Матија Бећковић – ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

 

849D2FAC-3369-40FB-A843-0C11736A66F0_w640_r1_s

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s