Fernando Pesoa – IZ “KNJIGE NESPOKOJA”

fernando-pessoa1  frontm_6227

***

Zavidim – mada ne znam ni da li zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima, među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam, ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez života. To su moje “Ispovesti”, a ako u njima ne kazujem ništa, to je zato što nemam šta da kažem.

Šta iko može da ispriča što bi bilo iole vredno ili korisno? Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja.

Ove ispovesti osećanja, to su moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte, pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca, poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika se menja. I počinjem sve iznova.

Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…Ništa…
Uostalom, šta mogu da pružim od sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o svojim osećanjima… Oštru inteleginciju koja me uništava i nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici… Jednu mrtvu volju i misao koja je ljuljuška, kao živog sina… Da, pletivo…

the-book-of-disquiet-x1

Moja osama nije potraga za srećom, jer nemam smelosti da je tražim, niti za spokojstvom, jer njega niko ne može da nađe, osim ako ga nikad nije ni izgubio – već za snom, iščeznućem,skromnim povlačenjem.

***

Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem.

Koliko sam samo puta patio što nisam kočijaš onih kola, vozač onog tramvaja, bilo koji najobičniji Drugi, nasumično odabran, čiji me život, zato što nije moj, mami neodoljivom željom, samim tim što je tuđ.

Moji snovi su glupo utočište, besmislena zaštita, kao kišobran protiv groma.

Tako sam bezvoljan, tako jadan i bedan, mlitav i nepreduzimljiv.
Ma koliko duboko zalazio u sebe, sve staze mog sna odvešće me do proplanka teskobe.

****

Oni koji su umrli zamakli su za neki ugao, i zato ih više ne vidimo; oni koji pate promiču ispred nas kao neki košmar, ukoliko osećamo, ili kao kakvo neprijatno sanjarewe, ukoliko mislimo. I naša patnja neće biti ništa više od te beznačajne sitnice. Na ovom svetu spavamo na levoj strani i čujemo u snu prigušeno postojanje srca.

Ništa više… Malo sunca, malo povetarca, dva-tri drveta što ublažavaju razdaljinu, želja za srećom, žalost što dani prolaze, znanje uvek nepouzdano i istina koju vazda treba otkrivati…
Ništa više, ništa više… Da, ništa više…

100

Ako jednoga dana Bog ipak dođe po mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti pri pomisli da mogu o tome da mislim…

***

Evo me u jednom danu kada me tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče, danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.

Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva.  Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za kolibom ili pećinom gde bih bio oslobodjen od jednoličnosti svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek i svuda da me prati?  Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim plućima a ne u stvarima koje me okružuju?

Sara-landscape-web-300x200

 

***

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na solici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

089

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života.

***

U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i još sanjam da budem!

Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih upozna.

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara bio!

***

Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.

Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih mogao da se sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu – sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kuće na obali. Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje…

Russia-St.-Petes-Scarlet-Sail-1

 

****

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna. I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?

 

076

 

***

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu?

***

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.

Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.

Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.

 

pessoa-thebookofdisquiet01

 

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković, Beogradski književni časopis, br. 1, zima 2005

 

 

Advertisements

2 мишљења на „Fernando Pesoa – IZ “KNJIGE NESPOKOJA”

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s