Ivan Bunjin (1870-1953) – VEČE

Sreće se, uvek, tek sećamo slatko,

a sreća – svud je. Možda ona zlati

taj vrt jesenji, iza šupe, mrakom,

možda je zrak čist što kroz prozor svrati.

 

Kroz ponor neba, lakim, beli, krakom

diže se oblak. Odavno ga pratim….

Mi malo znamo, mi vidimo kratko,

a sreća je data tek onom ko shvati.

 

Otvoren prozor. Zacvrkutav, tu je,

na simsu, ptica. I, sa knjige, prenut,

umoran pogled odvraćam na trenut.

 

Suton. I nebo pusto se rumeni.

Šum vršalice sa gumna se čuje.

Gledam, slušam, srećan. Sve je to u meni.

 

14.8.1909.

 

168280_364643230313926_8873623_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s