодернијих дигиталних средстава?

Решење се налази у ономе што је одавно замрло у уму западног човека: у постојаној ЕСХАТОЛОШКОЈ СВЕСТИ, оној свести по којој се данашњи секуларизовани хришћани толико разликују од хришћана првих векова (како је то приметио умни Александар Шмеман). Управо је елементарни недостатак те свести довео западно-мислећег човека до неугодног положаја да зависи од технологије, уместо да њоме господари. Имати ум Христов (како то богонадахнуто говори апостол Павле,ср. 1Кор 2,16: „Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми ум Христов имамо.“ ) је предуслов без кога не можемо даље, а да не будемо савладани смрћу индивидуалног постојања. Човек који живи за следеће литургијско сабрање, од недеље до недеље, човек коме је есхатолошки Дан Господњи односно недеља као мали Васкрс истински центар живота нема разлога да страхује од дигиталног или пандигиталног индивидуализма. Доживљавајући икону Царства Небеског на сваком евхаристијском сабрању, православни хришћанин који је укорењен у живот литургијске заједнице, чијом динамиком живи и дише, једини може имати исправан став према дигиталном окружењу. Реално окушавајући истинско царство Духа, он нема потребе да га мења дигиталним царством или било каквим „виртуелним Царством Небеским“. Такав човек технологију користи слободно, као господар, не робује јој (као у случају технолатрије) нити се ње плаши (у смислу некакве ирационалне технофобије). У рукама таквог човека свака технологија (а самим тим и дигитална) служи својој сврси, без опасности од застрањивања било ког типа. Хајдегер је можда несвесно мислио управо на таквог човека када је говорио о подвижничком ставу по питању модерне технике.

Гледано у светским размерама, мислим да ће се у догледној будућности већина људи по инерцији приклонити првој крајности, осим у случају какве глобалне катаклизме (попут оне екранизоване у филму The day after tomorrow), када би то фактички било онемогућено.

За нас, православне хришћане, је најбитније да задржимо литургијско, тео-антропо-центрично усмерење бића, које би у старту својом здравом динамиком елиминисало обе наведене крајности. Ко зна, можда ћемо управо таквим ставом дати убедљиво и аутентично сведочанство живота 21. века људима који живе уроњени у западну хемисферу мишљења и тако бити „светлост свету“, овде и сада.

Даљи увид – крађа идентитета

Светску јавност редовно узбуркавају вести о „крађама идентитета“ милиона грађана света из рачунарских база података, тачније крађама њихових личних идентификационих података. Ти подаци се масовно краду из банковних, војних, административних… и многих других база података, а последице тих криминалних аката су веома озбиљне. Но то је само једна раван проблема – важна, али не и суштинска. Наиме, у оквиру теме о такозваној крађи електронског идентитета ваља нам прво одговорити на питање колико је сам појам идентитета у данашњим условима сужен и разводњен.
Питање идентитета човека једно је од кључних вековних несугласица између источне и западне мисли. Запад, практичан и са смислом за друштвене институције и организацију (очигледан пример је римско право), одувек је човека посматрао као индивидуу, појединца који у друштвеним односима изражава свој идентитет.

Насупрот томе, увек контемплативно оријентисани Исток није имао такву мисаону путању у одређивању идентитета.За те Оце човек, као икона Божја, није могао бити појмљен ван односа са другим људима, и то односа који би почивао на љубави и слободи. Таквим односом љубави и слободе човек је боголик – другим речима, као што идентитет Личности Свете Тројице извире из њиховог међусобног односа, тако и човек свој идентитет црпи из односа са другим људима и са Богом. Ван тог односа све се сурвава у трагичан индивидуализам, у који су први закорачили наши прародитељи Адам и Ева.

Битно је нагласити да се пуноћа животног односа не може остварити уколико је усмерена само према човеку, јер смрт потире и такав однос – у вечности, када буду порушене баријере времена и простора, неће постојати само међуљудски однос, већ и однос према Богу. То прожимање односа према Богу и ближњем најбоље се види код светог Јована Богослова, који поручује да себе лаже сваки који каже да Бога воли, а брата свога мрзи (види: 1. Јн 4,20). Такав духовни доживљај је описала и древнохришћанска изрека: „Видех брата свога, видех Бога свога!“, изречена од египатских монаха и записана у Старечнику. Стога је сваки хуманизам, уколико није утемељен богоцентричном динамиком, лажан и пропадљив. Често је он замаскиран људским правима, магловитим антрополошким одређењима, понекад националном припадношћу, некада обичним породичним односима – али увек је једнодимензионалан, без вертикале која би га извлачила из смртне агоније. Двоје младих се, рецимо, воли и свој однос базира на љубави и слободној вољи, али то није довољно за превазилажење смрти уколико та веза није крунисана Христом и усмерена на изградњу Тела Христовог. То је духовно евидентно, посебно ових дана, када прослављамо празник Васкрсења Христовог, празник победе над смрћу. Уколико сви наши међуљудски односи из којих црпимо идентитет нису заокружени истим таквим односом ка Васкрслом Христу, на који начин можемо очекивати истинско остварење идентитета? Неко ће рећи да и после Христовог Васкрсења људи умиру, па чак и Светитељи. Како на то одговорити? Јесте, тачно је да људи умиру и после тог славног догађаја, али то није смрт каква је била раније. Пасха Христова је смрт учинила једним пролазом ка животу вечном, у коме ће наш истински идентитет бити потврђен у потпуности, када Бога будемо видели као што јесте (како је то истицао архимандрит Софроније).  Уколико је наш идентитет у овоземаљском животу био истински везан за Бога и ближњег, биће потврђен за пуноћу живота вечног, а уколико је био одређен било чиме што је ниже од тога (новац, статусни симболи, острашћеност према било чему…), биће потврђен за муку вечну – не у смислу да ће Бог да мучи човека, већ да човек у вечности неће моћи да задовољи оне страсти којима је испуњавао свој овоземаљски идентитет.

Дакле, дошли смо до закључка да је идентитет аутентичан једино уколико извире подједнако из односа љубави ка ближњем и ка Богу. То се у животу Цркве најбоље одражава у литургијском животу. Хришћанин ван Литургије суштински није хришћанин – он свој идентитет налази, потврђује и овековечује на литургијском сабрању, што се одлично уочава већ у теолошкој мисли апостолских отаца. Тај суштински идентитет се преноси у вечност причешћивањем Телом Христовим, што је круна подвижничко-литургијског живота – у Христу као Глави мистичног Тела-Цркве, идентитет везујемо како један за другог, тако и према Богу.

Такав органски спој у потпуности разоткрива површност данашњег „електронског“ идентитета како се он узима у обичном разговору. Хришћани, као друштвено одговорни људи, треба да подрже борбу друштвених институција у вези са манипулисањем рачунарским идентификационим подацима. Са друге стране, православно хришћанство сведочи да су проблеми у оквиру друштвених односа само пројекција проблема у вези са међуличним односима.

У овом конкретном случају, проблем дакле није само у нелегалном преузимању и коришћењу података од стране хакера, већ поимање идентитета онако како га друштво данас под притиском технократије узима. Као хришћани, никада не можемо пристати да наш идентитет лежи у гомили података на хард-диску или некој картотеци, већ ћемо га увек налазити у светој Литургији –  друштвене односе ћемо увек поштовати, али их никада нећемо обоготворавати. Терминологија мора бити кристално јасна и недвосмислена – иако су идентификациони подаци у друштвеним односима увек били коришћени, идентитет човека је ипак много шири од њих.

Проблем крађе идентитета није нов – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем међуличне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава.

Виртуална реалност

Да ли је у питању „забрањени плод“, који споља изгледа веома лепо и привлачно (уп. 1Мој 3, 6), али који води ка пропасти? Одговор је јасан: у једном делу ове проблематике треба бити строго одречан и већ на почетку, готово хируршки, одсећи примену у виду савремених комерцијаних видео игара, осим у ретким случајевима када видео игра има здрав садржај или је повезана са учењем, поготово оне деце која заостају у развоју. Ипак, треба бити реалан: виртуелна реалност не само да најчешће узима огроман део слободног времена, него може имати и разоран утицај на духовном плану, па чак и негативан утицај на телесни развој, с обзиром да одваја од физичке активности. Са друге стране, примене у образовању студената, медицини, војсци… могу бити веома корисне, с обзиром на то да саме по себи подразумевају да је у питању употреба технологије од стране човека, а не супротно. Оно што важи за начелни став према информационим технологијама, важи и за виртуелну реалност: није добро одбацити могућности које доноси, али је далеко горе некритички прихватити све што нам она нуди.

Примери­ правилне­ примене­ ­концепта виртуалне реалности

Иако се у домену видео игара виртуелна реалност најчешће користи на духовну штету, она ван тог круга има неких примена које би, у складу са икономијским ставом, могле бити дозвољене, па и корисне. Примера ради, студенти Академије ликовних уметности могу да „прођу“ кроз виртуелни модел неких од познатих светских музеја и да разгледају највиша уметничка достигнућа директно у амфитеатру свог факултета. Архитекте употребом истог концепта могу да прегледају тродимензионалне пројекције најпознатијих светских архитектонских решења. Студенти медицине и ветеринари вежбе из анатомије и судске медицине могу да врше на виртуелним моделима без потребе за сецирањем људских лешева или животиња. Чак би и студенти теологије имали користи од овог приступа јер би, примера ради, могли на вежбама из Црквене уметности да се упознају са унутрашњошћу најпознатијих манастира из православног света – један такав тродимензионални приказ манастира Хиландара је својевремено урадио познати уметник Тејлор, што је био авангардни технички пројекат. На нашем Православном богословском факултету у Београду пионири правилног коришћења овог приступа су катедре за патрологију и литургичко богословље чији предавачи повремено организују мултимедијалне презентације за образовне потребе. Но не би само образовање имало користи од ограничене употребе виртуелне реалности. Војска, рецимо, има велике користи при обучавању пилота или тенкиста коришћењем виртуелних симулатора, при чему се чува природна средина и смањују трошкови обуке на правим објектима.
Све су то примене које се могу и дају осмислити, али још једном треба поновити: једино уз строго усмерен приступ, дакле не са циљем замене стварности или бежања из ње,  већ за остварење практичних ствари у којима се виртуелна реалност користи као алатка. То никако није нека врста „православног утилитаризма“, већ покушај преображаја умног става према овом феномену и његовог правилног схватања од стране савремених хришћана који ће пре или касније доћи у сусрет са њим.

Компјутерске игре

Наш некадашњи професор Пастирске психологије на Православном богословском факултету у Београду, академик Владета Јеротић, често у својим антрополошким есејима истиче да је човек не само homo sapiens, homo religiosus итд. већ и homo ludens – биће које се игра односно има потребу за игром. Ово играње не би требало схватати сувише уско јер се игра често спаја и са озбиљним, свакодневним пословима, ради разбијања монотоније. Компјутерске игре у већини случајева данас губе свој смисао јер уместо одмора углавном доносе напетост чула. Погрешна стремљења се не увиђају одмах и томе често доприносе разни еуфемизми попут речи „игрице“.

Иако је тема видео игара независна од годишта, треба је првенствено третирати у односу на најмлађи узраст, када се први пут долази у додир са том сфером. Ту се ваља држати златног правила о умерености и здраворазумском расуђивању: деци треба дозволити временски ограничено коришћење одређеног круга видео игара које би могли свести под ненасилне, опуштајуће и што је могуће корисније. Није добро да родитељи уводе тоталне забране и својеврсни „мораторијум“ на област видео игара, не само због бунта који се може јавити код деце, већ због чињенице да ће они свакако пронаћи начина да се играју код својих вршњака, у играоници или другде. Далеко је боље решење да родитељи имају активну улогу и да заједно са децом прокоментаришу неке видео игре, дају свој савет, и, што да не, укључе се ако је видео игра корисна за развој детета. То се поготов односи на ону грану компјутерских игара која је по својој намени образовног карактера и омогућава квалитетан видео и звучни запис, као и брзу претрагу информација, што је предност у односу на класичне уџбенике. А када је реч о забранама, оне имају своје место, али примењене селективно: потребно је ускратити видео игре агресивне, нездраве тематике и скренути деци пажњу на њихову погубност.

Најгори приступ је препуштање деце рачунарском свету без икакве родитељске контроле. Не само због утицаја неких видео игара на дечију психу, већ и стога што је дете често склоно да проналази самодовољност у виртуелном свету и да се одвоји се од породичне атмосфере. Најлакше је користити видео игре за својеврсног „виртуелног помагача“ у васпитању, за смиривање превише активне деце или једноставно да би се у миру одгледала нека телевизијска серија док су деца испред монитора. Но тако неодговоран приступ води ка великим проблемима. А уколико родитељи буду имали одговоран став према овој теми, став који је изнад радикалних забрана, простог игнорисања или непромишљеног допуштања, и њихова деца ће временом изградити здрав и расудљив став према рачунарским технологијама уопште.

http://www.covekitehnologija.com/

Центар за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве http://www.cepis.spc.rs/node/16

Библиотека православних књига www.wco.ru/biblio

 

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s