Продубљивање српске трагедије

Број 912, Рубрика Питања и одговори

Нема краја српској трагедији. Оно што се догодило поново (од 17. марта 2004.) на Косову, продужетак је натовског бомбардовања 1999. године. У новостима је јављено да је за неколико дана разрушено и спаљено тридесет древних православних храмова, убијено на десетине Срба, стотине рањено, хиљаде изгнано из својих домова.

НАТО не штити Србе, већ им само помаже да се евакуишу. То је прави зверски погром. Акције Албанаца су брижљиво испланиране, а српској војсци се не дозвољава да штити своје грађане, под изговором „мирног решавања конфликта“. Ниједном Албанцу-убици се не суди. Дакле, то је геноцид, етничка чистка под покрићем „светске заједнице“. А где су сада они многобројни заштитници права човека и комисије ОУН ? И поново се невољно намеће питање: је ли ово глобални рат против читавог Православља и наше Русије?

Давидов А. Ф., г. Москва

 

Одговор: 

Како говорити о Србији и њеним безмерним страдањима, о њеним ужасним разарањима, о крви невино убијених која вапије ка небу, а не говорити о Русији? Србија зна, и Русији је врло добро познато, да јад и очај овог рата отварају врата мраку пред којим се и најнепоколебљивије животне норме показују безначајним. Ми не можемо, а да не видимо опште значење које ови догађаји имају за судбину света. Овај рат није устремљен само на уништавање српског народа – он дубоко, дубље него што се то многима чини, провоцира светски сукоб.

Октобра 1993. године, у Москви се, јавно одобравано од свих, у међународним размерама поновило безакоње о коме апостол Павле говори као о последњој граници дуготрпљења Божјег.

Завршетак ЏЏ века обележен је ратом у Србији, мада је тешко назвати ратом оно непрекидно тромесечно убијање мирних грађана које је обрукало Европу. Она је претила многим земљама, а у првом реду Русији. Против Србије су употребљена средства варварског уништавања. Тражиле су се најгнусније лажи да би се обесчастио српски народ. Ако је особеност нечије психе и могла окривити Србе за њихове грешке, ипак оне не одговарају оном страдању које је овај народ морао да претрпи.

 

Немогуће је не видети како се ниво мржње подигао свуда. Догодила се, можда неизлечива, зараза организма „светске заједнице“ бацилима мржње, насиља и лажи. Подругљиве речи „Срећан Васкрс“, написане на бомбама које су убијале децу, заувек ће остати симбол савремене цивилизације. 

Као и сваки рат, и овај је продубио раздор између културе вере и културе неверја и одредио тип „новог човека“ ЏЏИ века. У Европи и Америци, које се нису формално одрекле хришћанске културе, заувек је овладао не само пагански принцип превентивног рата, него и криминално-лагерски принцип: „Ко сме, тај и осваја“. Од сада се зацртани циљеви постижу само огњем и мачем. Агресија САД на Ирак, са увлачењем мноштва земаља-сателита, најбољи је доказ за ову тврдњу.

Сведоци смо ружних пројава насиља, одрицања од разума и савести. После Хитлера и Стаљина, човечанство пролази кроз још један колосални опит лажи, лажи по самој најдубљој суштини онога што се чини са човечанством. Но, у временима великих искушења, као никада открива се снага истине и правде, ако она још постоји у људима. Међутим, немогуће је заборавити да зло остаје зло, да оно све више нараста. Почињени ужаси су неизгладиви. Очајање стотина хиљада људи, њихова жалост, свака суза и сваки уздах изазвани овом неправдом и лажима, не могу бити заборављени као да их није било. Они никада неће бити избрисани из животних факата, чак и ако ови људи добију изобиље небеских награда од Бога.

 

А шта смо ми дужни да кажемо светској заједници пред новом српском трагедијом? Сва историја човечанства, нарочито у ЏЏ веку, сведочи да, када лаж и насиље добију првенство у хијерархији вредности, онда они пре или касније руше своје адепте, те ови изненадно пред читавим светом откривају своју слабост и беспомоћност. Сетимо се, примера ради, како се чинила необоривом победа комунистичке револуције у Русији! И како је то здање саграђено, чинило се за вечност, пало за један дан. Зар није исто произашло, само много брже, са хитлеровском империјом Трећег рајха? Таква ће судбина несумњиво достићи и НАТО и читаву Америку и Европу са њиховом диктатуром „новог светског поретка“. При овоме, немогуће је не видети како свет, не схватајући смисао догађаја, неизбежно иде од једног зла ка другом, горем злу. И једна демагогија замењује се другом, још бестиднијом. 

Демагогија увек иступа под заставом правде, али, раније или касније, заборавља на сваку истину и наступа крсташким походом против непријатеља, кога представљају „апсолутним злом“. Чиме се разликује данашња демонизација целог народа од класичног гебелсовског нацизма? Резултат овога може бити само један: човечанство све више захватају равнодушност и очајање,  у свету се ослобађа више мржње и страха него у свих претходним вековима заједно.

Црква у таквим околностима може само да понови оно на шта одувек подсећа: јалови су  покушаји да се, привидом успешне политике, надмудри историја и обмане реалност живота. Ово доба, у коме се жртвује суштинско ради достизања привремених успеха, бременито је великим катастрофама, о чему јасно сведочи читава историја минулог века. Када глупост и безумље далеко зађу, ступају у област мистике.

Ако данашњи моћници не узимају у обзир значај ђавола у светским догађајима, јер потцењују ону инерцију историје човечанства отпалог од Бога, сходно којој су за тријумф Добра недовољне само добре намере и идеје, они опасно превиђају да је Господ Бог господар историје и да Он увек посрамљује зле мисли непоштених.

Ми смо уверени да хришћански одговор на суштинска питања времена није фиктиван и декоративан, већ да једино он одговара природи ствари. Главна грешка политичара прошлог и започетог века састоји се у одбацивању самог појма политике верне јеванђеоским принципима, услед чега се одбацује политика по законима савести и поштења, а све одређује само успехом и добитком.

У самој ствари, како се често каже, данас више није актуелно питање „постоји ли Бог“, већ „постоји ли човек“. Не гајећи никакве илузије, већ непоколебљиво знамо да је само онде где постоје и Бог и човек, јединствена могућност да испунимо свој историјски дуг у супростављању силама рушења, демагогије и лажи које паразитирају на истини и правди. То је истинска философија историје и политике, то је реализам који се противи цинизму и безумљу тзв. „реалне политике“ која се данас непрестано пропагира. Не сентиментални оптимизам, који се нада да ће се све постепено средити и да ћемо заборављањем свега што је било ући у нову политичку реалност.

НАТО-бомбардовање и недавни погром на Косову оставили су у Србији много рушевина. Међутим, ово рушење, ма колико ужасно било, постаје мање значајно од изазова упућеног свим народима. А страшније од свега је то што је масовном свешћу овладала мисао о фаталности зла и непобедивости безакоња. Страшније од свих бомби је чудовишна експлозија очајања која је испунила свет.

Данас је српски народ, као и руски, политичики клонуо. Но, ништа још није изгубљено ако не дође до моралног посрнућа. При том, сваки компромис са силом доводи до још веће убеђености у бесмисленост противљења. Чак и у Цркви има много људи који сматрају да, са хришћанског становишта, одређене ствари не треба чинити, али … Овим „али“ ђаво пробија себи пут.

Било би наивно претпоставити да политичари Европе и Америке, савремени господари судбине света, осећају поштовање према хришћанској етици и јеванђеоским принципима живота. Али, ако бисмо резигнирано рекли: „Нека иде како иде“, то би било издајство Христа, издајство милиона људи, издајство и саме истинске политике.

Не гајимо никакве илузије да сведочанство Цркве може исцелити неког од руководилаца НАТО-а од психозе „у праву је онај ко је јачи“, испољене у овим и многим другим догађајима. Нема никаквих гаранција да се они неће исто тако умешати у судбину Русије, у којој, додуше још нема бомби, али је и без њиховог јавног експонирања разрушено ништа мање него у Србији (истине ради, треба казати да су се код нас храмови рушили нешто раније, а сада се они обнављају).

Само чврсти принципи могу обезбедити чврсту и истински реалну политику. У супротном, остаје само химеричка идеја цивилизације засноване на слободи, раслабљености воље и свести, неопростивој наивности која претпоставља да ће Лењин, Хитлер, Буш или било ко од нама временски блиских политичара, одржати своју реч. Једино што је могло да заустави Хитлера са његовим „новим светским поретком“, било је уједињавање реалних сила способних да предложе стварна решења. Временом је све то постепено разрушено и остала је само демагогија.

Време је да се размишља о судбини православног народа. Ко хоће да прода душу за политичку корист? Дужни смо да оговоримо на једно од најсуштинскијих питања савести које пред нас поставља живот:

Како заштити своје национално и људско достојанство?

Сада када је „дело учињено“ и „зло победило“, сви мислећи и савесни људи треба да размисле: је ли могуће заштитити Србију и читав свет од новог варварства које се помаља? Како истински сачувати све што још постоји у људској култури, створеној вековним трудовима и надахнућима? Ако ове традиционалне вредности остану у прошлости, онда нам нема ни садашњости ни будућности. Ако оне постану мртве за нас, ни ми нећемо још дуго. Нека би нам пораз Србије и Русије, као свака велика несрећа, донео морално очишћење и окретање ка истинским вредностима. Ови жалосни догађаји треба да надахну нелицемерне ревнитеље истине и правде да се, свим снагама и на све могуће начине, супротставе пропадању свега што је још људско у свету.

Александар Шаргунов

Са руског Небојша Ћосовић

http://www.pravoslavlje.rs/broj/912/tekst/produbljivanje-srpske-tragedije/

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s