Milutin Bojić – JESENJE ŠETNJE

1

Sve strasnije volim poznu jesen, što se,

Sva mokra i siva, kao avet grči

I zaleđen vidik sužava i mrči

I grešnike šiba, što milosti prose.

 

Volim divlje patke, što vrh voda kriče,

I pokisle vrane i magle močari,

O beskrajno volim te sumorne čari

Kad vidici sivi na grobnice liče.

 

I koračam gordo po nadama palim,

Razdragan što život oko mene trune,

Tamne oči sunca i proleća pune,

A ja ni što želim, niti za čim žalim.

 

2

Blista zadnje lišće kao zlatna mreža

Na jesenjoj zemlji i ko da miriše

Na sunčanu jaru koje nema više

I cedi iz zemlje kap otrova sveža,

 

A ledena magla pobožno razume

Taj ponosni odmor posle strasnih dneva,

Zadnju raskoš snage koja dogoreva,

Tu poslednju pesmu stare, gorde šume –

 

I gustim joj velom obavija grane,

Tako ćutke trne, bez tuđeg plača,

Jedna zrela pesma od jauka jača,

Mre, nikom nerečen, bol na mlade dane.

 

Volim tu svečanost sutonske osame,

Kad osećam sebe, što u srcu spava;

Tad u meni tisuć tuga vaskrsava

I  niz uspomena umire sred tame,

 

Kao miris žene koja iščezava.

 

581408_623160547701034_111582347_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s