Snežana Nešić – PISMO O TOME ŠTA SE DESILO

„Srce je moje
Razbito u tisuću
Komada, dragi;
Al ni jedan jedini 
Izgubio se nije.
 
Tužna su bila
Ona prošla vremena,
Kad su bez tebe
U mrak dani tonuli,
Dani, meseci dugi“
Izumi Shikibu (Japan), SRCE MOJE
 
 

Počeh da se zaljubljujem u repliku tebe.

Spase me što ne bi ni nalik tebi.

Tebi kakvog se sećam iz vremena kad sam ti gurala srce u šake i volela te još više, što si ga držao kao iznenađeno dete što ne zna šta će s tim, ali ga ne ispušta, jer zna kakvu dragocenost drži. Ta nijansa tebe, obojila je ceo moj život, – nijansa u kojoj si bio zatečen, uhvaćen kao iz zasede, nijansa koju ne nosiš na zvanične sastanke.

Možda je taj privid tebe u njemu i istina, možda je ovaj ostatak srca u meni prepoznao glad na koju se potrošilo, glad na koju jedino i želi da se troši, i pošlo da se sunovrati i stavi tačku na iskidanu nit svoje svrhe. Ne bi ta vatra tako buknula u meni, da taj tinjajući žar nije osetio kiseonik kojim diše.

I možda je on sada ono što si sada i ti – umoran, izgoreo u svojoj ličnoj vatri koja je gorela nekim drugim plamenom, ne mojim, i ne želi i ne može i svako “ne” koje se može zamisliti, prosto – “ne” za svako pomeranje ispražnjenog srca, otežale  duše – bilo čega sem tela kojim još jedino oseća brzake života, kojim se sunovraćuje u njegove virove, bez  pojasa, grabi, grabi…Vodu za svoju zeđ..   

Ali u tebi je srce lomljeno –  on je bio srećniji od tebe, njegovo je srce otišlo sa ženom koju je voleo, nedirnuto, samo prosto više nije u njega. Ali zato su tvoje krhotine osećale moju bol, sećale se kad su one cele bile i zvuk praska je još živ u njima bio – ja sam na te krhotine pala kao na meki dušek, nijedna me nije posekla, čime su mogle, one su mi odgovarale. Povremenim odsjajem, odslikavanjem neba…..

Čudno je to, mada me nisi voleo, opet si me voleo – zbog nekog koga si ti voleo, a koji tebe nije voleo. Preživeo si taj bol, i naučio mene da ga preživim.

Koliko ništa mi on može dati, neranjen, neslomljen, i koliko mnogo si mi dao ti, kroz koga su protutnjale sve bitke zalutalog pešadinca – i kako si mi ti mogao uzeti sve, a sve si čuvao, a kako njega ne dotiče ništa sem njegove želje, niti interesuje šta njom ruši.

Ali zbog svega što si ti, u meni, videh to sad, nema mesta za drugu ljubav, sem onu prema tebi – i vatra koja se zače, zače se jer je gledajući njega, slušajući njega, sve moje svesno i nesvesno kupilo samo oznake prepoznavanja tebe, i kad se dovoljno tački poklopilo, zanese me na put za koji u trenutku pomislih da je konačan, a on me vrati tebi.

Jedino u njemu u šta sam se zaljubila bio si ti.

Sve u njemu što nisi ti, otreznilo me.

Smatram srećom što je ušao u moj život – uzaludna nadanja, uzaludna traganja trošila su me.

Nisam bila potpuno svesna koja je dubina otiska koji si ostavio u meni – činio me je gladnom i željnom, nervoznom u potrebi da ga popunim. Ali sada znam da to nije praznina koju treba popunjavati, niti se može popuniti ičim osim tobom – to je trag najdubljeg življenja kojim se može živeti, ljubavlju bez zadrške, bez definicije, bez zastajkivanja i pitanja.

Privilegija je proživeti je, i bolna kad je.

Voljeni.

426752_606813332670252_280714985_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s