КОД БРАЋЕ НАСТАСИЈЕВИЋ

Породица Настасијевић је једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури. Куће у којима је живела ова породица  биле су својевремено, у дугом периоду, значајно стециште београдских интелектуалаца.  Међу онима са којима су се Настасијевићи интензивно дружили, био је и Гаврило Принцип, који је често свраћао у њихову кућу у Београду.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841493

Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида У Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић

Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.

tekst1

МОМЧИЛО (1893 – 1966)

Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило.

„U krugu svojih vršnjaka, modernista, Momčilo Nastasijević (1894-1938) liči na belu vranu. Živeo je u Beogradu tiho i usamljeno, zatvoren u svoj svet, daleko od literarne vreve kafane „Moskva“ i drugih mesta gde se stvarala moderna književnost. Bio je atavistički vezan za tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom životu, „pustinjak u gradu“. Zaziranje od javnosti vidi se i u njegovu književnom radu. Pisao je mnogo a objavljivao malo. Za života su mu izišle samo tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesma Pet lirskih krugova (1932). Nijedno od tih dela nije imalo šireg odjeka kod čitalaca niti je privuklo veću pažnju kritičara. Posle smrti iza njega su ostali sanduci rukopisa od kojih je velik deo, ali ne sve, izišao u izdanju njegovih Celokupnih dela (1938-1939), koje je priredio S. Vinaver.“

Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.

„Momčila Nastasijevića  je Stanislav Vinaver nazvao „svecem srpskog jezika i srpskog književnog izraza“ Vinaver je u svom ogledu „Momčilo Nastasijević“ tvrdio da je se pesnik pred kraj sav pretvorio u „plamen i zračenje“ (12,85), i da mu je smrt bila „tiha, smerna,svetla i nasmejana od unutrašnjeg sijanja“ (isto). Zna se da je Nastasijević bio ne samo duboki pesnik nego i izuzetno častan i čestit čovek, asketa u ličnom životu, omiljen među prijateljima i među učenicima, koji je na samrtnoj postelji molio svoju sestru da ne zaboravi jednog prosjaka što mu je on, Moma, svaki dan na putu od kuće do Četvrte beogradske gimnazije, u kojoj je radio, davao milostinju. Zna se da je svojim bližnjima opisivao slike rajskih polja koja je u predsmrtnom bunilu video i da su mu poslednje reči bile: Izađoh sasvim iz blata“.“

tekst2_1nacionalna-periodika-izmedju-dva-svetska-rata-1
Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености.

„Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta.“

Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.

kul-momcilo

С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.

„Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син.“

Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”.

Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”.

Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.

Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији.

„Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.“

Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила.

„Станислав Винавер је просто уживао да открије праве вредности и да их понуди на увид јавности. Пре Другог светског рата, када је умро Момчило Настасијевић, заложио је свој углед и уложио невероватан труд да његова сабрана дела угледају светлост дана.
Пошто држава није хтела да помогне у овом прегнућу (Винавер је молбу писао Милану Стојадиновићу лично), Винавер се ангажовао на све могуће начине – од писања текстова о покојном песнику до скупљања претплате за штампање ових драгоцених књига. Претплатио је не само себе, него и своју супругу. Тиме се одужио човеку кога је поштовао и волео, и у чијем је породичном салону проводио сате у интелектуалним разговорима и музицирању – Винавер је свирао клавир, а Момчило виолину или флауту.“

После Другог светског рата, у доба соцреализма, Момчила Настсијевића су одбацили  као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.“

“ Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju „Gospi“. Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: „tuđa su deca iz tebe zaplakala…“ Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

Момчило Настасијевић‎: ГОСПИ

Све самљи.

Сном ходиш ме туђа.

Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami „Angelska sonata“ dramaturg i reditelj Zorica Simović.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

– Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju – smatra Zorica Simović. – Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića – 13. februara 1938. godine:

– Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo – Bojana – Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana – otkriva autorka „Angelske sonate“. – Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. “

„Upravo povodom tog teksta „Novostima“ se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

– Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze… – posvedočila je za naš list. – Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom „Angelska sonata“, Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu „Gospi“, otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

– Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek – priča nam. – Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu „Velike ljubavi srpskih pesnika“, u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: „Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo“.

MomciloNastasijevic-Faksimilrukopis

ЖИВОРАД (1893-1966)

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) је један од најособенијих српских сликара – трагалаца за очувањем и усаглашавањем националног идентитета и глобалних, светских токова у уметности.

Почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.

tekst3Živorad_Nastasijević_Autoportret

Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави. Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.

foto_thumb

Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу.

Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.

62.10

Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.

Zivorad-Nastasijevic

Slikar najlepših pejzaža Beograda

Milena Marjanović | 20. 05. 2010. – 00:02h

Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo i Slavomir, pisci, i Svetomir, kompozitor), uz koje su bile i dve sestre (Slavka, profesor fizike, i Darinka, istoričar), Živorad (Gornji Milanovac, 1893. – Beograd, 1966) ušao je u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar između dva rata koji je uspeo da ostvari spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti, što se ovih dana može videti na retrospektivi u Galeriji RTS-a.

Autor izložbe kustos Narodnog muzeja u Beogradu Ljubica Miljković izložbi je dala naziv „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog”, uzevši ga iz eseja slikarevog brata Momčila „Za maternju melodiju” u kome konstatuje da „opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog”.

– Nastasijević pripada korifejima srpske umetnosti poznatim po slikanju predela zavičaja. Jovan Bijelić je ovekovečio Bosnu, Sava Šumanović Srem, Ivan Radović Banat, Milan Konjović Bačku, a Lubarda crnogorski krš. Svestan da nebo nad Avalom i nad Monmartrom nije isto i da je drugačiji zalazak sunca na Kalemegdanu nego na Seni, Nastasijević je slikao šumovite brežuljke, proplanke i reke u koje se ogledaju oblaci i obale, pitomina i blagost Šumadije. Živorad je kao i njegova braća pokušavao da izmiri nacionalno sa univerzalnim. Zalagao se da umetnost odražava prostor u kome nastaje, odnosno da se nikada ne prekine spoj sa precima. Nije zagovarao da srpska umetnost preuzima istrošene modele iz inostranstva, nego da očuva i čovečanstvu ponudi svoje vrednosti – objašnjava Miljkovićeva.

Nemanjina ulica, Beograd, 1928.

Živorad Nastasijević se rukovodio idejama najvećih srpskih umova toga doba. Pre svih, Rastka Petrovića koji je još na početku bavljenja kritikom napisao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet.” Zatim Milana Kašanina koji je povodom Izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu (1930) primetio da su britanski kritičari na prvom mestu gledali šta naša umetnost unosi u svet novo i svoje (…), ono što je imitatorsko i pozajmljeno nije ih mnogo privlačilo i oduševljavalo. Upravo zato, zajedno sa Vasom Pomorišcem, osnovao je grupu „Zograf” (1927) koja se smatra jedinim autohtonim srpskim pokretom u likovnoj umetnosti XX veka.

– Nažalost, grupa „Zograf” se nije uklapala u koncept koji su sledili umetnici zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, a ni u državnu politiku potiskivanja nacionalnog u duhu stvaranja nove zajednice. Zato je Nastasijević dočekao da ga šezdesetih godina označe kao konzervativnog, nazadnog… – skreće nam pažnju autor izložbe i dodaje:

Nastasijević je zografske ideje otelotvorio odmah po povratku iz Pariza, gde je, naravno, poput mnogih, nakon Minhena otišao da izučava slikarstvo. Slikao je kuće Beograda, tačnije one koje nestaju pred sve bržom urbanizacijom, davao im metafizičku dimenziju, ne mareći za apstrakciju koja se probijala na našoj sceni. Mnogi kritičari izdvajali su njegove beogradske motive kao najlepše pejzaže prestonice, mada sama grupa nikad nije dobila mesto koje zaslužuje.

39623_7_hs

Živorad Nastasijević i Ruža Mijatović

Kao mnogi srpski umetnici prve polovine XX veka Nastasijević je dobrovoljno stupio u đački bataljon Stepe Stepanovića, prešao preko Albanije i preboleo tifus. Otud valjda njegovo snažno nacionalno osećanje i uvažavanje srpskog srednjovekovnog slikarstva koje je negovao oslikavajući ikonostas crkve Bogorodičnog pokrova u Beogradu, zidove u Narodnoj banci u Skoplju, u odborničkoj sali Beogradske opštine, u kapeli spomenika na Zebrnjaku kod Kumanova (uništeno u Drugom svetskom ratu), u Uspenskoj crkvi u Pančevu, u crkvi kosturnice u Krupnju, u zgradi Umetničkog paviljona u Beogradu (takođe uništene), u nekoliko porodičnih kapela na Novom groblju u Beogradu.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841489

U Nastasijevićevom opusu skoro da nema aktova. Jedini poznat jeste i remek-delo „Venera” (1925), koja nije stilizovana vila Raviojla u opancima, što je bila moda kod naših slikara (po Crnjanskom), nego Ruža Mijatović, žena s kojom je, sasvim neoubičajeno za patrijarhalno društvo tog doba, do kaja života bio u neozakonjenom braku – kaže kustoskinja.

Zivorad-Nastasijevic_slika_O_6841485

Nažalost, ovo kapitalno delo autorka izložbe nije uspela da pozajmi od Muzeja savremene umetnosti u čijem se fundusu nalazi, ali jeste jedno drugo, iz privatne kolekcije, takođe važno u Nastasijevićevom stvaralaštvu. To je slika „Pekarnica” iz 1936. na kojoj prvi put uvodi dve figure radnika sa kolicima i dve prolaznice, čime se dotiče i socijalnih tema.

39619_5_f

СВЕТОМИР(1902-1980)

 Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера.

tekst4

Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера.   Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.

Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.

Tekst Gordane Krajačić o Svetozaru Nastasijeviću objavljen u katalogu povodom Festivala 1 pisca – Tajne Momčila Nastasijevića:

»Otkriti istinu postojanja znači u svemu osetiti jedno i u jednom sve i u svemu samog sebe. Nadstvarnost se ne sme pojmiti ali se da osetiti. Duše izabranika nagonski se kroz materijalno vezuju za nadstvarno i ishod toga spajanja je mistika, so umetnosti.”

Za tom istinom postojanja tragali su svi članovi porodice Nastasijević. Shodno oblasti za koju su bili vezani, predstavljali su ili kroz tamnu i misaonu poeziju, ili kroz pitoreskne šumadijske valovite predele uhvaćene u slike, ili kroz istorijske romane o slavnim, neugaslim danima srpske istorije, ili kroz muziku jednostavnih harmonskih rešenja a dubokih fatumskih poruka – lepotu i istinitost sagledanog i doživljenog. Porodica je pripadala najvišoj intelektualno-umetničkoj srpskoj eliti u prvoj polovini našeg veka. Tu su se organizovale večeri u kojima se muziciralo i razgovaralo o mnogo čemu.

Svetomir Nastasijević potekao je iz stare srpske građevinarske porodice te je i sam završio Arhitektonski fakultet u Beogradu (što je doprinelo zbilja čvrstoj, arhitektonskoj formalnoj strukturi njegovih muzičkih dela). Na blago zatalasanim obroncima Rudnika, u Gornjem Milanovcu, rođen je i proveo detinjstvo budući kompozitor jednog šaljivog datuma, 1. aprila 1902. godine, i uprkos kasnijim mnogim nedaćama kroz koje je prošao (a među najvećima bilo je neprihvatanje i ignorisanje njegovog obimnog opusa), uspeo je da zadrži vedri, optimistički duh do kraja života. Od malena ga je bogat muzički folklor napajao sa samog izvora, te se neraskidivo kasnije stopio u njegovo zvučno tkanje. Tu je, sticajem okolnosti, još kao četrnaestogodišnjak, u jeku Prvog svetskog rata 1916. godine, upoznao muziku Riharda Vagnera (Richarda Wagnera). Neki bečki orkestar zadržao se u Milanovcu kraće vreme, izvodeći preko dana bleh-muziku, a uveče u kafani – simfonijsku. Jedne večeri brat Momčilo mu je rekao da sviraju Vagnera i dečak je pritom osetio čudno uzbuđenje i neobjašnjivu, prijatnu jezu, kakvu nije primetio nikad ranije. Kasnije će u svojim operama Nastasijević upravo progovoriti jezikom nacionalnog bića, ali će u svim provući fatumsku nit, koja je karakteristična i za najvećeg nemačkog muzičko-scenskog maga. Već prva opera (od ukupno osam koliko je napisao) – Međuluško blago – bazirana je na istoj tematici o prokletstvu otetog blaga, kao i veličanstveni gigantski ciklus Prsten Nibelunga Riharda Vagnera.

Razume se, uplivi su akumulirani u Nastasijevićevom delu i sa drugih strana; najpre u osećanju za istorijsko-herojsku nacionalnu dramu, kao kod većine ruskih i čeških kompozitora. Čak i u načinu oblikovanja on je blizak Glinki i članovima Ruske petorice, najviše Musorgskom, postavljajući paralelno uz glavnu ličnost – vladara i drugu glavnu ličnost – narod. Otuda su monumentalne horske scene, koje se direktno upliću u dramsku radnju, predosećajući je i komentarišući je – jedan od najznačajnijih atributa Nastasijevićeve muzike.

Svoje prve opere Međuluško blago i Đurađ Branković iskazao je kroz pet činova, što je bila karakteristika Jakoba Majerbera (Meyerbeer). Međutim, ništa od tog ispraznog sjaja tzv. velike opere kod njega nije prisutno. Mada je napisao i pet samostalnih baleta, nijedna od njegovih opera ne sadrži baletske numere. One su, uprkos tim uvek ukusno i s merom doziranim uplivima, zadržale originalnost sopstvenog muzičkog govora. Jer, kako kaže s pravom Gustav Brili:

“Nastasijević je uspeo da ostane veran sebi, da ostane svoj, slobodan od svih izvanjskih uticaja i da znalački odbaci uvek od sebe ono što je moglo da uguši njegov intimni lični izraz”.

Mada je zašao u gotovo sve oblasti stvaralaštva, od dečjih klavirskih minijatura do monumentalnih muzičko-scenskih formi, svoja najbolja dela ostvario je u oblasti opera. A Đurađ Branković, njegovo životno delo, zapravo je zajednički plod Nastasijevićevih: dramski tekst ispisao je Momčilo, pod budnim okom i uhom prošlosti okrenutog Slavomira, dekore i kostime sjajno je iscrtao do najmanjih detalja Živorad, a razume se, najznačajniji je Svetomir Nastasijević, kompozitor koji je dao ne samo muziku ovom delu nego i dušu, oduhovljujući taj zajednički čin braće Nastasijević.

Tragika koja se uprela u muzičko-dramski tekst izvirala je iz sličnih okolnosti očajničke borbe starog vladara da se odupre turskoj sili i nemogućnosti da zadrži komad srpstva na rubu velike carevine. U prvoj operi Nastasijevićevih, prokleto je oteto blago, a s njim i loza onog koji ga je preoteo, u drugoj – prokleta je dinastija Brankovića kojoj je narod nepravedno pripisao da je izdala srpstvo na Kosovu. Iz te klice prokletstva rađa se snažna i nezadrživa drama unutar svake ličnosti, ali i mimo njih. To je narod koji ne prihvata Đurđa za vladara, koji proklinje njegovu ženu Jerinu jer je tuđinka, koji joj pripisuje zidanje grada u kamenu i slanje rođene kćeri u sultanov harem, ali koji sa puno topline podržava krhku ljubav Mare i Kajice, tešeći ne vladara koji gubi naslednike, nego oca koji oplakuje oslepele sinove. Proročanstvo Suludog monaha o noći bez svanuća ispunilo se kroz petovekovno ropstvo koje se nadvilo nad jednom od najkulturnijih država onoga vremena. Ove tanane psihološko-emocionalne karakteristike uhvatili su Nastasijevići na način izuzetnog senzibiliteta koji ne odgovara uobičajenim istorijskim sadržajima.

Ipak, Svetomir Nastasijević nije dočekao život svojih opera na sceni, mada je čvrsto verovao u njihovu vrednost. Stanislav Vinaver je 4. marta 1937. održao predavanje o ovom delu na Kolarčevom narodnom univerzitetu, a Književni glasnik ga je objavio. Izdvajam nekoliko redova:

Ja sam ovo predavanje održao da vam prikažem jedno značajno delo i da vas skupa zainteresujem za to da se svi zajednički postaramo da se ovo delo pojavi na pozornici. Doprinos braće Nastasijević potreban nam je radi našeg vremena, radi toga da se nađemo u pravim problemima koji nas okružuju, u problemima našega kolebanja oko divnih i trajnih suština.

U pokušaju parafraziranja Vinaverovih reči i ovaj napis sročen je sa istim ciljem.

„Светомир Настасијевић – Први устанак (либрето)“

Народна опера у четири чина Светомира Настасијевића, српског композитора, према истоименој драми његовог брата Славомира Настасијевића. Опера је написана поводом обележавања 150. годишњице Првог српског устанка 1954. године и праизведена је у концертном облику на „Коларчевој задужбини” у Београду 1957. Посвета:

„Себра видим Новака…
к’о млади храст,
силу развија у гране…”
[из опере „Ђурађ Бранковић”]

Ово дело посвећујем
сени мога прадеде Лазара,
који је учествовао у борбама Првог српског устанка

Светомир Настасијевић

http://www.rastko.rs/muzika/delo/10570

СЛАВОМИР (1904-1983)

tekst5Slavomir_Nastasijević_wiki

 Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”… Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет.

20229 Nastasijević 3 3000_resize-500x500

САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.

tekst6_0

Porodična kuća Nastasijevićevih se nalazila u današnjoj Rajićevoj ulici u Gornjem Milanovcu. Na njenom mestu je, neko vreme, bila garaža „Autoprevoza”, sad je privatna kuća i apoteka. Nastasijevića kuća je, takođe, izgorela u požaru na početku Drugog svetskog rata, a u milanovačkom muzeju se čuva ulje na platnu na kome je Živorad Nastasijević kičicom ovekovečio dom ove ugledne građanske porodice.

Sestra Slavka

Dugo je tradicija u ovom delu Balkana bila nešto što nije bilo preporučljivo posebno isticati ni preterano se na nju pozivati, naročito, ako je uz sve to stajao ideološki žig. Osetile su to mnoge porodice, pa i jedna od najznačajnijih i najkreativnijih u celokupnoj srpskoj kulturi – porodica Nastasijević, u kojoj su četiri brata bili umetnici, sestra Slavka, čuveni profesor matematike u Četvrtoj muškoj gimnaziji, a bolešljiva Darinka istoričar. Među svima njima pesnik Momčilo Nastasijević ostavio je svojom poezijom i prozom najdublji trag u srpskoj kulturi i bez ikakvih ograda može se nazvati najvećim našim pesnikom 20. veka. Najstariji brat Živorad bio je slikar, Svetomir kompozitor, a najmlađi Slavomir pisao je istorijske romane.

Posle dva vrlo uspela predstavljanja, takođe jedno vreme skrajnutih pisaca – Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera – u Kulturnom centru Beograda (od 21, maja do 21. juna), ovo proleće biće u znaku Nastasijevića, pod naslovom „Tajne Momčila Nastasijevića”, ali će istovremeno biti predstavljeno i stvaralaštvo ostale braće – slike, notni zapisi, istorijski romani, jedno vreme iz porodice „izgnanog” Slavomira.

S njim već počinje da se otkriva veo tajne. U porodici Nastasijević niko se nije ženio ni udavao. Najmlađi brat prekršio je nepisani zavet i u porodični dom, u Ivana Milutinovića ulici u Beogradu, mogao je da se vrati iz Sremskih Karlovaca tek posle smrti njegove supruge. Kao moćni Jungov Animus prof. Slavka Nastasijević određivala je šta je najbolje za porodicu i toga se pridržavala do kraja života. Dobro sam je upoznala, pošto sam sa svojim pokojnim suprugom Zoranom Gluščevićem jednom nedeljno odlazila u posetu živim i mrtvim Nastasijevićima. Kad se u prizemlju zgrade, u kojoj su stanovali, otvore vrata, pogled mi je uvek ostajao prikovan za jedan portret Momčila Nastasijevića (1894-1938), koji je slikao njegov najstariji brat Živorad.

nastasijevic

Zagonetni pogled bio je direktno uperen u posetioca, s neobično postavljenom levom rukom, u kojoj sam, verovatno u zavisnosti i od sopstvenih osećanja, godinama videla crvenu jabuku, a potom staklenu kuglu. Mnogo kasnije jedva sam sebe ubedila da je ruka prazna. Nikad nisam uspela da protumačim zašto je moje nesvesno „želelo” da u ruci vidi nepostojeće rajsko voće, da li je to značilo da je ulazak jednog skeptika u tu posvećenu prostoriju bio uvod u nepoznate svetove Momčila Nastasijevića, u neku tajnu koju je krila onirička priča „Zapisi o darovima moje rođake Marije”. Kad sam posle dužeg vremena bila sigurna da je u ruci staklena kugla, i sama sam poverovala da postoje svetovi koje je samo on video, opominjući braću da je opasno ulaziti u zaumno ako nisu pripremljeni za to.

Da li su mojim snoviđenjima na javi doprinele oniričke priče koje je profesorka Nastasijević često ponavljala i koje su se sve odnosile na pesnika, esejistu, proznog i dramskog pisca Momčila – od toga kako su izgledali razgovori za čuvenim crnim kožnim stolom i istim kožnim stolicama na kojima su sedeli i vodili dijaloge neki od najznačajnijih stvaralaca, tada tridesetih godina glasoviti modernisti: Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Dušan Matić, Pavle Stefanović, Desimir Blagojević… Posebnom tajnom, za sestru Slavku, bila je obavijena prerana smrt njenog najomiljenijeg brata, o čemu je uvek s posebnim tonom govorila, posebno o onom što se dogodilo posle njegove smrti. Oniričko je pobedilo njenu egzaktnost.

Ono što je sigurno, jeste da je Momčilo Nastasijević uneo u naše pesništvo dotad nepoznati jezički zvuk, izvlačeći ga iz naše tradicije, stvarajući pesništvo slutnje, unutarnje, zaumno zvučanje, koje je teško književno klasifikovati, naročito našim pojmovnim jezikom. Njegov pesnički jezik stvoren je u metafizičkoj vezi duha i zvuka, a iz njegovog „tamnog vilajeta” u našu literaturu ušla su dotad nepoznata oneobičenja, sa ezoterijskim elementima.

Retko koja svetska kultura ima tako raznorodnu i umetnički visokovrednovanu porodicu, i najnormalnije bi bilo da u Beogradu, gde su najduže živeli, postoji legat porodice Nastasijević. Ali, gradski oci iz osamdesetih godina, među kojima su neki još živi, nisu imali razumevanja za molbe sestre Slavke. Nedostatak novca ili neznanje, a možda i ideološki predznak koji je dugo pratio ovu porodicu, bili su najčešći izgovor. Na svu sreću, oni koji su tada bili na čelu opštine Gornji Milanovac, odakle se porodica doselila u Beograd, smestili su nasleđe Nastasijevića u Zavičajni muzej koji sad može da se pohvali jednim od najvrednijih umetničkih legata. Zato je za svaku pohvalu poduhvat Beogradskog kulturnog centra, pre svih Olivere Stošić, Predraga Petrovića i arh. Marine Dokmanović, da Nastasijeviće, bar na mesec dana vrate, u Beograd.

Milka Lučić

 

 poezija

 

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=259.0

http://www.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kod-nastasi%D1%98evicevih

politika.rs/rubrike/Srbija/Rodne-kuce-bez-dostojnog-obelezja.lt.html

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400000-Momcilo-Nastasijevic-najzagonetniji-srpski-pesnik

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401000-Zivot-Momcila-Nastasijevica-prepuna-je-tajni

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/190136/Slikar-najlepsih-pejzaza-Beograda

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Tajne-Nastasijevica.lt.html

 

Момчило Настасијевић ПОЕЗИЈА

Преузето од: Чувар Ветрова

 

Momilo Nastasijevic

 

 

САН У ПОДНЕ

Топал сам ћув,
пролећем ти подунем.
Ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

Пламено ми се извијаш у цвет.
По коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

Врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

То иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

И у пољупцу
презреле брескве сласт.
Зри љубав. Подне.

San u podne

ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

 

Trag

 

БРАТУ

Ослушни, запојем,
прени тајном.

Тешко ми срце,
превире тишина у вино,
до дна искапи.

Јер није ово сетва,
кукољ ни клас.

Пјани ћув само прôђе
и зашумело.

Ослушни, дозивам,
спи рођени пој.

Иза сна сну дубље
буде пробуђење.

Брату се из дубина огласи,
прене на овај глас.

Bratu
ГОСПИ

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Gospi
ФРУЛА

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

Frula
ОСАМА НА ТРГУ

То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут.

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи проносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.

Прострели, о, прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Osama na trgu
ПОГЛЕД

1

Поглед је —гине око.
Неситом утол мрење.
Нестати —то мој пут.

И месец
самртно кад жут,
тáме то земљом врење —
бубри у дојке,љуби он.

2

И љубим ја,
и љуби, на очи где
из утробе је утроби
самртна ова
прогледáња сласт.

З

Слеп —или погледом мри.
Јер и смрти то
као живота је мало.

Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

4

Поглед је —пијем,
И пјанећ све ме,
чудно свему себе дам.

Поглед је —бдијем.
И пупећ у свему моје семе,
самртно радостан, и сâм.

5

Поглед је —
страсно за нерођени плод
у земљу мајку засеца рало.
Поглед је —
патно за нехођени ход
крене у мени
од искони што стало.

6

Јер и смрти то
као живота је мало.
Гине ткач,
и гине ткање, и влат.
Ал’ чудно непогиба мир
златали зри,
где гинуло се и ткало.

Pogled
ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Izvoru
ЗОРА

Хеј, на белом коњу
зори ми зора и девојка.
Стани не мини,
ороси ову жал.

С голубицом би да загуче.
Уснама пупољ у цветање мами,
недрима трешње у зрење.
Стани не мини.

Кадифли, гле, моја доља.
Травицом гусне
за мекоту по њој,
па маховином
по узглављу, по стени.
Стани не мини.

Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде,
хеј, срца два кад полуде.
Стани не мини.

Zora
ВЕЧЕРЊА

Клоне дан
горама у руј.
Самотна уздрхти бреза
и твоје тело.
Приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Страх, осама ме,
уза ме ти.
Заспала травка,
сен из незнани,
самотну ме о чуј.

Клоне о клоне,
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом,
горама у руј.

Vecernja
ПОЗНОЈ

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.

Poznoj
ТРУБА

Шта вреди плаветно небо,
и зумбул и девојче и ласте лет.
Негде зàпева труба.

То иза гора и вода
лелек је рушне сељанке.

Род смо.
Кад умре човек,
и моје срце рушно је.

Откини зумбул с груди,
погни главу;
војника хоће да закопају,
а њему тако се живело.

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде зàпева труба.

ПОГРЕБ

1

Зàпева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

2

И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —

мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.

3

Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

Truba
БОЖЈАК

Пребол је.
Кужи ова ноћ.
Земља ми тело.
Ходи он.
Залапи гроза
на стопе Богу где остале.

Много те, мајко, болело
рад ово тиха пребола.
О, мало ли је
за муку твоје утробе.

То божјак
да не родим сина
у овој грози од искони,
кад ходи он.

Јер нема зоре,
на зенице ли не заплави,
ни блага поја не,
родну ли ову грозу не прекужим.

Обол ми пруже, мајко,
по дрхтај Бога
ја њима на дар,
божјак ја распевани.

Портрет мајке Милице,

Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića iJelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visokoobrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega sustariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka.

Bozjak
ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.

Тамом на зенице
отворим твоју таму,ја,
о једини ја.

Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,ти,
о једина ти.

Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.

Jedinoj
РОДИТЕЉУ

Ко си?
Ко и куда ја,
Плод без плода твој,
И судња ова у мени реч?

Син, ево, прогледавам.
Мрењем за живота
Скидам са себе слепи рођаја знак.

И не као ти
Стрмоглав оплођењу
Слепо на пир.

Но вољом, те не саздала ме,
Пут отварам, ево,
Себи за уништење,
Нерођен ма за мир.

Плод ја без плода твој,
И судња ова у мени реч.

Roditelju
ТУГА У КАМЕНУ

1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

а дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером у круг.
А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб:

и јагњету вук —кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу —одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко —
одужити дуг.

7
Све зове —
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дýге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук

Tuga u kamenu

Advertisements

5 мишљења на „КОД БРАЋЕ НАСТАСИЈЕВИЋ

  1. Поштујем ваш напор да уцелините све податке о Настасијевићима.
    Заиста подвига достојно.
    Посебно, РБ2, и Паукова мрежа, са врло необичним „Даровима…“ које сам читао пре 3-4 године, а радио драму нисам имао прилике да чујем, иако једино РБ2 слушам, посебно драмску продукцију.
    Срдачно Вас поздрављам.

    • Хвала најлепше – тек да неком ко није тако у знању о овим људима, да неку основну информацију ко су били и колико су значајни за Србију.
      И какав је квалитет људи некада био 🙂
      Велики поздрав и хвала на читању – значи ми да неко ко зна и упућен је, да мишљење о томе колико сам у томе успела.

  2. Повратни пинг: Даровита браћа – Настасијевићи | Српско Благо

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s