CRNI CVETNIK CRNOG PROLEĆA SRBIJE (1999-2009)

Broj 55 | Piše: Vladimir Dimitrijević • 20. mart 2009

Rat protiv srpskog naroda 1999. godine bio je apokaliptički, kao da je opisan u Otkrovenju Jovanovom: koalicija najmoćnijih država sveta napala je malu i nebranjenu zemlju samo zato što je ta zemlja branila svoje srce – sveto Kosovo i svetu Metohiju. Trebalo je da ta zemlja padne na kolena i kaže: „Ko je kao zver?“. Srbi su, međutim, odbili da se poklone Zveri iz bezdana, da sklope ugovor sa njom i – na njih je izručeno trideset hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom. „Ko je kao zver“ na jeziku savremenosti znači upravo ono što je srpski prijatelj, nobelovac Harold Pinter, izrekao, opisijući politiku Sjedinjenih Država: „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu!“. Jedan drugi nobelovac, Aleksandar Solženjicin, žrtva starog gulaga, tu politiku označio je kao „zakon džungle“ – još 1976. godine, govoreći na Harvardu, on je upozorio Amerikance da će na putu kapitalističkog bezbožništva, prerušenog u humanizam („gulag sa maskom diznilenda“), doći do sloma civilizacije koju je Osvald Špengler slutio kao „smrt Zapada“. Stanko Cerović je odmah posle NATO agresije u umnoj ali prećutanoj knjizi „U kandžama humanista“, pokazao da su bombardovanjem Srbije komandovale tzv. „bebe zla“, infantilne kreature poput Bila Klintona. Oni su se, od lažnih pokajnika i plačljivaca zbog zbitija poput „afere Levinski“, brzo pretvarali u moralne gromade proročkog patosa, spremne da „anđeoski“ unište čitav jedan narod i njegovu kulturu, a sve to u ime Mamona globalizma.

Uprkos medijskom mraku u koji smo bili gurnuti, oni koji su hteli da znaju – znali su. Znao je Aleksandar Zinovjev, pisac „Zapada“ i „Velike prekretnice“, koji je napustio Akcident i došao u Rusiju baš kada je Zver nasrnula na Srbiju. U tim danima on nam je poručio: „Srbi! Ja sam Rus. Istorijska sudbina srodila je nas Ruse sa vama kroz istu, zajedničku tragediju. Mi i vi imali smo 1941-1945. zajedničkog smrtnog neprijatelja – fašističku Nemačku. Zajedno smo se borili. Izgubili smo ljudskih života više od svih ostalih. Ali smo opstali. Spasli smo čovečanstvo od (u to vreme) najstrašnije pretnje – od fašizma. A evo, ponovo imamo pred sobom opšteg neprijatelja – zapadnjački imperijalizam koji želi da zagospodari svetom. Ovaj neprijatelj je mnogo jači od fašističke Nemačke. On je žestok, nemilosrdan, pokvaren i lažljiv. Iste su mu namere i u pogledu nas, Rusa, i vas, Srba: razbiti vas, a kao krajnji rezultat – istrebiti nas. Mi, Rusi, već trpimo štetu koju nam je naneo ovaj neprijatelj, mnogo veću od one koju smo doživeli u ratu s Nemačkom. Nas su već skrenuli na put degradacije i umiranja. I vaša sudbina je umnogome slična našoj. Mi, Rusi, mi smo kapitulirali pred ovim neprijateljem. Izdali smo sve što je po cenu neverovatnih žrtava bilo postignuto poslednjih godina. Izdali smo sve one koji su bili s nama i koji su sa puno nade gledali u nas. Sada se pretvaramo u zonu kolonizacije od strane Zapada. A vi se ne date. Borite se za svoju nezavisnost. Ja se stidim (u ime) svog naroda. A divim se vašoj odlučnosti da se suprotstavite neprijatelju, desetinu, pa i stotinu puta jačem od vas; da mu se suprotstavite u situaciji kada vas najmoćnija sredstva zapadne propagande kleveću i zasipaju smećem, mobilišući protiv vas stotine zaglupljenih ljudi na Zapadu. To je istorijski podvig. Vaš otpor nije samo borba za Srbiju. To je borba i za nas, Ruse, koji smo sramno napustili polje istorijskih bitaka. To je borba za celo čovečanstvo, kome preti militantni zapadnjački imperijalizam. Bilo kako da se završi vaše suprotstavljanje zapadnom agresoru, vi ste pobedili već samom činjenicom da ste pružili otpor, samom odlučnošću da se borite za nezavisnost, za svoj put razvoja. I u toj vašoj borbi ja sam sa vama! Želim vam da tako srčano izdržite do kraja! Bravo, Srbi!“

Ko je hteo da zna – znao je, kao što je znao i Peter Handke koji je, uz jutarnju buku vojnog aerodroma kraj Pariza, zabeležio: „Hvala NATO, hvala veliki mali pisci od Garsije Markesa do Gintera Grasa, od Kenzabura Oe do potkomandanta Markosa zbog onog što nisu napisali. Hvala Papi i Vatikanu zbog njegove bele blažene tišine. Veliki korak za čovečanstvo!
Međutim, za one koji se na našoj planeti Zemlji još nisu pretvorili u Marsovce i ostale Zelene koljače, njihova domovina je, počevši od 24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora i Republika Srpska, Jugoslavija.

Mars napada, i za vreme marsovskih napada, Helsinki, Madrid, Alžir, Darves Salam (‘kuća mira’), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London, Pariz, Berlin i Vašington biće deo Jugoslavije!“

Znao je to i Edvard Denis Goj, ugledni engleski proučavalac književnosti, prevodilac i tumač Momčila Nastasijevića. On je u Kembridžu, s proleća 1999. godine, u tekstu „Vreme i zakon“ zapisao: „Ljudi zanemaruju istoriju. Zakoni često imaju rok trajanja. Da li je baš tako? Ljude hapse za ubistva dvadeset i pet godina posle počinjenog dela. Starcima od osamdeset godina sudi se zbog navodnih davno počinjenih ubistava i u slučaju kada bi, da su to odbili, oni sami bili streljani. Kad Toni Bler čita Bibliju u crkvi, da li je spreman da postane mučenik? Godine 1815. po Beogradu su visili Srbi, a obesili su ih Turci. Cigani su obavljali surovi posao nabijanja Srba na kolac. U Engleskoj u 17. veku ljudi su vešani i kasapljeni. Ovde vreme trijumfuje nad zakonom. Ali, gde da postavimo granicu. Stotine hiljada Srba je ubijeno 1941. u Bosni i Hercegovini! Dakle, da li se taj moratorijum proteže sve do tada?

Na Kosovu su čobani Albanci živeli kao nomadi još u 14. veku. U Dušanovom zakoniku (1354) imali su jasno definisan pravni položaj. Od 1944. godine Tito ih je podsticao da se naseljavaju na Kosovo, u skladu sa planom da na koncu okupiraju Albaniju (Staljin se tada s tim slagao).

U sve većem broju, od kasnih šezdesetih godina, Srbi su terani sa Kosova ili su bili žrtve terora. Da li to ‘etničko čišćenje’ potpada pod zakonski moratorijum? Ako vas provalnik opljačka, to mora da se zaboravi. Ako, međutim, pucate na provalnika, vi ste optuženi da ste kriminalac! Sasvim zgodno za provalnika! Srbi su zli jer su najednom, iz vedra neba, optuženi da zagovaraju ‘Veliku Srbiju’, ali Albancima treba pomoći i dati im punu podršku jer im je onemogućeno da ostvare svoj san o ‘Velikoj Albaniji’, na račun Srba. Odavno već Albanci imaju veliki stepen autonomije u sferi obrazovanja i jezika, onakvu autonomiju kakvu niko nije želeo da da Srbima u Krajini! Kosovo i Metohija su najsrpskiji od svih srpskih krajeva. Kad govorimo o agresiji, ne sme se zaboraviti da je eksplozija stanovništva isto toliko agresija koliko i tenkovi!

OVK (ko ju je naoružao i opremio?) ima manje prava za ono za šta se bori nego što to ima IRA. Da li su Klinton i Bler spremni da bombarduju irske protestante? Uz pomoć američkih propagandnih tehnika, oruđe koje je SAD nasledio od Gebelsa, uz interkontinentalne balističke projektile, nasleđene od Varnera Brauna, bosanski Muslimani, albanski Muslimani, uz ideju ‘Kuran od Sarajeva do Hong Konga’ brzo su stvar okrenuli u svoju korist.

A sve se to odvijalo paralelno sa satanizacijom naroda koji je bio čvrst saveznik Zapada (dok su se Hrvati borili prvo za Austriju, a zatim za Hitlera). O kakvom se to siledžijstvu radi? Kakva je to Klintonova i Blerova pubertetska megalomanija kojoj smo upravo svedoci? To što je Nemačka počela sa priznavanjem Slovenije, a zatim Hrvatske (priznavanje koje se kao lavina prelilo u Bosnu i Hercegovinu) je shvatljivo. Nemačke aspiracije samo su zatamljene, a ne mrtve.

Pa gde onda da stavimo granicu? Ja sam ukrao njegovu zemlju, ali jako davno, pa nije više bitno. Pa zato, ako me on kazni i traži povrat vlastite imovine, on će da bude kažnjen, a mene će da štite i pravdaju. Zar nisam srećan provalnik?“

A najbolje su znali – kao i uvek – pesnici.Srpski i svetski. Oni su, skačući u „čedni bezdan stihova“ (Nikolaj Zabolocki), vikali da ih čuju Bog i vaseljena, i da probude sve što je spavalo u čeličnoj paučini globalnih mreža, koje je nad nama pleo CNN i SKY. Njihove reči svedočile su da „nije sve propalo kad propalo sve je“ (Rajko Petrov Nogo), i da tvrđavu smisla ne mogu razrušiti nikakvi B52 i „tomahavci“. Rečju protiv zveri, rešili su pesnici, i odbili da se poklone Zveri iz bezdana. Njihovo nepristajanje ušlo je u ovu svojevrsnu, malu, ali beskrajnu antologiju bola i nepristajanja.

Dužnost priređivača je da objasni kriterijume po kojima je neka pesma ušla u antologiju. Građanima Srbije koji su preživeli bombardovanje, štiteći se, između ostalog, i slovesnom svetlošću, ti kriterijumi su već poznati – oni su drevni, antički, kolokagatijski. Pesme u ovom prilogu su jedinstvo dobra, lepote i istine. Ono što je Lepo (znalo se donedavno!) mora biti Dobro i Istinito. Pošto su reči srpskih i svetskih pesnika procvetale pod bombama, antologija je nazvana „Crni cvetnik“.

Osvežavajući pamćenje čitalaca, podsećamo ih i na to da su neki od stihova koje imaju u rukama bili potpuno prećutani: među njima je, svakako, zbirka „Srbija na Zapadu“ Milovana Danojlića, objavljena 2005. godine, ali svojski marginalizovana, i to zbog „političke nekorektnosti“.
Kome je „Crni cvetnik“ posvećen?

Onima na čijim suzama i krvi žele da izgrade Novi svetski poredak, potiskujući upozorenje Dostojevskog da se na dečjim suzama ne može izgraditi ničija sreća, pa ni sreća „zlatne milijarde“ globalizma.

Dakle „Rečju protiv Zveri“ posvećujem: dvogodišnjem Marku Simiću iz Novog Pazara, koji je, skupa sa ocem Vladanom, poginuo od NATO bombe 31. maja 1999. godine, ispred stambene zgrade u ulici Stefana Nemanje 74 u Novom Pazaru; jedanaestomesečnoj Bojani Tošović iz sela Merdare koja je, sa svojim ocem Božinom, od NATO bombe mučenički postradala 1999. godine; trogodišnjoj Milici Rakić iz Batajnice, koja je poginula na noši, 17. aprila 1999. godine, pogođena parčetom čelika od rasprsnute bombe; šestogodišnjem Branimiru Stanijanoviću koji je svojom krvlju osvedočio svu laž Zapada na mostu iznad Grdeličke klisure 12. aprila 1999. godine, skupa sa ocem Vidosavom i majkom Divnom; osmogodišnjem Stefanu Pavloviću i petogodišnjoj mu sestrici, Dejani, koji su poginuli u snu, zajedno sa ocem Vladimirom, kada je, 26. maja 1999. godine, na njihovu kuću u Ralji kod Beograda, pao NATO projektil.

Njima, čije su duše u ruci Božjoj, zavetujemo se da ih nećemo zaboraviti. Ove im pesme prinosimo umesto voštanica na grobićima mučeničkim, obasjanim višnjom svetlošću Nebeske Srbije.

A onima koji hoće da nas, preko njihovih grobova, i uprkos činjenicama, naterjau da se poklonimo Zveri (maskiranoj u razne vrste evrounijaćenja), poručujemo: drhtite od pravde Božje i ljudske, koja vas neće mimoići!

Znam da to nije učtiv završetak predgovora za jednu antologiju lirike, ali „glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi“ (Ivan V. Lalić).

Uoči 24. marta 2009. godine
Vladimir Dimitrijević

ŠTO BAŠ NAS

Na istom su silni i nejaki
Po Kosovo uprtio svaki
Đorđo Sladoje: „Družina ostala“

RAJKO PETROV NOGO
Tužbalica

Kud si pošo nagrajilo u nedoba na poklade
U sunčeve obrvice nalbantini kad se klade
Za nebesku potkovicu prikovaše sunčevića
Sjaju suze kroz rupice iz čavala iz vlašića
Da Zorilo i Noćilo i troglavi gle Balačko
Večeraju pomrčinu Srbijice crna tačko
Na kraj sveta krajem veka nekrštene jedeš dane
A deca ti razapeta izmeđ crkve i kafane
Grebenaju mrku vunu Ni na jednom glave ne bi
Tek marsovci kukuriču Učinili to ste sebi
Na kraj sveta krajem veka sija ova crna rupa
Gde Miloša razapinju i Barabu s Hristom skupa
Na Nebojši Jakšićevoj slepom suncu briju veđe
Zabaso si nagrajilo u neslano mesojeđe

MILOVAN DANOJLIĆ
Skica za autobiografiju

Pitaš zašto mi je klecav hod
Pa posrćem kao slep po mraku…
E, zašto… Jer vekovima patim od
Bolnih grčeva u stomaku.

Star sam ko greh, ko vetrov meh,
Stariji od metuzalema i Ben Hura;
Godine 1600. oboleh
Od zapaljenja žučnog mehura.

(Turska uprava – Mr Malcolm, o yes! –
Po vama, tolerancije sušto znamenje,
Teško mi je padala. Nemoćan bes
Pretvarao se il u osip, il u kamenje)

Od jutra do mraka, i uveče
Urlao sam od bola – što da krijem!
Najzad me odvukoše, kao goveče,
U Beč, hirurgu najčuvenijem.

„Spasavaj“, rekoh, „ne želim pare!
Od žuči mi je baba umrla!“
Doktor dohvati poveće škare
I raspori me, od učkura do bela grla.

Prepustih se lekaru, višnjoj sili
(Oprosti ako te, Bože, ima!)
Trista godina su me sekli i šili
Iglama, makazama, bodežima,

Glađu me mučili, žeđu morili,
Boli skalpelima i instrumentima,
Izvodili opite, ko na gorili,
Pred asistentima i stundetima,

Ređali su se, svakog porekla,
Tuka i Mandžuka (seme im semca!),
Na mojoj su žuči doktorat stekla
Osamdeset četiri Nemca…

Tri veka ceo lekarski red me
Porio (Bečlije su ljudine jake!) –
Najzad me, godine 1937.
Pustiše u život, među seljake;

U Srbiju me je doneo poštar,
Spustio me na vrh travnog brda.
Probudiv se, osetih; predmet oštar
Kako mi ispod pupka svrdla.

Naši me snimiše, i nađoše
Da su mi makaze i burgije
Zaboravili u trbuhu; lečen sam loše,
Ja, žrtva hirovite hirurgije!

Zato se grčim, ko kriv čavao,
I da vrisnem katkad mi dođe;
U tuđinskim sam rukama spavao
Čitavo polahiljadugođe.

Povest mi ukrivo kosti zavari,
Kad zažmurim, povrve, ko vodozemci,
Avari, Mavari, mašinbravari,
Kurta i Murta, Turci i Nemci,

Grdobe stare, taze-nakaze:
Pun ih je mrak, gust kao testo.
A kad se nasmejem, jedne makaze
Bocnu me, duboko, na tajno mesto.

– II –
ZAPAD KOJI NAM JE ZAPAO

MATIJA BEĆKOVIĆ
Amerika

Moji vršnjaci u Kolašinu
Negde pedeset i koje godine
Krenuli su na konjima
Da beže u Ameriku

Potere su ih stigle na iskraj grada
Iza prvih nužnika i svinjaca
A da su se dokopali okuke i šipražja
Lako su mogli umaći
I pasti pravo na grudi Amerike
Samo je budnošću organa gonjenja
Izbegnuta i ova katastrofa.

Ustali su s ticama
I krenuli u predzorje
Da bi za vremena stigli u Ameriku
A nije bilo čestito ni odjutrilo
Kad su provedeni kroz varošicu
Sve s kradenim konjima
Šarenim gaćama i kariranim košuljama
I natpisima obešenim o vratu
„Hteo sam da bežim u Ameriku!”

Tek što je opodnilo čitana je naredba
Da su izbačeni iz svih škola u zemlji
A istoga dana po kratkom postupku
U prvomračje kad su dokonali
Da će se uveliko baškariti
Kao malo vode na dlanu Amerike
U okovima kratkog veza
Sprovedeni do na Paklena ostrva.
Bežanje preko granice
Bio je jedini način odlaska u inostranstvo
I da pas na alci nije bio vezan duž države
Ceo narod bi odavno utekao.
Oni što su umakli ispod noža
Odstupili su preko granice
I već bili u Americi
Zajedno s našim Kraljem
Jedva čekajući da im se pridružimo.

Ali ako nama nisu dali u Ameriku
Nisu mogli zabraniti Americi
Da dođe k nama
Ako ne do Svetoga Ilije
Ono do Božića
Sigurno do Vaskrsa
Spolja se i pali svetlo u tamnicama.

I kad je konačno srušen Berlinski zid
I sve tamnice od istog kamena
Moji vršnjaci zvani Ameri izašli su na sunce
I kao mrav to pod starost okrilati
Skinutih kapa pred tranzistorom
Slušali Glas Amerike
Očekujući da objave ime onog naroda
Najvećeg malog naroda na svetu
Kako su oni mislili
Heroja date reči
Palog za slobodu i Ameriku
Koga je sloboda rodila
A izdaja ubila
To je najbolje znala Amerika
I sve zapisala u knjigu istine
Koja se čuva u svetom kovčegu
U srcu Amerike
Koju će sad otvoriti i početi da čita…

Ali Glas Amerike javljao se sa drugog sveta
Jednako ponavljajući svoju novu lozinku
PROŠLOST NAS NE INTERESUJE
I preteći da će spržiti Srbiju
Najdalje do Božića
To je značilo sigurno o Vaskrsu
I kako bi koji put ponovili
PROŠLOST NAS NE INTERESUJE
Onako kako bi izgovorili koju reč
I kako bi koja padala po lišću
Tako je i sama postajala prošlost
A s njom je u prošlost odlazila Amerika
Srušena s Berlinskim zidom
Nestala s komunizmom.

MILOVAN DANOJLIĆ
Bluz za Srbiju
(Posrbica, sa Interneta)

Priča je poznata i vrlo stara
(Istorija se stalno iznova stvara),
A uloga je Srba, zasad,
Da posluže kao indijska prasad:
Pritiskom na mozak i na kosti
Utvrditi im stepen izdržljivosti,
I šta sve mogu, na zlo poprište
Bačeni, progutati, dok ne provrište,
Te da li će cenovnik biti visok
U sutrašnjem pohodu na jug i istok.

Slavni je senat poslao berat:
„Još jedan narod u rezervat!“
(Potom će kauboj i mali šerif
Miljenicima dostaviti hatišerif
Da, bez obzira na broj glasača,
Zauzmu, u Vladi, mesta najjača!)
„A što se međunarodnog tiče prava,
Neka im pomogne Sveti Sava,
Za nas su sve te autokefalije
Trice i kučine i fekalije!

Srpski je narod rđav posvema,
Bilo bi najbolje da ga nema,
Al pošto se našao na tom raskršću,
Treba primeniti ruku najčvršću,
Ugnati pamet u glavu glupu,
Saterati ga u mišju rupu,
Ispiti mu dušu kroz pamuk,
U Beogradski ga zabiti pašaluk,
Želju za važnošću mu oboriti o nos,
Pljunuti na preterani njegov ponos!
Nova se pustinja neće zvat
Navajo, već Srpski Rezervat;
Ovamo, ko sa Severa, ko sa Juga,
Da se izoluje balkanska kuga,
Da se zatre seme vučije,
Leglo nereda i hajdučije!”

Rastužim se kao pijan klen
Svaki put kad čujem CNN:
Među teroristima ima i Gandi!
A ubijenih u Ugandi
Osamsto hiljada. (Malo previše!)
Da li će Zapad da interveniše?
„Malo sutra! Okreni-obrni,
To je nevažno, bili su crni…
Dosta nam je crnih i kod kuće!“
(To se ne govori, al se šapuće.)
Klinton im podršku dade moralnu
Uronjen u problematiku čisto oralnu,
Očiju iskolačenih prema tavanu,
Milujuć po glavi vernu draganu.

„Uostalom, ko su ti Srbi?
Na njihov pomen čovek se zgrbi,
Dođe mu da jurne, da ih mlatne,
Da saspe uranijum u njive blatne.
Ratovi i junaštva njina, tamo,
Ništa su spram tvrđave zvane Alamo,
A sve njihove puške-na-gotovs
Ne vrede koliko General Motors,
S mesta se ne makavši, u Japanu
Obrne samo u jednom danu!
Nezavisnost? Sloboda? Ludi snovi!
Quod licet lovi, non licet bovi!

Kod tolikih briga i poslova
Najviše drže do Kosova
U pesmi i priči… Beže, inače,
Na Sever, ostavljajući narikače,
Da im, dok ne potroše popudbinu,
Oplakuju gorku sudbinu!
Kunem se u veru i čast junačku
Da ću im oteti tu igračku!

Isteraću ih s Kosova, sve odreda!
Desetak posto – jad i beda!
Ostavićemo pokoji geto:
Kosovo albansko tlo je sveto,
A izlaz iz kriza lak i prost
(To jutros piše Washington Post),
Novinari, jesu, možda, hijene,
Al povest znaju bolje od mene…

Istorija? Njene me muke ne muče:
Za mene, ona je počela prekjuče…
Krene li čovek da se tumba
Kroz prošlost, stići će do Kolumba,
Pa ćeš još naići na nekog pretka
Kako, go golcat, lica jetka
Na mestu gde je sad Kip Slobode
Izranja, ko morž, iz morske vode!
Za Kosovo, od Bostona do Kalifornije,
Ionako niko čuo nije…

Zar je važno, albansko ili srpsko?
A Milošević je motku uprsko:
Trenutno je prvi sa Crne Liste!
Najzad je odstrel komuniste
Dopušten, i svet će aplauzom
Pozdraviti obračun sa tim baksuzom!

Na Kosovo ću dati tapiju
Prvom ko pokuca na kapiju
Od Bele Kuće, i vrataru
Tutne u šaku koju paru!“

(Da, deset, možda i pet posto:
Bogme je mali procenat osto…
Ali da se primeni ista mera
Pitanje je koliko bi, danas, Amera,
Koji englesku znaju leksiku
Ostalo u San Dijegu i Nju Meksiku.)

„Isprobajmo oružje na Nišu, Peći,
Da vidimo šta će Rusi reći!“
A Rusi da pomognu neće Slobu,
Ćutke posmatraju stravnu probu
Onoga što i njih može snaći:
Rusi su zahvalni srpskoj braći
Što im pokazaše šta sve čoveka
Nenaoružanog i slabog čeka…

Novi poredak prihvati svaka zemlja,
Jedino Srbija ne beše spremna:
Ona se seća ko Crnog Petka
Adolfovog Novog Poretka,
Pa odugovlači da se pokori…
Al uzaludni su svi otpori
Sem onog što iz gorde duše zrači;
On je najjadniji… i najjači.

Srbija kroz prozor bulji u smiraj
A CNN iz kuhinje urla: „Igraj
Kako sviramo, da te na to
Opet ne opomene sa neba NATO!“

RAJKO PETROV NOGO
Gle Srbi

Bombe su
Kad već varvari nisu
Ipak neko rješenje

Uzmimo recimo srbe
I ostale indijance

To su neki balkanski rusi
A možda i obrnuti kinezi
Tribali
Šta li

Množe se dijeljenjem

Vodi ih nevidljiv poglavica
Crnorizac
Koga su turci spalili

Plamenom tih kostiju
Oni se daljinski griju

U hramove
Njegovim likom pečaćene
Ko krotke ovčice
Čim se
Taj vučji nakot sabere
U krčmi preko puta se oduzme

Žive od priče

Da božur iz krvi niče
Iz bola davorije

Kad u snu
Biblijsku svodnicu sretnu
Oni joj reknu
Idi ti tvojim
Ja ću svojim putem

Zmija im kuću čuva

Treba pobiti baraberiju
U tom krstu balkana
Inače će hrišćani agrarnog tipa
Opet razgubati planetu

Bombe su
kad već varvari nisu
Ipak neko rješenje

– III –
SKANDINAVIJA: SAVEST

Da je iđe ikog na svijetu
Da požali ka’ da bi pomoga’
Njegoš

STEIN MEHREN
Ja vodim rat

Ja živim u Norveškoj. Ja
vodim rat protiv Srbije
U samozadovoljnoj pravednosti
koja ne zna za granice

Ja nisam nem
Ali niko ne želi da me sluša
Upozorenja ispisana po svim
zidovima niko ne čita

U Srbiji se deca igraju
lutkama koje krvare. Gledaju noć
što gori u radionici smrti
gde anđeli ubice lete

Na Kosovu jedan narod proteruje
jedan drugi narod. Mrtve
bacaju u jarke. Jedno
ne opravdava drugo

Srbija, jedna zemlja smrvljena
u sopstvenom kovčegu
Stavlja usne na zemlju
vrišti dole u tminu: Mir

Kosovo, čitav jedan narod
beži spasavajući život
kroz vrata koja se mogu
otvoriti samo na jednu stranu… Ka napolje
Moje reči se lepe
za misli o pravdi i miru
Zlo se nikada ne može isterati
onim što je gore

Prepevao s norveškog LJ. Rajić

AUDUN ŠERVEJ

Vuku se preko srpskih planina,
ćopavko i slepac.
Iza vrhova čuju jeku bombi
i krike vojnika koji beže i padaju
u ratu u kome ne mogu da pobede

„Je li on Srbin, Ciganin,
albinoalbanac,
Mađar, Musliman
ili plaćeni Iranac?
Hoće li nas ubiti,
šta misliš, Knut?“

Slepac je malorečiv u stranoj zemlji,
iz Biblije reči uzima
o oku za oko i zubu za zub,
o junacima koji se junače čovek na čoveka.
Svojom krvlju đubre zemlju.

„On je Srbin, Ciganin,
albinoalbanac,
Mađar, Musliman i
jedan plaćeni Iranac.
Samo Srbi
ubijaju, Kjell Magne.“

Ćopavko je doskakutao do jednog vrha,
razgleda široki svet oko sebe.
Na padini leži trula trupina.
Kraj nje raste smrdljiva gljiva.
Ćopavko iznenada ostaje bez reči.

„Je li on Srbin, Ciganin,
albinoalbanac,
Mađar, Musliman
ili plaćeni Iranac?“
„On je Srbin, Kjell Magne“

Niz padinu gamiže paklena vojska.
I tad zadrhte, ćopavko i slepac.
Grabe dobro napunjene remene.
Slepac moli kao pobožni poslanik:
„Bože, najzad moramo pobediti.“

„Jesu li oni Srbi, Cigani,
albinoalbanci,
Mađari, Muslimani
ili plaćeni Iranci?“
„Oni su Srbi
mi ih bombardujemo, Kjell Magne.“

Prepevao s norveškog LJ. Rajić

MAGNE OSBREN
17. maj 1999.

Danas su zastave na paradi
dok generali prikazuju video snimak.
Plavo, belo i crveno
označava suze, obogaljene i krv.
Kroz zemlju se šire glasine
pobedničke u svojoj laži
da će sloboda i pravo biti sigurni
kad bombardujemo pedeset dana.

Polako gubimo Norvešku
sazdanu zakonitošću i trudom.
Ko je oskrnavljenima dao pravo na zastavu?
Ko se usudio da je ONAMO odnese?
Gde sila vlada i proteruje
pristojnost i pravdu,
gde su ciljevi smerni i lepi
a sredstvo teror i užas.

Nevin čuperak svoga deteta
nežno gladim dok razmišljam o
deci u Surdulici
bombardovanoj da bi shvatila
da širenje dobra u svetu
mora ponešto da košta
i da im boje u salati od zastava
pomažu da slobodno dišu.

Ali deca u Surdulici
su sad prestala da dišu.
I bebe u Beogradu
leže u jaslicama s krhotinama stakla.
Ima nas mnogo ovde u zemlji
kojima danas jača mučnina
kad svojoj deci dajemo zastavice
i gledamo ih kako zajedno marširaju.

Prepevao s norveškog LJ. Rajić

– IV –
GLASOVI BRAĆE

Oče naš koji si na nebesima

ANDRIJAN PAUNEKSU
Pismo srpskom bratu

Jedna ista osveta vreba
iz Mondijala broj 2, kao stoku,
hej, Srbine brate, sve do neba
boli me taj kroj mapa na istoku.

I Kosovo svakog od nas potresa
kao da sobom vizu Erdelju daje –
stižu slobode pune tamničkog mesa
i Scenario nikad ne prestaje!

Velikom smo vremenu sada meta
i nove žrtve pašće kao dusi –
na razmeđi dveju hiljada leta
ovom kontinentu bićemo Isusi.

Alba Juliju, jao, prevode moji
rečju Beograd, što na krstu stoji.

Prepevao s rumunskog Adam Puslojić

NINA KARTAŠOVA
Smrt s neba

Na crnoj svili krst se sja
a oči – tuga pogrebna
Pravoslavna je Serbija
gorda, al bolu vernija.

Hordu divljina navede!
Kako joj gazde narede,
a velika je Rusija
svezanih ruku usnila.

Smrt pada s neba ponovo
na pravoslavno Kosovo
Molim se svetom Sergiju
„Šalji decu u Serbiju!”

Prepevao s ruskog Vladimir Jagličić

VJAČASLAV KUPRIJANOV
Bombe slobodne

Sve je teže sa neba posejati slobodu
Eksplozija slobode – budućnost ne znam grozniju.
Piloti se NATO-a žale na nepogodu;
baciš bombu, a ipak ne vidiš eksploziju.

A gle nad Gernikom se svod svetli ne pomera.
Pa i u Hirošimi – vidik čist, kao na staklu.
Lako je ubijati sa licem programera –
šahiste što figure gna u raju i paklu.

A mrtvima je lakše – bez srama, samo odu.
Samo da više letnjih noći i dana bude.
Piloti se NATO-a žale na nepogodu.
Na geografiju. I na nevine ljude.

Prepevao s ruskog Vladimir Jagličić

ANDREJ VOZNESENSKI
Milosrđa!

Razuma daj, Gospode, nerazumnima!
Zaustavi raketni nalog…
Bog i đavo u igri kostima
kartaju za Rusiju. Mi im – samo
zalog.

U skotstvu našem velikom
igrač s vampirskim likom
od sitosti prepun zevova
govori o tragediji Kosova –
Kosovo –
KOSOVOKOSOVOKOSOVOK
-o kozorog,
o kozorog,

U meni Bog i kozorog.
Solana – nije Savaot.

Patrijarh, katolikosi, svi se
– protiv bombi – mole
ohristotvorite se!
I Papine reči milosrđe molitvaju.
Bombe Srbiji i sudbu zaklanjaju,
I devojče, kći islama,
jauče: „Mama!“…

Helikopteri – antihelioperi.
Eksplozije rastu kao metastazeri.
Ne zastaje đavolova čizma.
U porodilištu bebe – u šok.
Katastrofom humanizma
završava se naš
rok.

Ne dođoh iz Struge u Kosovo
s pesnikinjom rusokosom.
Srbijanka s viticama od zlata,
stade sudbu da mi gata.
Da li si živa sada
pod krvavim otkosom?

Ima izlaza. Al nigde Mojsija.
Od Albanaca i Srba snopovo
Milosti dajte, miloserdija
za Kosovo!

I nebo nišani radiolokaciju.
Nema sna. Humanizmu je – kraj.
Neće se moje srce za Rusiju
uspokojiti. Spasa nam, Bože, daj!

Prepevao s ruskog Radoslav Pajković

– V –
TAMO DALEKO

Onamo, ‘namo…
Kralj Nikola

STEVAN TONTIĆ (Nemačka)
Sada i ovdje

Sada i ovdje svaka tišina
samo je zaslužen odmor vazduha,
usijanih niti i zrna,
između dva pokolja –
neeksplodirana mina.

Svaki pupoljak tempirana bomba,
svaka proljetna lasta crna.

Svaki tebi upućen osmijeh
bljesak noža iz potaje,
pušten mig glavosječki.

Svaki pozdrav presuda,
svaki zagrljaj smaknuće,
svaki dar – cigla!
Ovdje i danas.

Svaki alfabet šaržer,
svako slovo udarna igla.

Svaki preostali dah vaskrsenje,
svaka mirna smrt spas.

VERA SRBINOVIĆ (Holandija)
Beogradu

Neka glava ne poludi
Neka pero ne zaćuti
Neka se oko ne pomuti
Neka duša ne zacvili
Neka telo ne zadrhti
Neka biće ne zacepti
Da li sanjam ovu stvarnost
Da li nisam u zabludi
Ova jeza što me vodi
U paklene misli svega
U razorne plamenove
Razorena svetilišta
Našeg bića istorije
Razmirice prasak ljuti
Krv crkava zvone zvona
Palim sveću kuće gore
Kolonom se telo kreće
Kao lađa starog Noja
Da se sklopi u stoleće
Ovog stida ovog srama
Hramlje telo al ne duša
Više ne znam gde su zvezde
Gde su oči moga grada
Paklena se magla spušta
Ispod neba spomenici
Čovek dete i pas strada
Neka glava ne poludi
Neka pero ne zaćuti
Neka pesma ne zadrhti
Uskršnje se bliži veče
I Pasije po Mateji.

– VI –
BDENJE POD BOMBAMA

April je najokrutniji mesec
T. S. Eliot

MILOVAN DANOJLIĆ
Sedamdeset i dva dana

Od grmljavine vidik je rumen,
Stoleće je izbilo na čistinu;
Gori zemlja: svaki njen grumen
Kad bukne, osvetli golu istinu.
Planine, mora i arhipelage
Porodio je višak uma i snage,
A sad planeti celoj zapreti
Velika Sila s manjkom pameti.

Sedamdeset i dva dana
Na mom srcu leži rana:
Nije rana od bolesti
Nego mi se um osvesti!

Od kamena su nebesa nemlja;
Dušo, ne nauči let od zmaja…
Čekam, kao što čeka zemlja
Čekam bez početka i bez kraja,
Čekam s vranama
Ne granama
Završetak dugog sprovoda,
Čekam sa svrakama
Što na štakama
Trče po žicama dalekovoda.

Sedamdeset i dva dana
Ne pomaljam nos iz stana
Slušajući, noću i danju,
Izveštaj o ratnom stanju.

Nesrećo živa, hoćeš li moći,
Pritisnuta sa deset strana,
Da ojačaš u toj samoći?
Nasred Balkana
Pre razdana
Gori Ministarstvo mraka i noći.

Sedamdeset i dva dana
Poleću iz Avijana

Koji je oblik života viši,
A koji niži? Zore su neme.
Otvaram prozor: žabe na kiši
Pevaju, da im prođe vreme.

Sedamdeset i dva dana
Živa klana, nedoklana
Tako mala, a prostrana
Majka naša samohrana,

Sja, suzama sva oprana.

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
Zašto mora biti april?

Zašto mora biti april?
U gluvo doba noći okrećem skalu radija
– kao sa drugog sveta odasvud dronjci
glasova ljudskih, na stotine jezika:
Serbija, Serbijen, kriminale Serbe…

Ne razumem tu spiralu koju si sazdao
Gospode, za moje pokoljenje –
baštinici pustoši zar da budemo
pre nego što nas i same spale, a sve što
ostane pokupe neke izgladnele zveri?
Ovo je orfejska zemlja kojom se hrane
avioni dugih gogoljevskih noseva –
ako nas još koju nedelju budu raketirali,
da li misle da ćemo postati pametniji?

Zašto mora biti april, mesec kad sva
nežnost sveta stane u zrno pšenice?
Moja braća i ja iščekujemo u ovom mraku
vojsku neku koju niko ne vidi.
Moje pleme i ja, da nismo pesnici, sada bi
stajali pod omčama za dvanaest miliona vratova.

DRAGAN KOLUNDŽIJA
Beograd u dvanaestoj noći rata

Ustajem treći put noćas na uzbunu svoje
žene,
a meni je dosta bombi neprijateljskih;
ja bih rado ostao u snu.

Drugo sklonište mi ne treba!

Pod kakvom divnom mesečinom,
u mirisu proletnjih pupoljaka,
moj nevini Beograd spava,
a kakva se, opet, opasnost,
nad glavom svakog njegovog žitelja,
nadvila!
Ugledala je moja žena zločinačke
rakete
dao dve zmije, kaže mi,
brzo i opasno od Čukarice
lete prema Zvezdari!

Pred zgradom vidimo
da smo sami.
Pod kakvim vatrenim nebom
cvetni Vračar spava,
spava malo dete.

Ne budi ga stari neprijatelju!

ZLATKO KRASNI
Kiša

Pada, gle, kiša. Pa šta? Pa ništa
kad sa stanovišta kapitala
što se oplođava svaka mala
kap za berzanski izveštaj ništa-

vna je, bez obzira da li ta kap
prevršava sad nečiju čašu
ili pada na ratišta, na šu-
me gde behu nam ognjišta, na ta-

pije gde pepelišta još gore:
U tebi se, do zore, razgore-
vaju kapi, al nisu to kapi
što ih očekuje ceo narod
koji još zuri u olovni svod
– dok smeju se, smeju satrapi.

TIODOR ROSIĆ
Pesma o mraku

Moj tata je u mraku!
rekao je,
moj dvogodišnji sin,
kad se probudio na Rudniku,
one noći, dok su nad Beogradom
bombama gasili svetla.
Moje igračke su u mraku!
kazao je,
kad sam, posle nedelju dana,
stigao na Rudnik.

MIROSLAV MAKSIMOVIĆ
Selotejp

Selotejpom, kažu, dobro je
na prozorima oblepiti stakla
tako, srča vas neće raniti u stanu,
ako bi blizu
iz aviona neka se bomba omakla.

Dušu kako sačuvati, ne kažu,
od rana
pod bombama po zemlji Srbiji
ona ječi
svake noći i svakog dana.

RAJKO PETROV NOGO
Čuo sam pesmu sirena

Za jarbol ne bejah vezan

U uši ne stavljah vosak
Zvonku kad započnu pesmu
Šizela i Smirela

Dvosmrtni drugari moji
U podrume odoše donje
A ja gde buja
Radioaktivna trava
Ozračeno gde cveta
Cveće i drveće

Za zemlju privezano
Usamljeno
Kada već nema kamo
U moje oko se sklanjalo
U Nedremano

Premda zanesen
Ubilačku
Čuo sam pesmu Sirena
Najavile su dolazak
Bombi i proleća

Već ptice me se ne boje

Ako raširim ruke
Na me
Na krstoliko drvo sleću

Srbijo Šarena Barko
U nebu agarjanskom
78 noći i 78 dana
Pospani Gospod
Mikrofilmovana
Dela svoja
U moje oči sklanja

Vidim sa nevidljivim
Sve samlji Srbi vode rat
Znam ko će na Kuli
Na Nebojšinoj
Kada se sve prevrne
Zvijezde povatati

Ali
Ko j izbrisao
Ararat

Romori Filip Višnjin
Za jarbol prikovat

– VII –
TRAŽIMO POMILOVANJE

Ustani, što spavaš, Gospode?
Patrijarh Arsenije III

ŽELJKO BAĆEVIĆ

Gospod će nam nasledstvo uzeti,
i dati ga ko dostojan bude,
jer putevi naši nisu sveti,
jer se nismo dozvali u ljude.

Uzeće nam potporu u hlebu,
i blagoslov, i snagu mišica
i znamenja, i znake na nebu,
i sjaj oka, i osmejak s lica.

I bićemo a neće nas biti,
i biće nas nejači i gori,
ime ćemo ko sramotu kriti,
jer nas sebi na sramotu stvori.

Hraniće nas sise bez vimena,
decu ćemo mesiti od gline,
ostaće nam zemlja bez imena,
i gradova belih razvalina.

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
Gospode, zaseda ratni savet
u utrobi veprovoj

Da li je i moja ljubav
prema svojoj zemlji
vaše vlasništvo, ljudi od
soja anđela plemenitih?

Gospode, vidiš li
kako preko okeana
zaseda Ratni Savet
u utrobi veprovoj?

Uskoro stižu novi piloti,
sveža krv, da spale
svog ljutog neprijatelja
– devojčicu na noši.

SLOBODAN RAKITIĆ
Zemlja i kost
(Po Desanki Maksimović)

Drukčije nam sada sunce sija,
drukčije nam se smeje voda.
Tuđinu sad naše žito klija.
U zenici – užarena čioda.
Kidaju nam deo po deo tela.
Drugom se smeši voćka zrela.

Prekorno nas gleda odsečena
glava s panja. Krvnik se ruga.
Crne nam mrene preko žena.
Kriči svraka sa zarđalog pluga.
Svetli tek oko pod senkom-obrvom.
Milost za dečije jutro prvo!

Milost za poraze i pobede,
za duše ispunjene mrakom.
Za decu koja za noć osede,
za žita zasejana krvavom šakom.
Milost za rad mi u času zlosti,
za svetle, u zemlji, čeone kosti.

Milost za anđele usamljene,
za svako zrno prosute soli.
Za vivka u vodi i krljušt mrene,
za sve bez nade ja se molim.
Za psalme koje niko ne čita,
Za bačeno zrno zlatnog žita.

Milost za svako godišnje doba,
za bogatoga i siromaha.
Za onoga koji je zlokoban
i u času sveopšteg mraka.
Milost za grešne, posrnule,
za porušene crkve i kule.

Milost za prognanika na drumu,
za crnu zvezdu na kraju veka.
Za posečenu carsku šumu
(gde beše bor sad je kleka).
Kog bude petli u zao čas,
da l’ bude mrtve il’ bude nas?

Milost za drevno srpsko ime,
za one što će tek da se rode.
Za hladna leta i hladne zime
i pocrnele svete vode.
Za one koji su uvek sami.
Za mene, o Oče naš. Amin.

-VIII –
U TRANZICIJI, OBOGAĆENI
(ISKUSTVOM I OSIROMAŠENIM URANIJUMOM)

Biti spreman – to je sve
Viljem Šekspir: Hamlet

MILOVAN DANOJLIĆ
Epistola jednome
koji se prodao budzašto

Lukav si, Vitelijuse, vaspitan u dvaput
bivšoj Jugoslaviji,
Ali nisi znao da su oni još lukaviji.

Ponudio si otadžbinu, jadnu, upola mrtvu,
Mislio si, znaće da procene i plate žrtvu;

Ponudio vinograde, bašte, kupušnjake, bostane,
– Sve što, po prelasku granice, u duši i u sećanju ostane;

Spomen na tužne varošice i pusta sela naša
Založio si kod prvog uličnog zelenaša;

Al cena, Vitelijuse, što je lihvar odoka sreza
Ne vredi ni jednog pasivnog planinskog sreza!

Ponudio si im jeseni pune oštroga dima,
Misleći, što je lepo tebi da je lepo i njima;

Znam, reći ćeš, iz mržnje prema Slobi
Duša ti se na đavolskoj obrela probi,

Đavoli uspeše iglu u srce da ti zabodu:
Zbog Srbe omrznu Srbiju, a zbog Slobe slobodu.

Jurnuo si po naški, kao pijan traktorist,
Kad si već s bogatima, da vidiš neku korist:

Tuđe domovine, pa još polovne, jevtine su; jedino njina
Neprikosnovena je, neotuđiva i sveta otadžbina!

Nešto bolje plaćaju ako je vreme ratno,
Pa i onda mršavo, i što je najgore, jednokratno.

Mora da ti je sad hladno ispod njihovog skuta;
Što dobi za sav život, proćerda za pet minuta.

Možda kadikad padneš u malo očajanje:
Platiše tako malo, a cene te još manje;

Onako krupan ulog, a tako mala svota:
Umesto bogatstva, životarenje; mesto slave, sramota.

Sad ni sa koje strane, o Vitelijuse, ne čekaj spas:
Ostaje ti da mrziš sebe, da mrziš njih, i nas.

Lukav si, al gde nađe s njima, o maloumni stvore:
Oni preziru i bolje od sebe, pa kako ne bi gore?

Jeste, jadno je sve ono naše, tamo, onamo,
Al to je, brate Vitelijuse, sve što na zemlji imamo.

Da ti bar orden dadoše, il neki sličan čvarak:
Uzeše što im je trebalo i odgurnuše u jarak!

Ko i svakoj potrošnoj robi dogodilo se tebi
Da se posluže, nakratko, i bace, po upotrebi.

Nagrada: prazan pasulj sa dva-trimršava rebra,
Trideset groša srebra za dobrovoljca-sebra!

Imao si i kod nas salame i tvrda hleba,
A sad, do na kraj života, taj, još tvrđi, žvakati treba.

Da li te, dok ga gutaš, opaka sećanja grizu?
Gde god da odeš, našoj nesreći bićeš blizu.

Hteo si, o Vitelijuse, da se obogatiš za dan,
A umrećeš, ne samo gladan, već i jadan.

Na stranu rodoljublje i slični postulati,
Al to se, brate, ni po tvom merilu ne isplati.

Od naših šumaraka, glavica, osoja i goleti
Niko još ne vide vajde; njih jedino možeš voleti,

A jevtin porodični nakit samo se u očaju
Iznosi na pijacu i nudi na prodaju…

Srbija na Zapadu

A Jevropa?
Trulež stari!… Tvor nakazan (…)
Ta zbrčkana stara lutka,
Proglašena proštitutka,
Što razrokim svojim okom
Na tirana namiguje,
Što na grudma tiranije
Plivajući u razbludi
Bogaljeve gadne pili:
Podlu lažu sa prevarom!
Što kršljavim nožicama
Od tabaka ispisanih
Paragrafa gadnom šarom
Mustre kroji narodima…
Đura Jakšić

 

Iz muke kojoj nema pomoći,
Iz sna zapečaćenog plombama,
Evropa Srbiju jedne noći
Probudi uranijumskim bombama.

Prijateljski to beše napad,
Milosrdan, sa nešto krvi:
„Ustaj, Srbijo, hitaj na Zapad,
U vek Dvadeset prvi!

Diži se, noćas, iz ovih stopa,
Polazi kud svi kreću,
U zagrljaj te čeka Evropa
Da s tobom deli sreću!

Rusi, braća ti istokrvna
Čekaće još vekova dvesta!“
A Srbija, ko kljuse ispred brvna
Stoji, ni makac s mesta.

Opire se svaki crkveni zvonik,
Svaka šljiva i račva:
Neće Stig, Rtanj, Kopaonik,
Ni Župa, ni Gruža, ni Mačva.

Seljak, kraj plota: misli na
Ujed pradavne guje;
Bilo bi lepo, da je istina,
Ali on… ne veruje.

Jedino je cvet nacije zreo
(Za Evropom čezne već otkad!)
Pošto mu nije dovoljno beo
Prestoni grad Beograd.

Raduje se i božićna pečenica:
„U Evropi me bar neće peći…“
Ljute se šajkača i prepečenica,
Zakleti nazadnjaci, takoreći.

Opire se kajmak domaći:
„Zašto tako, naprečac?“
Al on bi se mogao s mesta pomaći,
Neće Kosmaj i Venčac…

Evropa zapela, gura li gura,
Na sitnice ne gleda,
Žuri da se ogradi i osigura
Od sibirskog medveda.

Ona je reka bez obala
(Pretovaren brod – potonuće!)
Širi se, da bi rasprodala
Ono što ne može kod kuće.

„Zaboravite“, veli, „ono na startu!
(Uranijum, to su klevete!)
Onu žarku ljubav u martu
Devedeset devete!

Sloboda je sveta tekovina
(Tu nema ucena i prisila!)“
A zna se koliko je, vekovima,
Evropa na nas mislila…

Dok smo stajali oko Predziđa
Da bi cvala, kao saksija,
Ko je mogao da predviđa
Da je Predziđe – zid sankcija?

Na nesreću, po šumama našim ima
Begunaca (gnusni hajduci!);
Mi još i hoćemo, ali će s njima
Biti potegni-povuci.

Pet hiljada sela, sto gradića,
Čama i monodrama,
A Karadžića i Mladića
Krije vekovna tama…

I sad bi trebalo, dušom krotkom,
Da ti veruju na reč,
A nama, sad šargarepom a sad motkom,
Da komanduju London i Beč!

Znamo, voliš nas (ma non troppo!):
Gde je tu naš udeo?
Ovaj narod možda je propo
Al nije poludeo.

Na putu do tebe mnoge džombe
Ostavi Riđi Bludnik;
Ako mi i zaboravimo one bombe,
Neće Kosmaj i Rudnik.

Pamtimo tvoje posete česte,
Prijateljske i ratne…
Jeste, sporo se Srbi sveste,
Ali naposletku shvate.

Čitavo naše pokoljenje
I danas živo se seća,
Kako si, došavši na poklonjenje,
Klečala u Kući Cveća.

U pamćenju našem nijedne rupe,
Gospodo hipokriti:
Ako i pokrijete lice, dupe
Nemate čime pokriti!

A tvoja borba za ljudska prava
Šta je, do novi džihad?
Srbija žmuri (ti misliš: spava)
I zaboraviti neće nikad.

Ti plemić, a ja – zemljodelac;
Star si, pa ti se žuri…
A meni je bliži Crnac neg belac
I od Engleza draži Buri.

Da uđemo (ko u furunu drvo!),
Da nas ogreje sunce,
Uz mali uslov: da ti prvo
Izručimo begunce…

Oni su u dubini planina tihih,
Nedostupnih tvome umu:
Sama ih hvataj, pošto ti ih
I otera u šumu…

Da uđemo? Ulazi se u tuđe
I daleko (da tako rečem),
Al kako da čovek u nešto uđe,
Ako je već u tom nečem?

Nek te ne raduje pristup naš
Uvela Stara Damo:
Nisi bez čari, al valjda znaš
Da znamo ono što znamo.

VLADIMIR JAGLIČIĆ
Uspavanka za Milicu Rakić

Usni anđele, čedo naše, kćeri,
Srbija zemlja – verna je postelja.
Svedoči, gde se sve zemaljsko meri,
da nismo mogli dalje od opela.

Mesto da lepi ružin budeš cvet,
devojka, sestra, bogolika mati,
došla si na tri godine u svet
koji te natrag nemilosno vrati.

Usni, anđele, priznaj premoć duši,
čelici staloj na dlan bele rade,
uspavanku ti Srbija pevuši
i sama pala u vrtlog bez nade.

Joj, došlo doba ti nad njom da bdiš
kroz vilajetni ovaj nevidiš.

http://www.pecatmagazin.com/2009/03/55-9/

Ana Ahmatova – GRČIH RUKE…

Grčih ruke ja pod tamnim velom…

„Od čega si danas bleda, čega?“

– Zato što sam tugom neveselom

Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada

Iskrivivši usta najbolnije.

Ne taknuvši drvo s balustrada

Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: „Šala sve je.

Ako odeš – ode život moj.“

Jezivo, a kao da se smeje,

Reče mi: „Na promaji ne stoj.“

1911.

 

528283_646813312011171_274955202_n

Marija Pavlikovska Jasnoženska

LIŠĆE

Rumenilo leta je pobledelo.

Na vetru leti list uveli.

I klenovima ruke su opale

I meni.

 

Umetnost-Umetnicke_fotografije_11

 

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju

pred mojim očima se gube, blede,

izgubila sam ih sve sem jedne:

volim te, moj Neprijatelju…

 

185469_505838739432971_944864888_n

 

RUŽE ZA SAPFO

II

Kako si smela da pišeš o ružama

Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?

V

Zavolela je nekakvog Faona,

Mornara vanredne lepote,

Koji je, mada mlad,

Mrzeo liriku.

A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,

Ti, koja si obuzdala toliko demona,

Kako pokorna u njegovom zagrljaju!

Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,

Slavuj u očima gluvog?

VI

Pesnikinja, samoubica,

Rasplevši uvojke ljubičaste,

Nad vodom stoji…

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more

Da niko ne bi video suze moje…“

 

Yellow-Roses

T´ao Hong King – TUGOVANKA O HLADNIM NOĆIMA

Noću se dižu oblaci.

Noću se trzaju divlje guske.

Njihovo prigušeno kričanje onespokojava noć.

Podno pustih visova, prekrivenih injem vuče se gusta magla.

Jedno belo lice zrači u polutami,

iza usamljene, svetlucave zavese.

Hladan je bledi Mesec.

Hladan je oštri vetar.

Srce se nadima od bola, dok suze presahnjuju.

Za opčinjenu dušu taj bol je neizdržljiv.

Ko može da odoli jurišu svojih misli?

535019_584280471590205_1753935495_n

 

Milorad J. Mitrović (1867-1907) – PRED SLIKOM TVOJOM ZAMIŠLJEN STOJIM

Pred slikom tvojom zamišljen stojim

I budan sanjam nestali san,

A srce dršće ko slabi listak

Kad jednom stigne jesenji dan.

Da l ljubljah nekad plamene oči,

I kosu crnu, i usta ta_

O, kad to beše? Sećam se, sećam,

Od tada prođe vekova tma.

Al onda dani vedrije sjaše,

I slađa beše sanjiva noć,

I ja sam onda drukčiji bo,

I ljubav moja, i vere moć.

I sve se sruši. Kroz život bludim

Podobno seni, hladan ko kam,

A uzdah ječi ko vetar burni

Kad jekne noću kroz srušen hram.

Il zar da nade zasnivam nove

I hram da srušen obnavljam ja?

Prošlo je, prošlo! Svetinje nema,

A s njome nesta i vera sva.

73895_590204370997815_839572074_n