ВладимирДИМИТРИЈЕВИЋ – NOMEN EST OMEN?

(Предраг Р. Драгић Кијук, Истинословац)

Какво необично име, чворновато као чобански штап на који се човек наслања док иде за стадом, али којим се увек може и одбранити од залуталог вука… Три самогласна сугласника Р, која коче слободно кретање кроз звук имена и презимена,а онда „Кијук“,као кијача, опет за одбрану. Име, презиме и надимак који пружају отпор изговарању… Као да ходаш козјом стазом у херцеговачком или далматинском кршу – Предраг Р. Драгић, па још и Кијук… Видиш то име како пркосно излази на врата своје звучне колибице, и пита: „Шта хоћете?“, проверавајући придошлице – наши ли су или њихови… Изгледа да човек намерно носи то име, презиме и надимак: ко издржи притисак изговарања истог, може да РАЗГОВАРА с његовим власником. Ако је nomen каткад и omen, онда је овај човек знаменован да буде непокоран, да му се не може приступити олако.
Како би он сам рекао: реметник!
Говори тако да одмах можеш да записујеш. Чуо сам да је покојни др Никола Милошевић своје књиге изговарао, па тек онда записивао. За Кијука знам да тако може. Рецимо, недавно су изашли његови „Еристички есеји“ – све су то беседе које је, разним приликама, изговорио. И беседе су му тврде, чворновате, реметничке: своје слушаоце увек обавештава о прећутаним, скривеним, заборављеним чињеницама, које вриште против лажи света у коме
живимо. Рецимо, о операцији „Килхаул“ (да ли је неко од нас чуо за операцију „Килхаул“?), о којој сазнајемо („Еристички есеји“, стр.70-71):
“Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог светског рата, оличен у плану операције ‘Килхаул’ (Ореration Kilhaul), који је чуван у тајности 50 година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији, то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депортованих никада није утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију – New Jersey) – одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан цинизам се огледао у томе што су операцијом ‘Килхаул”’делом били обухваћени и они који су емигрирали на Запад током или после Првог светског рата.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин.”
Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у коме се дешавају такве операције „Килхаул“? Или у свету који је описао Здравко Крстановић, у документарним „Причама из Хада“, о којима Кијук говори у свом „Дописивању апокалипсе“ (стр. 53-54), подсећајући нас на ужас србомрзачког рата 1991-1995? Ево Крстановићевог записа „Дијете“:
„Лежим у београдској болници (Ургентни центар). Избјеглица сам. Тијело је, послије бијега из сплитског кавеза, доживјело слом.
До мене, на кревету, лежи студент Зоран М. из Лознице.
Као резервиста, мјесец дана ратовао је на Банији…
Прича ми о судбини борца М. Т. из његове јединице, који је чуо како нешто цвили у кукурузима. Дошао је на мјесто одакле се чуло цвиљење. Угледао је дијете са одсјеченим рукама и ногама. Очи су му биле ископане. А било је живо. М. Т. сада је у лудници.”
Кијук нас буди из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања (јер, како рече Жарко Видовић, за човека је смисао могућ само као осећање Смисла, Који је Христос Логос)…
Реметник у име Смисла, у име вишње одговорности човека, који се никад не сме мирити са бестијалношћу на коју нас приморавају утварни чувари глобалистичких  еприкосновености, паукови моћи који сишу крв нашу и наше деце и то све називају „демократијом“, „људским правима“ и „грађанским слободама“…

Ко је овај човек?

Предраг Р. Драгић Кијук, хуманиста, књижевник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни критичар, драмски писац, лексикограф, медиавалиста, историчар, персоналиста и достојевиста, спада међу угледне српске ерудите, Студирао је на Филолошком, Филозофском и Правном факултету у Београду а стручна испитивања обављао у Италији, Грчкој, Русији и Француској. Био је уредник престижних гласила Удружења књижевника Србије (оперативни уредник часописа „Српски књижевни магазин” и главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине”).
Један је од покретача нове серије часописа „Хришћанска мисао”, иницијатор и један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику”) као и покретач библиотеке „Српска дијаспора” и главни уредник издавачког подухвата „Српска породична библиотека”. Идејни је творац три стожерна лексикографска пројекта за DBR International Publishing (Православне, Српске и Словенске енциклопедије).
Aутор је бројних књига студија и есеја од којих шест на страним језицима, али и један од малобројних беседника у нашој интелектуалној средини.
Посебно се бавио старом србском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700”). Теме његовог интересовања разноврсне су и оригиналне јер су у тој интелектуалној  радозналости нашли место: модерна светска поезија, примењена теорија игре, филозофија бројева, хришћанска естетика, дело Достојевског, Гогоља и Андрејева, историја европске цивилизације, европски езотеријски писци, протоисторија Срба и Словена, савремена српска књижевност, феномен сеоба и православна мистика. Такође, посветио је пажњу моралном пропадању савремене политике и утицају папске цркве на судбину србског народа; као допринос најновијој колективној биографији настале су и његове књиге: „Bestiarium humanum”, 2002; ,Атлантократија као језуитски идеал”, 2006, „Еurope versus Europe”, 2006.
Његова књига „Кушач и искупитељ” (1990) прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига ,Излазак у игру” (1990) представља култни допринос европском персонализму. Зборником „Саtena mundi” (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача ,духовну енциклопедију српског народа” (епископ Лаврентије).

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника” самоиницијативно је, 2003, користио текстове из књиге П. Р. Драгића Кијука, “Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry1200-1700“ – за своје монументално дело „The Veil of the Temple” (у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста а у трајању од седам сати).
Предраг Р. Драгић Кијук никада није био члан ниједне политичке странке, као што никада није припадао ниједној филозофској или књижевној школи. Сада обавља дужност секретара Српске књижевне задруге и председника Одбора за одбрану слободе и права.

Ка изворима

Први пут сам се с његовим ликом срео у једном интервјуу датом „Дуги“, а поводом насушне читанке зване „Саtena mundi”. Овај двотомник, који Србе прати од њихове лепенсковинчанске протоисторије до покушаја „коначног решења“ србског питања у XX веку, представио се преко свог приређивача који је држао руке скршетне на грудима и развијорене косе гледао у читаоце „Дуге“ својим продорним хајдучким очима, какве је можда имао први Кијук, вођа побуне православних Срба на Кордуну у XVII веку.
Признајем: разговор с њим ме је запањио. У наредној „Дуги“, у којој је било места и за комунисте и за антикомунисте, Кијук је деловао као „corpus separatum“ – својом вертикалом. У том интервјуу, Предраг Р. Драгић нам је указао да је Србија мистичко срце Балкана, а Балкан мистичко срце Европе. Затим сам читао „његове књиге. Господина Кијука сам лично упознао почетком XXI века, када је постао уредник „Књижевних новина“ Четири године уређивања донело је педесетак бројева, од којих је сваки број био књига. Писало се о теологији и историји, о Хагу и школској реформи, о прећутаним узроцима глобализма, о србској емигрантској књижевности, о злочинима комуниста – о свему маргинализованом, а битном за разумевање стања у коме смо се нашли. Његове колумне, из броја у број, жигосале су лажи досократије потчињене атлантократији;биле су прави лекови за ум у доба безумља маскираног у „демократско – људскоправну – евроатлантско- интегративну“ реторику.
„Књижевне новине“ читале су се где год има Срба, и, наравно, веома помно у америчкој, и другим, нама „наклоњеним“ амбасадама. Све је могло да се каже и напише у „Књижевним новинама“ само ако је истинито, ако је храбро и ако сведочи о томе „да пут свој знамо, пут Богочовека“; јер, како каже Алекса Шантић, „волови јарам трпе, а не људи, / Бог је слободу дао за човјека“.

Господин Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар оног скривеног Предања свесрбских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести Храброст у покрету: он се никад није плашио  да каже оно што мисли управо зато што је МИСЛИО онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас.
Читање Кијукових књига (нарочито новијих, попут „Атлантократије као језуитског идеала“, „Књижевности и зла“, „Еристичких есеја“, „Најезде нових варвара“) показује све врлине његовог интелектуално – моралног става. Књиге се суштински баве преуређењем света у глобалистичком кључу; у том процесу Срби су постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Велики руски мислилац, Берђајев, на чијем трагу је и Кијуков персонализам (не само на његовом, наравно, али берђајевљевско читање Достојевског је незаобилазно у лектири персонализма) говорио је да људи морају да бирају: или ће бити слободна браћа у Христу или силом браћа у антихристу. Свето Предање Цркве од Истока каже да ће се, пред крај света и века, појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства. Име овог глобалистичког вође, коме ће се указивати божанско поклоњење, је антихрист. Да би антихрист завладао једном светском државом, са једном религијом (екуменско-синкретичком), једном привредом, једном војском и полицијом, треба срушити све различитости, смрвити све отпоре, скршити сваку наду да је могуће живети достојно човека. Све мора да буде „анти“, у изворном смислу свог грчког предлога – и „против“ и „уместо“. „Уместо“ се постиже кривотворењем, прављењем „симулакрума и симулација“ (Бодријар). „Уместо“ је оно што је Рене Генон звао „контраиницијацијом“, посвећењем у тајне лажне мистике. Тек кад већина човечанства увиди виртуелну стварност оног „уместо“, наступиће доба оног „анти“. Антидржава, антицрква, антикултура, антиуметност, антиљуди… Стваралаштво Предрага Р. Драгића Кијука посвећено је разобличавању тог „анти“ и указивању на непосредне опасности истог по његов народ, као заветну
заједницу.
Господин Кијук иде на саме изворе савремене антиљудскости: на антицркву пимокатолицизма. Он показује да процес завршен 1054, анатемом коју је кардинал Хумберт донео у цариградску Свету Софију, није трајао кратко – најмање четири века; главни ударац духовном јединству Источног и Западног Римског Царства задали су полуписмени Каролинзи, на челу са Карлом Великим, од кога, по тврдњи твораца Европске уније, почиње Нови европски поредак. Евроунијатски вођи сваке године додељују награду за европско јединство; награда коју је својевремено добио и Бил Клинтон, зове се, наравно, „Карло Велики“ (а не „Јустинијан Велики“, кодификатор римског права, градитељ Св. Софије, оснивач светософијског цариградског Универзитета, владар Истока и Запада, коме је Данте посветио тако много стихова у „Рају“ своје „Божанствене комедије“.) Да знамо само то, а да не знамо за Хантигтона, јасно би нам било зашто су евроунијати одредили да нема Срба преко Дрине. Карло Велики, који је са престола римског епископа отерао учене Грке и Римљане, а довео своје многомудре Франке (који, на пример, нису разумели иконоломачке спорове VII васељенског сабора, а ни спор о „филиокве“), показује нам Кијук, и даље живи у души римокатоличког и протестантског Запада. Кијук нас подсећа на чињеницу да су Јужни Словени одавно били на удару франачких Германа – Словенци су, рецимо, били сломљени још у доба кнеза Сама, а Хрватима су, преко Рима, одузимали право на словенско богослужење и глагољашке мисале и бревијаре. Уосталом, зар нису франачки свећеници ширили јерес тријезичника – да се Богу сме појати само на латинском, грчком и јеврејском? Зар нису у тамницу бацили Светог Методија, Кириловог брата, и протерали Св. Петочисленике – Саву, Горазда, Климента, Наума и Ангеларија? Од тада до данас Ватикан ништа добро није учинио Србима, и Предраг Р. Драгић нас живо на то подсећа. Од раног Средњег века где год Срби страдају, иза тих страдања стоји папски Рим. И није чудо!

Нисмо им се покоравали. Таман су се надали да ће да нас приведу себи, кад Завида, Немањин отац, крсти сина по православном обреду, а Свети Сава, Немањин син, добије аутокефалност Србске Цркве од православног патријарха у Никеји, и крунише свога брата Стефана православном круном; Цариград се, у доба Флорентинске уније, поклони папи, али Србија деспота Ђурђа се не поклони; марчански калуђери као робови веслају на латинским галијама, али папу не признају. Од буне Кијука I до Земунске ребелије Срби су свагда непокорници… Оборили су и Конкордат 1937. године… Јасеновац је печат наше верности Цркви од Истока… И борба Срба од 1991. до 1995, борба за битијну слободу, била је, упркос савезу Вашингтона и Ватикана, пресудно важна за дизање Русије из јељциновског пепела…

Но, данас живимо у добу блештавог ништавила, гебелсовских тренутних медијских истина, времену када је све и сва на продају. Све је мање Пилипенди, а све више оних који, попут Кљака, једва чекају да продају „веру за вечеру“. Бити Србин је увек значило припадати „светом остатку“ (Ис. 10, 20-22) оних који се нису поклонили Ваалу. Јер, плахи и лакоми су се, како рече Његош, истурчили (данас су спремни на „евроунијаћење“.) Србин је само онај који није похулио на праву веру, који није хтео да се веже у ланце и који је вољан да носи свој крст, чувајући „дивно име и свету слободу.“Зато је тако много отпадника од Србства, почев од Херцеговаца и Далматинаца који су се, поставши „папиштанци“, похрватили, преко БХ муслимана који су се, исламизовани,потурчили („побошњачили“), Срба са Југа који су се „тито-македонизирали“, Арнауташа (поарнаућених Срба) који су данас ОВК „аристократија“, до ђукановићевских дукљанаца који су спремни да постану „црвени Хрвати“, по рецепту Дрљевића и Штедимлије. У самој Србији отпадници су титоисти разних врста, који се данас
зову „Друга Србија“. Њихова основна идентитетска црта је србофобија, због чега живе од порицања свог порекла.
Уз то, међу нама има и накриво насађених Срба, који своју самосвест граде на паганском крцунранковићевском „слободарству“, удбократској кратковидости кафанског пркоса, као и салонских Срба који би хтели и да их, за домаћу употребу, сматрају патриотским лавовима, и да их, за спољњи свет, Евроамериканци мазе као најнежније персијске мачиће „грађанизма“.

Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који, под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио. И ено га, иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба.(…)

Ријечи које значе

Кијукове речи нису за бацање. Где год их човек нађе и за њих чује, треба их записати. Овај витез, чији су напаћени преци у напаћену Србијицу стигли са Двора на Уни, говори само кад је његова реч неопходна као барјак на бојном пољу. Чак и у „класичном“ новинском интервјуу, какав је онај дат „Чачанском гласу“ 29. априла 2005. године (Зорица Лешевић-Станојевић: „Хуманисти с бичем“), Кијук не говори баналности. Из тог разговора преносимо његове ставове, јер они, очито, нису за једнократну употребу, и важиће много дуже но што је трајање једног броја локалног седмичника.

Године 1998, Предраг Р. Драгић Кијук је, са групом наших језикословаца уобличио и потписао „Слово о српском језику“, у коме је, снагом аргумената, поречена лаж о постојању хрватског и бошњачког језика као посебних језичких целина. Он сам о томе каже:
„Слово о српском језику” (штампано на пет језика 1998, и тиражу од 300. 000 примерака у издању Фонда истине из Београда) не садржи ништа што већ није познато европским и светским славистима и филолозима, а то је чињеница да римокатолички Хрвати и муслимански Бошњаци всћ један и по век, за свој нормирани језик, користе српски књижевни језик. Тај савремени српски језик штокавског наречја кодификовао је Вук Стефановић Караџић на основу темељног става по коме су Срби штокавци, Хрвати чакавци,
а Словенци кајкавци. Никада није било ни Срба чакаваца, нити кајкаваца или нештокаваца. Исламизирани делови популације такође су штокавци. Међутим, ову научну истину  политика је разводњавала, а Срби су прво у име илиризма, потом југославизма, а онда и бољшевизма -са свом инертношћу пратили агресивносг католичке хрватске филолошке школе. Распад комунистичке Југославије и сатанизација српског народа помогли су, као нигде у свету, преименовању српског језика. Тако је и Дејтонским споразумом озваничена србофобична лингвистика, па је овај амерички диктат написан на енглеском, хрватском, босанском и српском јсзику (екавска ћириличка варијанта).Водећи српски лингвисти прихватили су политички диктат као филолошку законитост, привиђајући америчког
председника Клинтона, иначе иитернационалну порно звезду привремено на месту државника, као папу светске славистике и српске лингвнстике.
Ето како су римокатолици у Хрватској и мухамеданци у Босни политичким путем дошли до „хрватског”, односно „босанског” језика. Творци и потписници „Слова” само су наше и светске баштинике науке о језику подсетили на никад оспорену истину да су књижевни језик Срба штокаваца преузели за свој језик Хрвати и Муслимани (којима је верски идентитет преиначен у етнички квалитет). Напросто, на политичку патологију америчких конквиста-
дора творци „.Слова” су одговорили научном истином.

Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавили као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Најопаснији заборав наметнули су нам комунистички инквизитори, који су потопили читав континенат србског памћења и постојања – интелектуални свет наше дијаспоре, оне „политичке“,која није престала да сведочи о лажима Титотопије и њеном злочиначком затирању идентитета овог народа.

Кијук је зато покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и пред нама су изронили лица и дела Ненада Петровића, Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Добривоја Томића, итд. Непознати, а озбиљни они би били понос сваке културе, а камоли ове наше, која се дави у живом блату клозетске књижевности полуписмених хулигана попут Марка Видојковића.

Ево како је Кијук објаснио свој рад на библиотеци „Српска дијаспора“ и борбу против наметнуте нам амнезије:
Ауторска библиотека „Српска дијаспора” покренута је 2000. године с циљем да српској култури врати ауторе који су, углавном из политичих разлога, прогнани и из српског језика и из српске историје културе. Најрепрезентативнији део српске елите између два светска рата (Милош Црњански, Николај Велимировић, Милан Кашанин, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Станислав Краков, Милутин Деврња, Владимир Велмар Јанковић, Растко
Петровић итд.), који је упоришно интелектуално опредељење налазио у сопственој богатој традицији, православном погледу на свет и медитеранском наслеђу – са победом комуниста је своју судбину уградио у архипелаг расељених лица./…/ Наши услужни и ислужени интелектуалци, баш као и данас, утркивали су се у прећуткивању аутентичних стваралаца и у земљи и у расејању. Кажњивог моралног става, ови идеолошки патуљци, правдали су комунистички одстрел српске интелигенције (како је то чинио Марко Ристић и њему слични соцреалистички надреалисти), или ликовали над онима који су трунули у емиграцији. Милан Богдановић (који је прешао у ислам и добио име Фејзула) чак је сладострасно и саучеснички, 1949, констатовао: „Тих књижевних измећара код нас више нема. Неки су искусили заслужену народну казну, а други потонули у мрак емиграције”. Тумач књижевних прилика и новог човека новог поретка задуго ће бити Велибор Глигорић – који је Црњанског прогласио „малим књижевним Хитлером”. Неки од тих „измећара” нашли су своје место у библиотеци „Српска дијаспора.“

Кијукова вера у србски народ увек је била непресушна, упркос „чињеницама“, оним молоховским „чињеницама“ које се свету намећу преко CNN-a, а Србији преко „независне“ телевизије зване Б92, и којима треба жртвовати свој разум, своја осећања, своју и народну будућност. На чему се она заснива? На ономе што је Свети Александар Невски рекао папском изасланику: „Бог није у сили, него у правди“. Кијук непрестано одгони страх из нас, јер зна да је овде бивало што бити не може. Увек га ослушкујем кад ми је тешко, и кад неспокој дође да ме одвоји од дужности да се борим.

Тада ме подсећа:

Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа – нема наде да се ова политичка утопија оствари. Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем – показали на крају 2О.века да су „живљи“ неголи икада раније у својој историји. Народ који је устао против банкократије, финализовања фашистичког корпоративизма, који је достојанствено поднео подлост на њему примењене сатанизације и расизма, и народ који се витештвом одупро највећој ратној фаланги света, америчким
плаћеницима, има будућност. Нови, 21. век биће век антиамериканизма који је започео српским отпором атлантском тоталитаризму и неоколонијализму. Српски народ је доказао да вишак силе рађа мањак ауторитета и то је пример који ће следити свет – јер нигде на кугли земаљској не постоје народи који су спремни да политичку патологију прихвате као политички рај.
Често кукамо како смо очајнички осуђени да станемо „под једну шљиву“, како нећемо издржати притиске… Нико од нас не схвата шта нам је Бог дао; а дао нам је да копљем своје кичме свагда убијамо аждаје које шиште: „Пиј шербета из чаше свечеве, / ил΄сјекиру чекај међу уши!“ Многим окупаторима смо видели леђа; видећемо и овим данашњим. Само да не наседнемо на пропаганду о томе да смо „најгори“ и „најнесложнији“ народ. И ту нас аутор „Catenae mundi“ опомиње:
“Срби нису ни мање ни више различити од других народа. Пословична ‘српска неслога’ представља трик који попут заразе на свеукупну популацију желе да прошире либерални хегемонисти, не би ли успоставили степен безвољности и солидарности са хаосом. Срби имају исконско осећање праведности и сваки рачун секташке психологије ‘демократа са бичем’ потпуно је погрешан. А да смо ухристовљен и сеобан народ – то је тачно и представља необично својство српског православног народа – јер је то народ, чије је тело у матици а срце изван сопствених граница, у Хиландару. Рањавајући, наопаке 1999. (окренуте бројке најбоље илуструју зашто су евро-амерички ‘хришћани’ одабрали ту годину за агресију) српски национ непрекидним бомбардовањем 78 дана, коалиција просвећених варвара је убијала тело једног народа и једне земље. Био је то рат ‘беле петокраке’, ништа мање злоћудан од деспотије црвене петокраке. Али, злочин није дао резултате.”
Кијук је и „класичан“ пример хришћанског интелектуалца – човека који знање, мудрост и утицај на људе користи да би сведочио истину Божју и служио ближњима. На нашу несрећу, велики број србских учењака и мудријаша су, за време Јосипа Броза, били само слуге система наопаких вредности, као што су и данас слугерање комесара новог пентаграма. Шта им Кијук замера? Чујмо га:

“Пре свега, конформизам и сервилнн дух, због чега су служили друштвеном прагматизму (на шта политика има право), уместо једино истини (на чему наука почива). Зато је таква интелигенција, тачније квази-интелигенција, могла са истом страшћу да спроводи некада идеологију комунизма, а сада идеологију глобализма. Данас ти интелектуализирани циркузанери желе да преведу народ у Европу са свом хипотеком коју је, из геостратегијских
разлога, Србима наметнула НАТО фаланга. Ови бивши интелектуалци (бивши редитељи, социолози, правници, писци, преводиоци,и њима слични перверзњаци), због свог  конформизма и услужног лидерства, Србе прозивају за ксенофобију и агресивну националну
политику. Занемарујући чињеницу да су Срби једини народ који је у процесу распада и наметнутог рата у Југославији (1990-1995) етнички очишћени у Хрватској, у Босни, у Херцеговини, у Метохији и на Косову – ова група плаћених секташа, потпуно игнорише истину и српске жртве. У време погрома Срба у Хрватској ни једна хрватска породица у Београду није (попут српске породице Зец у Загребу) пострадала или на најбестијалнији начин уморена. У вишедеценијском и константном спровођењу злочина Шиптара над
Србима, у Београду без проблема живи 56.000 Шиптара. Српски интелектуалци, у име слободе и људских права упорно стављају Српску православну цркву на стуб срама, траже право на плиму секташтва као програмирано разводњавање православља, стално понављајући причу о мржњи према мањинама и расистичком ставу према другим народима.

Ипак, ови естрадни интелектуалци нигде у Србији (нити у прошлости, нити у садашњости) нису пронашли упоришта за ову врсту тврдње, јер у Србији никад нису прављени логори за несрбе. Несумњиво, Србија у свету није бранила своје достојанство захваљујући услужним иителектуалцима (подсетимо се да је Пупин први добитник Пулицерове награде) и то се ни овога пута неће догодити. Ко је научио да пузи неће никада научити да лети, па ове сподобе кажњивог нивоа знања и морала не могу да засене примере интелектуалне одговорности. На њихову жалост, Србија ће истрајати и претрајати у историји, јер је у хармонији са светом који тежи правди и политици здравог, а не политици изопаченог друштва.”

Наравно, цена за Кијуков став мора да се плати. Она је маргинализација. Неће да ти дозволе да свом народу кажеш онолико колико знаш и умеш. Гурају те у крај. Али, Предраг Р. Драгић Кијук је увек био спреман да цену слободоумља плати. „Највише што слободни интелектуалац у Србији може да постигне јесте да га не воле, али да га уважавају“, често ми је говорио. И то би могао да буде запис на његовом витешком штиту. Зато и није изабран за председника Удружења књижевника Србије, иако је већина била за њега. Он о томе не ћути, указујући да међу нама има људи који више не разликују родољубље од националног егоманијаштва:

“Разумљиво да има пошто су страни инквизитори успели да неке међу нама убеде да су национализам и шовинизам једно те исто. Посебно су представници неких странака, које воде политички ‘ометени’ у развоју, заинтересовани да умање деловање персоналиста које је сопствено ментално здравље спасавало од комунистичке деспотије или данас демократске хипнозе. То је и разлог што и у случају када вам колеге на Скупштини УКС укажу поверење и дају највећи број гласова – не уважи управа УКС. Да су они кооперативни, а ја неподобан, нешто је што ми, већ по навици, припада. Зато се запад упире да Србима испере мозак и поништи њихов отпор као лош пример. Конзервативни, анахрони и етноцентрични су само Срби.
Сваки слободан интелектуалац, идеолошки неинфицирана личност, човек критичке дистанце, или морални патриота или хришћанин -нису добродошле појаве у овом времену највеће моралне кризе у историји цивилизације. Шта више, у нашем времену хуманистички идеал је осуђен на смрт. И још нешто: хипокризија је проглашена за савест. У том смислу су и мој национални ангажман, или рад Фонда истине чији сам председник, разлози што сам остао без посла или дошао на листе разних служби које мешетаре у Србији. Ово није време политике за човека већ политике за двоношца као потрошчке животиње.”

Познавати Кијука

Знати Кијука значи знати много и многе. Деценијама је он у културном и духовном животу Србства, и довољно је само рећи му нечије име, па да чујеш о том човеку какав је био јуче, а какав је данас, и да ли је данас искрено или утилитарно такав. Кијук непрестано спасава људе из свепрождрљиве утробе Хроноса: колико пута сам од њега слушао о непознатим покојницима – непокорницима, попут песника и критичара Драгољуба Игњатовића, који је,
седамдесетих година XX века, говорио о пропасти социјализма само на основу званичних, новинарских извештаја, на неком скупу интелектуалаца, после чега је робијао, а после робије, до смрти, становао у мемљивом подруму…

А тек упознавање са живим људима, попут Добривоја Томића, чијег су оца, потпуно невиног, комунисти убили само да би му отели фабрику уља у Бољевцу, и који је, педесетих година XX века, с вереницом побегао у Немачку, где је постао угледни стоматолог и сведок многих догађаја србске скривене историје (Црњански је код њега поправљао зубе пре но што се вратио у Југославију.) На подстрек Кијуков, Томић је написао своја сећања, објављена у библиотеци „Српска дијаспора“ као двотомник под насловом „Црвено сунце у зениту“. Једна од најпотреснијих епизода „Црвеног сунца“ је разговор др Томића са својом необичном пацијенткињом, ћерком доктора Менгелеа, коју је Томић лечио у месту Болцано, на швајцарско-италијанској граници. Син невиног „народног непријатеља“ је од ћерке једног од најстрашнијих нацистичких злочинаца сазнао да се њена мајка и она са Менгелеом тајно виђају, и да никад нису имали никаквих проблема због свог презимена, док је Томић, ни за шта крив, морао да бежи из Србије, јер му у Титославији није било живота.Врсну Томићеву књигу не бисмо имали без Кијуковог труда око њеног уобличавања и објављивања…

Радио је Кијук и на приређивању дела др Марка С. Марковића, нашег најугледнијег писца у дијаспори, који је на Сорбони докторирао на политичкој философији Николаја Берђајева. Марко С. Марковић, интелектуалац каквих је било мало у XX веку, помогао нам је да се, осврћући се на ужасе Аушвиц-ГУЛАГ столећа, не претворимо у стубове од соли, попут Лотове жене. Његове лековите речи Кијук је штампао у „Књижевним новинама“, и тражио
начина да Маркове књиге у нас угледају светлост дана.

А тек срдачност према младим хришћанским интелектуалцима и покретима, попут „Двери српских“! Кијук никада није избегавао да откине од свог драгоценог времена да би србској православној младости помогао да чује искон – звона Дечана и Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије…
А тек служба Србској Православној Цркви! Нема тог епископа и свештеника коме је Кијук био потребан као саветник у тешким околностима савремености – а да се он није одазвао.
Колико предавања, разговора, сведочења… И никад уморан, никад посустао, никад очајан… Младалачки оптимизам који се не плаши изазова и хришћанске одговорности за ближње и даље…
Да, Кијук је човек који се никада, и никоме, није продао. У најтежа времена, када је Србска Црква била гоњена и гетоизирана, он је смео да буде Србин православне вере. Када је, 1985 године, прота Љубодраг Петровић, при храму Св. Александра Невског, покренуо веронауку (а пост-титоистичка удбократија била у пуном јеку), једно од четворо деце чији су се родитељи УСУДИЛИ да децу на веронауку пошаљу била је и Кијукова ћерка. Прота Љуба ми је свагда с поштовањем причао о томе.

Не знам човека који је Солжењицинов dictum („Не живети у лажи“) тако доследно спровео у свом животу, као што је то учинио Предраг Р. Драгић Кијук. Он је живи доказ руске пословице: „И један човек на бојном пољу је ратник“. Не уплашивши се војски авети и фаланги утвара, овај заточник духа је изашао на мегдан свакој христофобичној и србофобичној лажи прошлости и садашњости.
Спреман да стоји за Истину, Која је Христос, он више од свих нас заједно, има право да, на основу личног искуства, ускликне: „Бог није у сили, него у правди“.
Бог Правде, Коме пева и србска химна, Бог је Предрага Р.Драгића Кијука и он му даје снаге да, у име свих нас, сведочи да,како рече наша народна песма „правда држи земљу и градове.“
То је он, „у Бога дреновак“ (Момчило Настасијевић), испод чијих чворова и руку одбрамбено скрштених на грудима куца велико срце светосавског хришћанина, свесног да љубав према свом народу значи љубав према свима које је Бог Живи превео из небитија у чудесну тајну постојања.
Кијуково име и дело опстају путокази за будућност. Поготово је важно његово неприпадање: ниједној партији, ниједној масонској ложи, ниједној интересној групи. Верујући у Бога и Србство, он се није поклонио Ваалу наших дана.
Видимо га као вођу србске духовне буне против патуљастог Вавилона патохуманизма. Он је човек који се никада није уздао у човека, него у Онога Који нас је саздао по свом лику и подобију, и заповедио нам да се из своје датости усмеримо ка својој задатости. Зато је, попут наших предака о празнику Часних Верига Св. Петра, када су хватали вериге изнад огњишта, и није их жегло, и он кадар да се дохвати огњених „верига света“ (Catena mundi) на крвавом, али и васкрсно – радосном Балкану!
По Хајдегеру, реч „етика“ потиче од речи „етос“, која значи „жилиште, обитавалиште“. Етика је, дакле, умеће уређивања жилишта. Само из те перспективе може се разумети Кијукова одговорност према себи и другима: не будемо ли уређивали свој дом, он ће постати ђубриште.
Настасијевићев наратор у „Тамном вилајету“ и „Хроници моје вароши“ често се зове Истинословац… Бити Истинословац значи бити спреман на нетрпељивост оних којима се Истина сведочи. Али, без Истинословца, нема ни Завичаја, који је вишњим смислом обасјан предео и нема морала, који је завичајна обичајност. Зато је Бодлер рекао да је битијна особина велеграда, попут Париза, у томе што човек може да лута по њему месец дана, а да не сретне никог познатог. У велеграду је морал скоро немогућ управо због масовног бежања у неодговорну анонимност. Људи попут Предрага Р. Драгића Кијука су ту да нас подсете да се од Завичаја не може побећи; по Настасијевићу: „На крају нестати цео,/ ал проклијали трази…“ Он је посматрач тих и таквих, проклијалих трагова и сведок непочинстава „заробљеника сопствене биографије“ (његов израз), али и сведок хероја несустајућег отпора стихијама разарања…

Док год има Истинословаца какав је Кијук, који нас чувају својом мишљу, речју и примером живота, има и наде да нећемо нестати, него ћемо, по ко зна који пут у својој историји поново настати, у свету у коме има сеоба, али не и смрти .

Предраг Р. Драгић Кијук, (Крагујевац1945 — Београд29. јануар 2012)

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s