Жарко Видовић – Историјска свест у „Сеобама“ Милоша Црњанског

Црњански о сеобама

Црњански не пориче значај елемента хронике у свом роману. Каже: „О сеоби, о збивањима у Крајини и Осеку, кад су хапшени (арестирани) официри који су тражили паспорт за Русију, био је хапшен (арестиран) и капетан Пишчевић. Он је доцније – кад је постао ђенерал Катарине II у Русији – описао шта је све било у Срему и како је било. Отуда о томе сад и ми знамо.” Па онда наводи и писма савременика који пишу из Русије, из Нове Сервије (Сеобе, II, 416-417).

Роман, дакле, садржи хронику (хронику о сеоби), али је, наравно, и превазилази, као идеја мистерију. Наиме, то ипак није хроника, него роман.

Какво је то збивање у којем „нема смрти“? Збивање чији континуитет не може бити угрожен смрћу? То збивање је историја: живот заједнице која одржава свој континуитет кроз генерације, што их, једну за другом, односи смрт. Наравно, историја како је човек доживљава само поетски (трагедијски, епски), јер овде је реч о историји како се она јавља и одржава у светом предању, или у поетском предању. У тој историји у којој „нема смрти” – јављају се и сеобе. А оне су у историји Срба феномен значајнији од свих ратова, па и ратова за слободу. Нема смрти, јер сеобе су та смрт: смрт одсељеног дела заједнице! Њен нестанак.

Порука којом Црњански завршава роман није дешифрована; она је исказана као питање: „несхватљиво је то људском уму…”. Шта је ту несхватљиво? Па, то што су нестали! „Нема смрти”, али они су нестали без трага. Значи: нису имали ни снагу историје, ни својство субјекта историје. Зато су завршне речи романа Сеобе(III, 483)1 шифра која звучи као изазов да тајну историје не тражимо у метафизици, него у поезији (епу-трагедији-роману-литургији). Јер, историја је тамо где је човеку дата победа над смрћу, где су побеђени свет и световност.

Ви одлазите у свет и тиме се излажете опасности да промените свој идентитет. Том променом кидате континуитет и излазите из историје. Јер, историја није у свету. Она није светски планетарни феномен, него национални. Историја није светска, него национална. Ако у свету ипак улазите у неку историју, оида у историју друге нације: рецимо, руске. Јер, нема светске историје у којој бисте остали излазећи из завичаја једне нације у завичај друге. Нестало је чак и таквих личности као што су Исаковичи, на чију снагу се позива и ослања роман и могућност романескног (маштовног) оживљавања тог прохујалог времена, те прошлости које нема.Ако сеобе мењају идентитет, онда је та промена идентитета исто што и смрт, нестанак.

Данас опет живимо у доба ееоба, те завршне речи (поменута шифра) у роману Црњанског звуче пророчки, као нека свест о Злу, свест без које нема ни историјске свести.

 Хронолошки оквир Сеоба

Хронолошки оквир Сеоба указује на ратове. Прва књига преноси нас у збивања рата који аустријска кућа Хабсбурга води г. 1744-45. у Немачкој и на Рајни против Француза. Збивање се завршава 1745, повратком Вука Исаковича из тог рата кући. Друга књига Сеобаје време Павла Исаковича, капетана крајишке војске. То је збивање од 1752-74, од припреме за сеобу до коначног одсељења и доласка у Русију, а епилог романа наговештава касније деценије, све до Седмогодишњег рата, европског рата који је од 1756-63. г. вођен између Енглеске и Пруске, с једне стране, и Аустрије, Француске и Русије, с друге стране. У том рату учествоваће једно време и Русија (1758-60) и нанеће тежак пораз Прусима, те ће Руси заузети чак и Берлин (г. 1760). Исаковичи ће по досељењу у Русију учествовати у том рату, а њихово знање стечено у Крајини Аустрије – било је драгоцено и Русији. „Крај свег савеза који је Аустрија имала са Русијом, од године 1746, империје су се, тако, отимале о плаћенике једног малог и несретног народа, који више ништа, сем своје крви, није имао да даје” (III, 357).

Исаковичи су, дакле, ликови официра „професионалне војске”, Новог века, те нам је хронологија важна да истакнемо када и на који начин Срби улазе у Нови век.

После Бечког рата (1683-1699), вођеног пуних шеснаест година на тлу Срба, покрет сеоба је захватио српски народ у самој Србији (Сервији, Расцији, Рашкој), као и у Црној Гори. У време Бечког рата на престолу Русије је Петар Велики (1682-1725), па се покрет сеобе, захваљујући њему, усмерава не само ка Аустрији него и ка Русији. Међутим, заговорници сеобе у Русију, и Срби и Црногорци (владика Василије), Русију су искусили као полицију и строгу контролу, а не као мајку. Ту роман Црњанског изражава исто разочарање, горчину и очај као и млади Његош, кад – у поемама Глас Каменштакаи Свободијада- ниже једну за другом историјске епизоде у којима Русија позива Србе као своје војнике у рат против Турака, а онда склапа сепаратни мир, препуштајући Србе на милост и немилост Турцима. Тако историју као реалност заједнице доживљавају на исти начин Црњански и млади Његош.

Црногорци су млетачка (венецијанска) крајина, а Венеција нема где да их насели, док су Расцијани позвани да населе богате равнице Паноније, у аустријској крајини. Доселивши се у време Бечког рата, они су ту затекли Расцијане који су ту били од раније: од времена сремских деспота, из XV и XVI века, па славе те деспоте као јунаке и владаре својих предака. И Павле Исакошч тражи своје јуначке узоре међу сремским деспотима, крајишницима Угарске!

Од Бечког рата до Седмогодишњег рата (1756-1763) збивања у роману Сеобемогла би да се прикажу и као хроника породице (или братства) Исаковича: трију генерација те породице (па се јасно види како та историјска збивања задиру у сам породични круг и у завичај Исаковича, Мачву и Поцерје). Прва је генерација Лазарова, друга Вука и Аранђела (Сеобе), трећа Павла Исаковича и његових братанаца и снаја (Друга књига Сеоба).Живот прве генерације, као и покојне жене Павлове, Катарине-Катинке, описан је у ретроспективи, као сећање које оживљава Павле. ’Из Црне Баре под Цером (одакле ће бити и Хајдук Станко Јанка Веселиновића),’ Лазар је трговао с Аустријом, посебно у време кад је, после Аустро-турског рата и Пожаревачког мира (1718), Аустрија овладала Шумадијом и Поморављем, Сервијом, па тако и завичајем Исаковича: од 1718-1739 (тачно два века пре Краљевине Југославије, 1918-1939). Крајишници су увек и свуда – и у каролиншкој Европи, и у Византији и Русији – били трговци: „марка” је гранична крајина (војна крајина), где живе сељаци као слободни поседници (и коњаници), власници стада и крда. Зато су они крајишници-марканти (фрц. трговац-marchand, крајина, марка-marche, тржиште-marché).Лазар је упућивао синове у трговину. Али, успео је да упути само Аранђела, па је он и живео само у трговини, као у највишој реалности и вредности Крајине (марке): била је то „слободна царинска зона!” Али, за Вука је Крајина била и нешто друго: база за рат против Турске. Као војник-крајишник аустријске војне силе, Вук се заносио сновима да освети Косово и да, уместо трговине, тражи „небеско царство”, какво је он, у војсци, могао да схвати.

Нада Срба да ће Косово и Србију ослободити Аустрија изјаловила се кад је Аустрија (под притиском Ватикана и локалних угарских и хрватских феудалаца) предузела мере да укине слободе и привилегије Крајишника. Прво је била нада у Аустрију, па у Русију, па, у нашем веку, у Француску и Енглеску (Запад), па у САД-Америку… права духовна сеоба, лутање српске душе по свету и тражење ослонца.

После побуне и бекства из аустријског војног затвора у Темишвару (Банатска крајина), Павле Исакович илегално стиже у Беч и, чекајући да буде примљен у амбасади Русије, скривен у малом бечком хотелу, не знајући да ли ће, што је вероватније, завршити као аустријски војни бегунац на вешалима, Цавле поново преживљава своје детињство, претке, родни дом и завичај, онако како живот и успомене цени само онај ко је у непосредној смртној опасности. У тој ретроспективи, Црњански говори језиком народа Србије: сочним, живим, чистим и правилним језиком Вука Караџића, или проте Матеје Ненадов.ића. Ту нема оног отменог, барокног, господског црквено-словенског (славјано-сербског)’језика којим је писан роман Сеобе, а којим у то време (у XVIII веку) говоре српска господа у аустријској (и млетачкој) крајини, којим говори и Вук Исакович, мајор, из високог сталежа српске крајишке господе (па и Његош у поеми Луча микрокозма); с друге стране, Павле Исакович говори језиком којим је писан и Горски вијенац. Тако је историјска свест двају великана српске књижевиости премостила дубок јаз којим је, у судбоносно време српске историје, био изазван „рат за српски књижевни језик”. Великим покретом Вукове реформе заправо је сачуван идеититет нације, дакле, избегнут је раскол који један народ дели на два табора, па онда и на два народа. Та историјска свест Црњанског, као и Његоша, која се огледа и у самом језику, није феномен философије или разума, него ноезнје у њеном вишем звању, које није лирско, него трагедијско и литургијско, или, како то каже Његош (Луча микрокозма,177. и д.): „Званије је свештено поете / Глас је његов неба влијаније”. А да би се народ као целина превео преко понора, потребна је духовна сила, коју је Његош опевао у Лучи микрокозмакао силу завета који чини саму супстанцију нације – а то је сила поезије у том њеном вишем, свештеном значењу; свештене поете били су и два предводника српских сеоба у Аустрију, Арсеније Чарнојевић и Арсеније Јовановић Шакабента – Миодраг Павловић уврстио је њихове молитве у бисере српске поезије.

 Сеобама Срби ступају у Нови век

За Србе Нови век настаје са њиховим сеобама. Зато су оне тако значајне. Црњански зато сеобедоживљава као дубоки потрес у самој историјској свести, и самосвести, српског народа: потрес значајнији од сваког рата или устанка, потрес којим је доведен у питање наш идентитет, па, према томе, и опстанак. Јер, када би наша супстанција била само словенска, када би била само православна (а не заветиа, посебно српска), наши сународници који су пошли у Русију не би нестали без трага како су нестали, заједно са „Новом Србијом”.

Рат или устанак су значајни за један народ ако је њима спречена сеоба, „етничко чишћење” неког тла, као што је нпр. Балкански рат 1913. г. онемогућио Турке у намери да Македонију, Косово и део јужне Србије „очисте” од Срба и православних. (Турци су зачетници „етничког чишћења” у XX веку: „очистили” су Србе на Балкану, па Јермене, па Грке из Мале Азије и Цариграда… и тако све до Кипра и Курда; тај од Турака прихваћен циљ пренет је, онда, преко муслимана, и у националне циљеве Шиптара и Хрвата.)

Као што је Средњи век (а крај античког Рима) почео Великом сеобом (германских) народа, која Германе и уводи у историју, тако је сличан феномен означио и улазак Европе у Цови век: открићем Америке (и нових морских иутева) почиње „океанска” оријентација западне Европе, и напуштање Медитерана, што значи нове правце европских кретања, па и нове вредности, а с њима и нову културу, која се – са напуштањем Медитерана – природно и логично завршава „американизацијом” Европе. Напуштајући свој завичај, Медитеран, Европа, наиме, напушта свој корен и своју суштинску оријентацију; врхунске вредности њене нововековне културе више нису витешке медитеранске, идеал више није хармонија којој би тежили појединци и заједнице, него моћ, воља за моћ, као суштина и смисао човековог живота и сваке заједничке друштвене акцпје. Јунаци Запада више нису монаси и свештеници (заточници хармоније), него интелектуалци и трговци спремни на ризик прекоокеанске авантуре. Са напуштањем медитеранског периода европске цивилизације почиње период излажења Европе из себе саме: ако се мисли на њен медитерански корен, на хришћанство као Откровење хармоније – Европа више није Европа.

Све је то резултирало и тиме да Турци поприште крсташких ратова са Блиског истока пренесу на Балкан: улога Свете земље додељена је Балкану, а Немања, већ крајем XII века, назива српски народ Новим Израиљем. Окрећући се ка Западу, Европа препушта Турцима Балкан, полуострво које је управо завичај Европе и европске културе, средиште медитеранског човека и епохе.

То су све сеобе, али не само српске, него светске. Зато Црњански у Сеобамаслути (поетском слутњом сазнаје) саму суштину светске и српске историјске драме: како преживети сеобу, како се опростити од завичаја а сачувати свој идентитет? Како остати у историји (у својој историји, јер другачије и нема)? Црњански запажа битну везу између сеобе, нације и смрти („смрти нема”).

Питање идентитета (континуитета историје, нације, заједнице) поставља се као питање завичаја и верности завичају: завичај, обичај и морал (као обичајност, као осећање дужности и личне обавезе према завичајној заједници) повезани су у прастару појмовну целину, која се најчешће огледа и у истој етимологији тих трију термина. Напуштањезавичаја повезано је са променом обичаја (обичајности), морала и саме заједнице, што се дешава упркос напорима људи да новом станишту дају исто име као у напуштеном завичају: !,Нова Србија” у Русији, „Косово” (Далматинско Косово у Книнској крајини), низ назива које српски исељеници из Срема, Баната, Бачке дају својим насељима у Русији, а слично су – да би лакше поднели растанак са завичајем – чинили и други народи и исељеници; тако имамо Њу Зеланд, Њу Ингленд, Њу Амстердам, Њујорк…

 „Земаљско“ и „Небеско“ схватање завичаја

Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово” добија сасвим ново, битно ново значење: духовнозначење. Косово је завичај – историјски завичај – српске ду.ховности,тј. српског духовногрођења: од Косова Срби – да би се одржали и постојали – траже свој духовниидентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него по опредељењу „за Косово”, тј. за Царство небеско као твоје племенито порекло, на Косову потврђено. Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација.Тако нацијау Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, Енглеза… Опредељење за Небеско царство као једини аутентични завичај јесте завет: Косовски завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе – земаљског царства, изгубљеног на Косову. Та духовна заједница или сабор Срба, народ-сабор, заправо је Српска православна црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготово после обнављања Пећке патријаршије, која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабрани народ, Нови Израиљ, Небески народ.

Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска православна црква. Она се у свему држи Светог предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеског народа, Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога” с Неба (Јован, I, 13). То рођење настаје крштењем, а учвршћује се и обнавља причешћем, као човекова свест о његовом духовном, небеском пореклу. А свенародном та свест – као Косовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа – постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.

 Сеоба Срба – сеоба на север и запад, сеоба у Нови век

Сеобом, Срби се настањују у новом простору – панонском, угарском, аустријском, простору римокатоличке власти и европске метафизике, којом себе и заједницу тумаче европски интелектуалци (јер, метафизика је идеологија европских интелектуалаца). Селећи се на Север и Запад, у Бореју и Хипербореју, они не долазе само у просторе у којима владају другачија божанства, тј. другачије вредности, него долазе и у другачију епоху историје цивилизације: у западнуепоху, тј. у Нови век. А у историји Европе, та епоха означава коначно одвајање од медитеранског завичаја и медитеранских вредности. Зато тај свет у који Срби долазе сеобом њих не само не разуме, него се не усуђује ни да покуша да их разуме, јер би то тражило потпун заокрет од нововековних вредности натраг ка медитеранским, значило би, дакле, промену еамог смисла живота тог света. Зато се досељени, од медитеранске, завичајне сфере одвојени Срби у новом станишту осећају толико усамљени да им прети опасност нестајања, изолације, или даље сеобе. И Вук Исакович, мада мајор и погенцијално пуковник, дакле, члан виших ступњева хијерархије, и капетан Павле Исакович ликови су такве усамљености: усамљена звезда у бескрају неба! А то није усамљеност карактера, него епохе и завичаја које они носе у себи као своје одређење.

Јер, Нови век значи сасвим другачије схватање људске заједнице и, из њега изведено, другачије схватање човека. Ако се људи удружују да би, тако удружени, стекли моћ и надмоћ над природом и над другим заједницама и људима, и то на што ширем подручју, па и на целој планети, ако их, дакле, удружује воља за моћ, онда је та заједница сасвим другачија од заједнице у коју се људи удружују да би вршили мисију мира. Суштина првог начина удруживања је војна (номадска, сточарска, ауторитарна, магијска, метафизичка), па је и читаво друштво ауторитарно и утолико чвршће уколико је ауторитет прихваћен као вредност, као идеал и срећа заједнице. Суштина другог начина удруживања је саборна: то је жеља за хармонијом, тј. за слашћу (сладошћу) хармоније, православља. Таква заједница своје језгро и свој смисао налази у Цркви.’ Зато Павла, тог панонског Дон Кихота, називају „аспостолом”, и зато Вук у сукобу са сопственом тежњом да напредује у војној хијерархији одбија наметљивог печујског бискупа који хоће да га покатоличи и остаје веран „слатком православљу”, које је сметња напредовању…

Али, шта је битно у том нововековном, за Србе новом амбијенту? Битно је то да све има да служи снази државе, па и Црква: светост, наиме, припада држави, органу политичке моћи, а не Цркви. Битна је воља за моћ (Wille zur Macht), а не тежња хармонији. Битан је нов систем вредности и ново, хуманистичко схватање човека: у свом „настајању из себе”, човек је утолико више човек уколико је моћнији – најпре знањем, па онда и техником или заједницом као механизмом моћи. Битно је схватање да је човечност некакав квантитет (мера моћи над природом и људском околином), лишен битија,априорне суштине. И тако даље.

Зато Запад и Нови век немају никакве везе с вредностима медитеранске епохе у историји цивилизације, чија је врхунска тежња – тежња хармонији. Додуше, западна интелигенција настоји да докаже античко порекло западне цивилизације. Међутим, западна цивилизација не настаје из античке, као континуитет медитеранске цивилизације, него из архајских вредности германске сеобе народа, из германскг овладавања западном половином Римског царства; наиме, из архајског схватања човека и заједнице – што ће онда на Западу бити и из средњоевропског. Те вредности је германска сеоба народа донела из свог завичаја, из Азије (а то није Левант, грчки свет, него Иран, Индија). Зато није без основа кад Хегел појам државе изводи из азијске деспотије. Није случајно ни то што немачки интелектуалци (а данас и европски уопште) свој завичај траже у Азији: Шопенхауер, Ниче (Заратустра) итд., све до Хесеа, у приповести „Morgenfahrt ”, „Ходочашће на Исток”.

У западној, римокатоличкој сфери, Средњи век зна само за два схватања друштвености: племе(и његову династију) и цркву,као универзалну, екуменску, светску заједницу, коју ствара племе кад је довољно моћно да се наметне свету као општа власт, власт над свим осталим племенима, над целим светом. Тако се амбиција каролиншког царства у потпуности подудара с амбицијом римског папства: ујединити сав свет под влашћу једног ауторитета.

Та два схватања, два облика друштвености су две крајности које се – на Западу, у римокатоличкој сфери – узајамно искључују, јер све до Новог века нема нације,која „мири и превазилази” те две супротности, онако како то приказује Хегел кад, у име и у интересу (философске) обичајности националне државе,критички одбацује (и „превазилази”) и цркву, и племе. Цркву, посебно римокатоличку, одбацује зато што је анационална, дакле, „наднационална”, планетарна, па нација не може да се ослони на њу у остварењу своје моћи и историје, националне државе. Племе одбацује зато што је сувише локално-завичајно, партикуларно-феудално, дакле, као облик недовољно за државу. Тако нововековна идеологија, са Хегелом, одбацује и цркву и феудални поредак с његовим витешким моралом, а опредељује се за државу – апсолутистичку (по узору на папску) – и за њен „државни разлог” (raison d’EtatStaatsvernunft). У тој држави и нација је државни феномен, света као што је света држава, она је поистовећена са државом.

Другачије је у православном свету: православне цркве су аутокефалне, националне, како би од државе одвојиле једнако нацију као и цркву. С таквим схватањем нације и завета долазе Срби у Панонију, у простор нововековног поистовећења нације с државом, а (у доба апсолутизма) државе с монархом.

Аутокефалија православних цркава веома је значајна за појаву и схватање нације у православним земљама, као и за битну разлику између схватања нације на Истоку Европе и схватање нације на Западу.

Да би нација (национална заједница) била духовна, да би одолела смрти појединаца и генерација, потребно је да буде у пуном складу с вером у којој је питање смрти решено на један виши начин, битно различит од паганске вере у сеобу душе или у промену места; јер, основно питање које се решава с појавом нације јесте питање односа појединца према смрти. Гоњен разлогом нације, Црњански је слутио да је загонетка у смрти: „смрти нема”.

 Завичај, сеоба и Завет

Феномен сеобе изазива дубок потрес у самој души, у самој суштини учесника или сведока сеобе. Шта заправо значи историја нације и у тој историји сеоба – то се огледа тек у конкретном дејству сеобе, а не у „идеји сеобе”. А оно се показује тек у томе како конкретан лик доживљава сеобу. Зато тек песник (трагедијски песник-романописац), који је у стању да се саживи са тим ликом, може да стварајући тај лик дочара праву слику историје, историјског искуства и историјске свести.

Међутим, сеоба остаје без утицаја на идентитет Срба ако је тај идентитет духовни, ако је то духовна (причесна, литургијска) веза са очевима, ако је отаџбина духовна вредност,’ а не – како то тумачи нововековна западна метафизика – конкретан завичај, „завичајна обичајност”; Историјска свест Срба зато се не може објаснити метафизичким увидима и „универзалним” (рационалним. појмовннм) исказима: њихов нациоиалии менталитет (историјско искуство освешћено у историјској свести) везује се за Небеско Косово, Косовски завет. Одговарајући орган за посматрање, освешћење и показивање тог менталитета није философија, него поезија (у ширем смислу, као немачко Dichtung, као његошевско „свештено званије поете”).

Сеобе се јављају истовремено са деобама Срба: при сеобама, Срби се деле на оне који су за сеобу и оне који су против сеобе.

Разлоге против сеобе, код Црњанског, имају и наводе – сваки своје – и бечки двор, и војна команда Крајишника (фон Енгелсхофен), и српско грађанство, сталеж трговаца и занатлија (посебно се ту истиче брат Вука Исаковича Аранђел), али најјаче разлоге има сама Српска православна црква, Карловачка митрополија.

Приликом бекства из Темишвара у Беч, Павле Исакович доживљава Будим као „весео” град, „расцијанску варош” која је још и тад пливала у изобиљу, где је цветала трговина „која је још била у расцијанским рукама” (Сеобе, II, 365). А сеобом у Русију, све то има да пропадне… одселити се на Исток у Русију, значило је још више се удаљити од постојбине Крајишника, од Сервије, и изгубити сваки утицај на политику Аустрије према Србији (према Србима у Турској царевини). Седам година касније, Будим „који је у његовом [Павловом] детињству, био у стању да да неколико хиљада расцијанских ратника, није више постојао: био је изумро, и био се раселио” (II, 125). А да и не помињемо Сент-Андреју и њено изумирање, као и изумирање других многобројних српских градских насеља дуж Дунава у (данас) мађарском делу Паноније.

Против сеобе говоре и сами руски државни, империјални разлози. Наиме, од времена Петра Великог, руска империја – као и сама Европа – окреће леђа Медитерану и препушта га Турцима. Петар Велики и петроградска Русија (за разлику од московске) окреће се океанима, Атлантику. Срби су пожељни као војници руске војске, која – вођена логиком империје – нема планове да ослобађа Србе и Србију. Те снове могу имати славјанофили и старо (московско) племство, али они немају утицаја на руску царску политику, коју подржава прозападно петроградско ново племство. Према томе, Срби у Русији не само да ће се изгубити (постати Руси петроградског, западног типа), него ће у потпуности служити империјалним циљевима Русије и ничим неће утицати да се Русија окрене Србима и Србији. (И само особље руског посланства у Бечу сматра Србе „лудим” јер стално тугују за неповратним, за Косовом – II, 264-267.)

Против сеобе је и „српска мајка” фелдмаршал-лајтнант барон фон Енгелсхофен. То је типичан професионални војник нововековне апсолутистичке монархије, који је с Новим веком племићки (ритерски) идеал заменио идеалом службе асполутистичком владару и монархији, која би у принципу – како објашњава и Хегел у својој филозофији државе, права, историје – морала да поштује војничку професију, а не витештво. Зато је Енгелсхофен прогив тога да се у војничку професију мешају клерици („попови”), јер они уносе у војску особине које нису војничке; он је и против моћника на бечком двору, који не схватају да су Срби добри војници царевине Аустрије, те им зато не треба дирати у војничке крајишке привилегије, не треба им бранити да остану „шизматици”, само да не буду уз Русију; опомиње Србе да се не селе у Русију, јер ће њихова опустела села населити Немци, „па се више неће чути српска песма дуж Саве и Дунава” (Сеобе, II, 389-392).

Против сеобе је и Српска православна црква. Против сеобе је и цетињски митрополит (сви митрополити, од Данила до Петра II, Његоша) – осим Василија, који на сеоби Црногораца ради као антивладика, против воље владике Саве. (И Његош ће – у спевовима Глас Каменштакаи Свободијада, као и у речима игумана Теодосија у Шћепану Малом- указати на то да се руски империјални интереси не подударају са националним српским). Против сеобе је и Митрополија карловачка: по уверењу Српске православне цркве, сеоба је штетна, против Цркве, слаби Цркву. Јер, црква се традиционално ослања на аристократију, племство. Па ако се, прилагођавајући се нововековним приликама, рршокатоличка црква на Тридентском концилу (1545-1563) свесно определила да као ослонац одабере грађанство, да буде „црква буржоазије”, града, православна црква тај нови ослонац тражи и против своје воље зато што је – управо сеобама! – лишена официрског (племићког) ослонца.

Али, и по уверењу гражданског сталежа Срба (трговаца и занатлија), сталежа који је већ био овладао градовима дуж Дунава, као што су Будим, Сент-Андреја и др. – сеоба је не само губитак српских земаља у Крајинама (паноснкој – аустријској, и динарској – млетачкој), него и препуштање те земље новим колонистима, друге нације и друге вере (католичке и протестантске), а тим губитком не добија се ништа, јер Срби који одлазе у Русију однарођују се и постају Руси. Тако су српско грађанство и српска православна црква солидарно против сеобе у Русију, те се у тој солидарности огледа нова, нововековна оријентација Српске православне цркве.

„Нема смрти”, каже православље, указујући на васкрсење: али, зато има сеоба, јер сеоба је смрт: смрт заједнице, смрт нације. Сеоба је – по губитку националне снаге – равна турчењу из XV столећа, кад Турци селе Србе из Београда и околине у Малу Азију и у околину Стамбола. Русификација Срба је – за историју, за историјску свест народа – исто што и турчење. Или исто што и германизација и мађаризација градских Срба. Крајине су сеобом остајале напуштене, као што је Косово препуштено Албанцима, Турцима и Татарима (из татарског похода на Косово г. 1689-90, у Бечком рату).

Српске несреће су настајале далеко више дејством сеоба (принудних као и вољних) него дејством војних пораза. По уверењу гражданства и нововековне Српске православне цркве, сеобе су историјски грех Срба: оне Србе чине неисторијским народом, „циганима”, како их назива Аранђел Исакович. Сеобом Срби улазе у туђу историју и губе се у њој, како ће то рећи и Његош, у песми „Спровод праху С. Милутиновића” (стр. 213). и у писму тршћанском трговцу Гопчевићу (стр. 390).

Одлучујући мотив српске сеобе је – и онда, као и данас – једно масовно, колективно осећање које се иначе назива утопија:утопијско осећање и одговарајућа илузија, о мајци Русији. Најгоре од свега је што је та утопија говорила Србима да имају куда да се селе: да ће их мајка Русија бранити као што Богородица, Мати божја, штити православље.

А иза сеоба остало је питање: да ли су оне штета (катастрофална) настала из српског култа Русије; какве је тешке последице у историји Срба изазвао тај култ Русије?

Није реч о разумљивом осећању блискости са историјом и народом Русије, него о култу Русије. Култ паралише, он је идеологија, заснива се на фикцији, а осећање јача и мобилише. Ни вера (православна) није култ (чак ни култ Бога), у којем човек заборавља себе и слободу личности, него поверење у Бога, блискост која човека охрабрује на самопоуздање и свест о слободи и одговорности. Царска апсолутистичка Русија је, као и каснија бољшевичка (можда као и данашња прелазна), тражила од нас култ, а не блискост, поверење и самосвест, историјску свест.

Вери као култу, која је магијска а не мистеријска, српски народ је био склон у свом епском оптимизму, у свом култу јунаштва – слепачком, гусларском култу, који је далеко од заветног, трагедијског. То је култ у којем ми читаву своју будућност стављамо у зависност од јунака, као да смо само његова пратња, његови верници. Није то узалуд што игуман Стефан, у Горском вијенцу,узима гусле да им тиме одреди другачију улогу: да славе Христа и хришћанске јунаке и подвижнике, јер епски култ јунаштва и епски оптимизам су пагански. Његошев трагизам је противан томе култу, православљу тумаченом као култ, култу Русије: у спевовима Глас камешитакаи Свободијада,он у неколико епизода упозорава Србе да се ослоне најпре на себе, и на заветну веру.

Та склоност култу и његовим фикцијама показује се, код Црњанског, и на „приватном плану”: у карактеру Павла Исаковича; он је веран умрлој жени до те мере да га то сасвим паралише, не жени се, не оснива породицу, занесен је илузијама, губи моћ процењивања реалности… А улога тог лика кључна је, носећа, у конструкцији романа: роман и његова конструкција били би неразумљиви без улоге тога лика, Павла Исаковича. Он на други начин доводи у питање епску фикцију, коју на свој начин доводи у питање и Андрић у причи Пут Алије Ђерзелеза.

( Издање Нолита, Београд, 1978.)

http://novo-videlo.com/identitet/zarko-vidovic-istorijska-svest-u-seobama

Seoba_Srba

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s