F.G.Lorka – KRVAVE SVADBE

images

Drama u tri čina i sedam slika

Lica: MAJKA, VERENICA, TAŠTA, LEONARDO, ŽENA LEONARDOVA, VERENIK, OTAC

VERENIČIN, SUSETKA, SLUŽAVKA, DEVOJČICA, DEVOJKE, MLADIĆI, DRVOSEČE, MESEC

(kao mlad drvoseča), SMRT (kao prosjakinja)

th_play_1996_lorca_bloodwedding_web

MAJKA: Sinko, evo doručka.

VERENIK: Neka! Ubraću grožđa. Daj mi nož.

MAJKA (kroz zube i tražeći nož): Nož, nož…prokleti bili svi i lupež koji ih izmisli!

Nek su proklete i puške i pištolji i najmanji nožić, prokleti bili i ašovi i vile!

Prokleto bilo sve što može poseći čoveka! Čovek lep, u cvetu mladosti, iziđe u vinograd ili ode do maslinjaka, jer su njegovi, nasleđeni…

……i taj se čovek ne vrati. Ili ako se vrati, onda ga pospeš solju da se ne nadme. Kako se samo usuđuješ da nosiš nož i zašto ja moram da držim zmiju u kovčegu?

VERENIK: Zar nije dosta o tome?

MAJKA: Stotinu godina da živim, samo bih o tome govorila. Najpre tvoj otac; mirisao mi je na  karavilje, a ni tri godine nisam ga milovala. A zatim tvoj brat. Zar je pravo da stvar tako majušna kao pištolj ili nož obori čoveka jaka kao bik? Nikada neću zaćutati. Meseci prolaze, a očaj mi oči nagriza i svu me obuzima.

bw4_sm

Tvoj otac je umeo da me izvede. Bio je dobrog soja. Krv! Tvoj deda je na svakom ćošku ostavio po sina! Takve ljude volim. Ljudi da su ljudi, a žito žito!

VERENIK: A ja majko?

MAJKA: Šta ti?

VERENIK: Treba li da vam opet kažem?

MAJKA: Ah!

VERENIK: Zar vam se čini rđava?

MAJKA: Ne.

VERENIK: Pa onda?

MAJKA: Ni sama ne znam. Tako, odjedanput me iznenadi. Ja znam da je devojka dobra. Zar ne? Skromna. Vredna. Sama mesi hleb i šije haljine, pa ipak, kad je pomenem, osećam kao da me nešto kamenom udara po čelu.

MAJKA: ..Rekoše mi da je devojka već imala verenika.

SUSETKA: Tada je imala tek petnaest godina. On se oženio njenom rođakom. Niko se više toga ne seća.

MAJKA: A kako se eto ti sećaš?

SUSETKA: Kakvo pitanje?

MAJKA: Kad nekoga nešto tišti, rad je da zna i zašto. Ko je bio verenik?

SUSETKA: Leonardo.

MAJKA: Koji Leonardo?

SUSETKA: Leonardo Feliks.

MAJKA: Feliks!

SUSETKA: Ženo, zašto bi Leonardo bio kriv? Bilo mu je tek osam godina kada se desilo ono.

Pojavljuje se Verenica. Ruke su joj spuštene u skromnom stavu, a glava pognuta.

MAJKA: Hodi. Jesi li zadovoljna?

VERENICA: Jesam, sinjora.

OTAC: Ne treba da si tako ozbiljna. Na kraju krajeva, biće ti majka.

VERENICA: Kad sam rekla da, znači da sam to i htela.

MAJKA: Pa naravno. (Uhvati je za bradu.) Pogledaj me.

bloodwedding2012-630x300
OTAC: Ista je majka.
MAJKA: Zaista? Kako li samo lepo gleda. Znaš li ti šta to znači udati se, dete?
VERENICA: (ozbiljno) Znam.
MAJKA: Jedan čovek, nekoliko dece, i zid širok nekoliko metara za sve ostale.

SLUŽAVKA (češljajući je): Možeš biti srećna što ćeš uskoro da zagrliš čoveka. Ljubićeš ga. Osetićeš njegovo telo.

A najlepše će ti biti kad se probudiš pa osetiš da je uz tebe, a po ramenima te miluju njegov dah kao perje slavuja.

VERENICA: Hoćeš li da umukneš?

SLUŽAVKA: Ali, dete! Pa šta je onda udaja? Udaja ti je to i ništa više. Je li to slatkiš? Ili je to cveće? Nije! To je blistava postelja i čovek i žena.

….

VERENICA: Tako je. (Leonardu) Ne bi trebalo ni da razgovaram s tobom. Ali mi se nešto u duši pobuni kad vidim kako dolaziš i njuškaš oko moje svadbe i da me sa nekim skrivenim namerama ispituješ o vencu. Idi i na vratima čekaj svoju ženu.
LEONARDO: Znači nas dvoje ne možemo više da razgovaramo.
SLUŽAVKA: Ne, ne možete da razgovarate.

788225-110810-blood-wedding

LEONARDO: Posle venčanja razmišljao sam danima i noćima o tome ko je kriv i svaki put kad razmišljam iskrsne nova krivica koja potisne onu raniju, ali uvek je neko kriv.
VERENICA: Jedan čovek na konju zna mnogo i mnogo može da učini da bi zaveo jednu devojku koja žţivi sama u pustinji. Ali ja sam ponosna. Zato se i udajem. I biću samo sa svojim mužem koga treba da volim iznad svega.

LEONARDO: Ponos ti neće mnogo koristiti. (Primiče joj se.)
VERENICA: Ne prilazi mi!
LEONARDO: Ćutati i trpeti najveća je kazna koju smo mogli sebi da nametnemo. Čemu mi služi ponos, čemu služi to da te ne viđam i puštam da noći sama provodiš? Ničemu. To je bila samo vatra na vatru. Ti veruješ: vreme leči i da zidovi sve skrivaju, ali to nije tako. Kada stvari dođu do dna, nema toga ko bi ih iščupao.

VERENICA: (dršćući) Ne mogu da te slušam. Ne mogu da odolim tvom glasu. Kao da sam ispila bocu anisa i zaspala na čaršavu od ruža. I vuče me i znam da se gušim, ali ipak idem za njim.
SLUŢAVKA: (hvata Leonarda za kaput) Sad treba da ideš.
LEONARDO: Ovo je poslednji put što s njom razgovaram. Ne boj se.
VERENICA: I znam da sam luda i znam da mi je žuč puna otrova, pa ipak sam tu, da bih ga čula, da bih ga gledala kako mlatara rukama.
LEONARDO: Ne mogu da budem miran dok ti sve ne kažem. Ja sam se oženio. Udaj se i ti sada.
SLUŽAVKA: (Leonardu) Pa i udaje se.
GLASOVI: (čuju se sve bliže) Probudi se, mlada,u jutro na svadbu.
VERENICA: Probudi se, mlada. (Odlazi trčeći u svoju sobu.)
SLUŽAVKA: Već su stigli. (Leonardu) Nemoj više da joj prilaziš.

VERENICA: Pođimo u crkvu.
VERENIK: Žuri li ti se?
VERENICA: Žuri. Jedva čekam da ti budem ţžena, sama da sam s tobom i da čujem samo tebe.
VERENIK: To i ja hoću.
VERENICA: I da ništa drugo ne gledam sem tvoje oči, i tako čvrsto da me zagrliš da se ne bih mogla odvojiti od tebe ni kad bi me zvala moja pokojna mati.
VERENIK: Ruke su mi pune snage. Grliću te punih četrdeset leta.
VERENICA: (dramatično hvata ga za ruku) Uvek!
20120223_090301_20120216_bodasdesangre08

(Odlaze. Ĉuju se gitare i bubnjevi. Ostaju sami Leonardo i žena mu.)
ŢENA: Pođimo i mi.
LEONARDO: Kuda?
ŢENA: U crkvu. Ali nemoj na konju, nego sa mnom.
LEONARDO: U kolima.
ŢENA: A kako bi inače?
LEONARDO: Nisam ja od onih koji se voze kolima.
ŢENA: Ni ja žena koja bez muža ide na svadbu. Ne mogu više!
LEONARDO: Ni ja!
ŢENA: Zašto me gledaš tako? Trn ti u svakom oku.
LEONARDO: Dosta!
ŢENA: Ne znam o čemu sve mislim, a htela bih da ne mislim. Znam samo jedno, a to je da sam već odbačena. Ali imam sina. I drugog na putu. Istu sudbinu je imala i moja majka. Ali ja se ne mičem odavde. (Glasovi spolja.)
GLASOVI: Kad od kuće pođeš,mlada lepotice,seti se da ideš čista k’o zvezdica.
ŽENA: (plačući) Seti se da ideš čista k’o zvezdica. I ja sam takva išla pred oltar. Ceo svet mi je bio na svadbi.

LEONARDO: (ustajući) Hajdemo.ŽENA: Ali samo zajedno! LEONARDO: Dobro. (Pauza.) Hajde. (Odlaze.)

OTAC: Jesmo li prvi?

SLUŽAVKA: Niste. Već je stigao Leonardo sa ženom. Jurili su kao demoni. Žena je premrla od straha. Došli su brzo kao da su išli na konju.
OTAC: Taj traži zlo. Nema čistu krv.
MAJKA: A kakvu bi mogao da ima? Krv svoje porodice. Potiče od njegovog pradede, koji je počeo da ubija, a to je naslelilo celo njegovo potomstvo, ljudi lažnog osmeha, a vešti u rukovanju nožem.
OTAC: Dosta o tome.
SLUŽAVKA: Zašto dosta?
MAJKA: I žile u telu me bole. Na čelu svih njih ja ne vidim ništa drugo do li ruku koja je ubila ono što je bilo moje. Pogledaj me. Zar ličim na samu sebe? Luda sam jer ne vičem koliko mi grudi ištu. U grudima mi je stalno jedan krik koji moram da potiskujem i ugušujem. Oni odnose moje mrtve a ja treba da ćutim. A svet posle ogovara. (Skida maramu)
OTAC: Ne bi trebalo da se baš danas sećaš tih stvari.
MAJKA: Kada se o tome govori, moram da se sećam. A danas još više, jer ostajem sama u kući.
OTAC: U očekivanju da dobiješ društvo.
MAJKA: To mi je želja: unuci. (Sedaju.)
OTAC: Ja bih hteo da ih bude mnogo. Ovoj zemlji su potrebne ruke, ali ne nadničarske. Treba voditi bitku sa korovom, sa kamenjem koje izvire i sam ne znam otkuda. Te ruke moraju da budu gazdinske, ruke koje  kažnjavaju i vladaju, koje stvaraju izvor za semenje. Treba imati mnogo sinova.
MAJKA: I poneku ćerku. Sinovi su kao vetar. Oružje ih odvede, a devojčice nikad ne izlaze na ulicu.
OTAC: (veselo) Verujem da će biti i jednih i drugih.

MAJKA: Moj sin će je voleti svom dušom. Od dobrog je soja. NJegov otac je mogao da ima sa mnom mnogo dece.
OTAC: Hteo bih da se sve to desi za jedan dan. Da odmah rode dvoje ili troje muškarčića.
MAJKA: Ali nije tako, treba dugo čekati. Zato je i strašno kad vidiš svoju rođenu krv prolivenu po zemlji. Izvor koji presuši za jedan minut, a nama je trebalo toliko golina da ga stvorimo. Kad sam stigla da vidim svoga sina, on je već ležao nasred ulice. Pokvasila sam ruke krvlju i lizala sam je, jer je bila moja. Ti ne znaš šta je to. U kovčeg od kristala i topaza metla bih ja zemlju njom natopljenu.

VERENIK: A zašto ti ne igraš?
SLUŽAVKA: Kad niko neće da dođe po mene.
VERENIK: (veselo) To znači da još ne znaju da stare žene kao ti igraju mnogo bolje nego mlade.
SLUŽAVKA: Dete, žmarci me podilaze. Kakva li ste vi porodica? Mužjaci među mužjacima. Još kao dete videla sam ti dedu kad se ženio. Kakav stas. Izgledalo je kao da se ženi gora.

8500750-chengdu--dec-28-the-best-flamenco-dance-drama-carmen-performed-by-the-ballet-troupe-of-spanish-rafae

MAJKA: (Ocu) Šta je to? Gde ti je ćerka?
(Ulazi žena Leonardova.)
ŽENA: Pobegli su! Pobegli su! Ona i Leonardo! Na konju! Zagrljeni!
OTAC: Nije istina! To nije ona!
MAJKA: Jest, ona je! Tvoja ćerka, tvoja! Plod zle majke, a i on, takođe i on. Ali ona je već žena moga sina.
VERENIK: (ulazeći) Za njima! Ko ima konja!

DRVOSEĈA I: Šta je? Jesi li čuo nešto?
DRVOSEĈA III: Ĉujem cvrčke,žabe i pretnju noći.
DRVOSEĈA I: Ali se konj ne čuje.
DRVOSEĈA III: Ne.
DRVOSEĈA I: Sada je s njom i voli je.
DRVOSEĈA II: NJeno telo je bilo za njega i njegovo za nju.
DRVOSEĈA III: Traže ih i ubiće ih.
DRVOSEĈA I: Ovi su verovatno već izmešali svoju krv i sada su kao dva prazna krčaga, kao dva presahla potoka.
DRVOSEĈA II: Oblačno je i lako može da bude da se mesec ne pojavi.
DRVOSEĈA III: Bilo ne bilo mesečine, Verenik će ih da pronađe. Video sam ga kada je pošao u poteru. Bio je kao beona zver. Lice mu je bilo sivo kao pepeo. Izražavalo je sudbinu svoje rase.
DRVOSEĈA I: Svoje rase umrlih nasred ulice.
DRVOSEĈA II: To je.
DRVOSEĈA III: Veruješ da će im uspeti da promaknu.
DRVOSEĈA II: Teško! Na deset milja okolo vrvi od noževa i pušaka.

MESEC: Labud sam beli na reci,
oči sam svih katedrala,
laţna zora po granama,
pa zato neće umaći.
Ko se tu skriva? Ko jeca
po šipražju doline?
Mesec je kao oštar noţ
napušten u vrelom zraku,
i jer je đule od olova,
bol hoće da bude venama.
Pustio me, smrzao sam se
po zidovima i kristalima.
Otvorite prsa i krovove

da bih mogao da se zgrejem.
Zima mi je. Pepeo tela moga,
puno zaspalih metala,
traţi gomile ognjeva
po sokacima i gorama.
Ali se nose pahuljice
na leđima od jaspisa
hladne i tvrde, ne daju mi
da pijem vode sa izvora.
Jer ove noći dobiće
obrazi mi boju krvi.
Nek nema senke ni zaklona
gde bi mogli da se skriju.
U vrela; prsa ću da uđem
da bih mogao da se grejem.
Srce jedno treba meni.
Vrelo. Pa nek pljusne silno
iz grudi mi po gorama.
Pustite da uđem, pustite!
(Granju) Neću senke! Zraci moji
ući moraju gde ja hoću,
a neka se tamna stabla
svetlucanjem prelivaju,
da im se obrazi ove noći

boje bojom vrele krvi.
Ko se skriva? Napolje, velim.
Neće moći da umaknu,
jer konjic će da im blista
sjajem oštrog dijamanta.

325

MLADIĆ I: Ja mislim da su otišli drugom stazom.
VERENIK: Nisu. Malopre sam čuo galop.
MLADIĆ I: Biće neki drugi konj.
VERENIK: (dramatično) Ĉuj. U celom svetu nema drugog konja, to je taj. Razumeš li? Ako hoćeš da me pratiš onda ćuti.
MLADIĆ I: Ja bih hteo…
VERENIK: Ćuti! Siguran sam da ću ih ovde naći. Vidiš li ovu ruku? To nije moja ruka. To je ruka moga brata i moga oca i svih mrtvih moje porodice. A ima u njoj toliko snage da bih mogao da iščupam ovo drvo kad bih hteo. Hajdemo braţe, jer osećam zube svih svojih zabijene ovde tako da ne mogu mirno da dišem.

Blood Wedding

LEONARDO:
Natrag ne možemo, ćuti,
jer nas slede vrlo blizu,
a ja moram da te vodim.
VERENICA: Al’ to možeš samo silom.
LEONARDO:Kažeš silom?Ali ko je stepenicom prvi poš’o.

VERENICA: Ja sam bila.
LEONARDO: Ko je novu ormu konju ovom metn’o?
VERENICA: Ja sam, istina je.
LEONARDO: Ruka čija mamuze mu oštre stavi?
VERENICA:

Ove ruke što su tvoje,
kad te vide one žele
da ti slome plavo granje
i u srcu žubor krvi.
Volim te, volim! Pusti me!
Da te ubijem kad bih mogla,
pokrovom bih uvila te
od cvetova ljubičice.
Oj, kakav jad, kakav oganj
da presvisnem što me muči!
LEONARDO:

Oštro staklo zabijeno
po jeziku mome  mekom.
Zaboravit ja sam hteo.
Zid kameni ja sam dig’o
izmeđ kuća naših dveju.
Istina je. Sećaš li se?
Kad te gledah izdaleka
prah u oči bacih sebi.
Al’ na konju ja sam iš’o
i on nađe vrata tvoja.
Krv mi vrela posta crna,
a san mi je ispunjav’o
otrovima telo moje.
Ja ne mogu krivac biti.
Krivica je zemlje ove
i mirisa što se diže
iz kose ti i nedara.
VERENICA:

Oh, bezumniče!
Neću s tobom hleb ni ležaj,
al’ u danu nema trena
da ja ne bih tvoja da sam.
Jer me vučeš i ja idem.
I sledim te po vazduhu,
zavitlana kao slamka.
Pustila sam snažţna momka
i sav porod što je hteo,
na tebe će kletva pasti,
a to baš ja ne bih htela.
Ostavi me. Beži sada.
Da te brani nikog nema.
LEONARDO:

Ptičice jutarnje
kroz granje se lome.
Na izdahu noć je plava
na oštrici kamenova.
Do zaklona had’mo mračnog
gde ću uvek da te volim,
jer ne marim sad za ljude
nit za otrov što ga liju.
(Snažno je grli.)

LEONARDO: Sa ognjem se oganj grli,
isti onaj plamen mali
po dva klasa žita žeže.
Hajdemo. (Vuče je.)
VERENICA: Kud me vodiš?
LEONARDO: Tamo gde nam prići neće
ovi ljudi što nas gone.
Tamo gde te gledat mogu.

LEONARDO: Kad pomislim ko što treba
i ja hoću da te pustim.
Al’ ja idem kud ti ideš.
I ti isto. Kroči! Probaj!
Mesečina vezala je
bedro moje s telom tvojim.
(Cela scena je violetna i puna čulnosti.)
VERENICA: Da li čuješ?
LEONARDO: Neko ide.

LEONARDO: Ćuti! Evo ih!
VERENICA: Idi!
LEONARDO: Tiše! Ĉuće nas. Idi napred, idi, rekoh! (Verenica se usteže.)
VERENICA: Samo s tobom.
LEONARDO: (grleći je) Kako hoćeš.
Rastavit nas oni mogu
samo kad ja budem mrtav.
VERENICA: I kad i ja mrtva budem.
(Odlaze zagrljeni. Pojavljuje se Mesec vrlo polako)

(Pojavljuju se Žena i Tašta Leonardova. Dolaze slomljene.)
DEVOJKA I: Idu li već?
TAŠTA: (sa gorčinom) Ne znam.
DEVOJKA II: Šta kažete o svadbi?
DEVOJKA I: Recite.
TAŠTA: (suvo) Ništa.
ŽENA: Htela bih da se vratim tamo pa da sve saznam.
TAŠTA: (energično) Ti, kući! Hrabro i sama u svojoj kući. Da ostariš i da plačeš, ali vrata da ostanu zatvorena. Nikada! Ni živog ni mrtvog! Zakovaćemo prozore. Pa neka padaju kiše i noći na gorke trave.
ŽENA: Šta se desilo?
TAŠTA: Svejedno šta. Pokri lice velom. Tvoji sinovi su tvoji i ništa više. A na krevet gde je bio jastuk metni krst od pepela. (Odlazi.)

images (1)

DEVOJKA I: Dolaziš li preko potoka?
PROSJAKINJA: Otud dolazim.
DEVOJKA I: (bojažljivo) Mogu li nešto da te zapitam?
PROSJAKINJA: Videla sam ih, ubrzo će doći, dva pljuska najzad stišana među velikim kamenjem, dva čoveka pod kopitama konja, umrli u lepoti noći. (Sa nasladom). Umrli, da umrli.
DEVOJKA I: Ćuti, babo, ćuti!
PROSJAKINJA: Oči su im slomljeni cvetovi, a zubi dve pregršti tvrdog snega. Obojica su pala, a ona se vraća sa suknjom i kosom krvlju obojenim. Pokrivene pokrovima nose ih visoki mladići. Samo je to bilo i ništa više. Pravo je. Po zlatnom cveću prosut je prljavi pesak. (Odlazi. Devojke polako odlaze spuštenih glava)
DEVOJKA I: Prljavi pesak.
DEVOJKA II: Po zlatnom cveću.
DEVOJĈICA: Po zlatnom cveću donose mladence s potoka. Crne puti je jedan, crne puti je drugi. Neka slavuj leti i jeca nad zlatnim cvećem. (Odlazi. Scena ostaje sama. Pojavljuje se Majka sa Susetkom. Susetka plače.)

360_dvd_blood_wedding_1016
MAJKA: Ćuti!
SUSETKA: Ne mogu.
MAJKA: Ćuti kad ti kažem! (U vratima) Zar nikoga nema ovde? (Hvata se za čelo.) Moj sin treba da mi se javi. Ali moj sin je već uveli cvet. Sin mi je taman glas iza planine. (Susetki sa besom.) Hoćeš li da ćutiš? Neću plača u ovoj kući. Vaše suze su samo suze očiju, a moje će da naviru kad budem sama, navreće iz stopala, iz korena i biće vrelije od krvi.
SUSETKA: Dođi kod mene, nemoj sama ovde da ostaneš…
MAJKA: Ovde, ovde, ću da budem. I biću mirna. Svi su već mrtvi. Mirno ću da spavam. Ni nož ni pištolj neće me više uznemiravati. Druge majke će izvirivati kroz prozor. Tući će ih kiša kad budu provirivale da vide idu li im sinovi. Ja ne. Od svog ću sna da napravim hladnog goluba koji će na groblje da nosi kamelije od mraza, na groblje, ne, nego postelju od zemlje, ležaj na kome se odmaraju i koji ih njiše po nebu.

2

(Susetki). Skini ruke s lica. Treba da provedemo strašne dane; nikoga neću da vidim. Zemlja i ja. Moj plač i ja. I ova četiri zida. Jao, jao, jao! (Seda slomljena.)
SUSETKA: Imaj obzira prema samoj sebi.
MAJKA: (zabacujući glavu) Moram da budem pribrana. (Seda). Doći će susetke i neću da me vide ovako slomljenu, tako jadnu, ženu koja nema ni sina da poljubi.
(Pojavljuje se Verenica. Dolazi bez venca i u crnom ogrtaču.)
SUSETKA: (sa mržnjom) Kuda ćeš?
VERENICA: Dođoh ovamo.
MAJKA: (Susetki) Ko je?
SUSETKA: Zar je ne poznaješ?
MAJKA: Zato i pitam. Jer ne bi trebalo da je poznajem da joj ne bih zube u vrat zabila. Zmijo (Brzim pokretom ide prema Verenici, zatim se ustavlja. Susetki.) Vidiš li je? Evo tu je i plače, a ja joj oči ne vadim. Ne razumem samu sebe. Biće da ne volim svoga sina. A ti, gde ti je čast? Gde ti je čast? (Bije Verenicu. Ona pada na pod.)

bloodweddingmother
SUSETKA: Pobogu! (Pokušava da ih rastavi.)
VERENICA (Susetki) Pusti je; došla sam da me ubije pa da s njim budem sahranjena. (Majci) Ali ne šakama, već kukama, srpom, i snažno, sve dok mi kosti ne zdrobiš. Pusti je. Hoću da zna da sam čista, da mogu biti luda, ali nijedan čovek ne može reći da mi je video belinu nedara.
MAJKA: Ćuti, ćuti, šta se mene tiče sve to?
VERENICA: Jer sam otišla s drugim. (Sa očajanjem) I ti bi bila otišla. Ja sam izgarala i spolja i iznutra, a tvoj sin je bio malo vode od koje sam očekivala decu, zemlju, zdravlje. Drugi je bio tamna reka puna granja koja me je privlačila vrbama svojim i pesmom svojom. Ja sam trčkarala s tvojim sinom koji je bio kao neko detešce sa vode, hladan, a drugi mi je slao stotine ptica koje mi nisu puštale da hodam i bile su kao mraz jedne uvele žene na mojim rukama, devojke plamenom milovane. Nisam ga volela, razumej, nisam ga volela. Tvoj sin je bio cilj moj i ja ga nisam prevarila, ali me snaga drugog odvukla kao udar mora, kao udarac kopita mazge, i uvek bi me odvuklo, uvek pa makar bila starica, makar me i svi sinovi tvoga sina držali za kose. (Ulazi jedna susetka)
MAJKA: Ona nije kriva, a ni ja. (Sarkastično) Ko je kriv, najzad? Slaba, nežna žena, rđavih snova, baca venčani venac da bi našla postelju još toplu od druge žene.
VERENICA: Ćuti, ćuti! Osveti se, evo me! Vidi kako mi je vrat mek, trebaće ti manje snage nego da ubereš daliju u tvom vrtu. Ali, to ne! Poštena sam, poštena kao dete tek rođeno. I jaka da ti to dokažem. Naloži vatru, pa metnimo ruke; ti za tvoga sina, a ja za svoje telo. Ti ćeš pre da trgneš ruku. (Ulazi druga Susetka)
MAJKA: Ali šta se mene tiče tvoje poštenje? Šta me se tiče tvoja smrt? Ništa me se sve to ne tiče. Neka su blagoslovena žita, jer moji mrtvi počivaju pod njima; neka su blagoslovene kiše, jer miju lica mrtvacima. Blagosloven nek je Bog koji nas sve vodi na odmor. (Ulazi još jedna susetka)

rd2_5859
VERENICA: Pusti sa tobom da plačem.
MAJKA: Plači, ali na vratima.
(Ulazi Devojčica. Verenica stoji na vratima. Majka na sredini scene.)
ŽENA: (ulazi i upućuje se levo)
Lepotan je bio jahač,
a sada je gomila od snega.
Prolazio je vašarima, planinama,
i kroz zagrljaje žena.
A sada suva mahovina
kruniše mu lepo čelo.
VERENICA: Suncokrete majčin,
ogledalo ove zemlje.
Nek ti stave na grudi
krst od gorkih leandera,
čaršavom nek te pokriju
od suve, sjajne svile,
a voda nek tužno jeca
na mirnim ti rekama.
ŽENA: Oj, četiri snažna mladića
dolaze umornih ramena.
VERENICA: Oj, četiri ona lepotana
donose smrt na plećima.
MAJKA: Susetke!
DEVOJĈICA (s vrata). Evz ih, dolaze.
MAJKA: Neka ih, dajte krst.
VERENICA: Neka smrt zaštiti mrtve i žive.

MAJKA:

Susetke, sa jednim nožem,
jednim nožićem,
jednoga dana, između dva i tri časa,
zbog ljubavi ubiše se dva čoveka.
Sa jednim nožem,
jednim nožićem
što jedva staje u ruku,
ali prodire nečujno
u meso iznenađeno
i dopire tamo
gde treperi zamršen
krika tamni koren.
VERENICA:

I to je taj nož, taj nožić
što jedva staje u ruku,
riba bez ljuspe i reke,
da jednoga dana, izmeđ dva i tri časa,
zbog toga noža
padnu s uvelim usnama
dva snažna čoveka.

flamenco_dancer_skirt_red

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s