Katlin Rejn – RASTANAK

Dragi, ovo je zbogom. Reči su obične
ali je ljubav retka. I neka se zato izgubi, nežno
kao što se zvuci violina gube u tišini.

Za nas, rastanak je tužan jer je nešto prošlo,
ali za ono sto smo završili on znači početak –
neka ljubav ode kao što mlado ptiče izleće iz gnezda

Kao nova zvezda koju vazduh rađa u veče,
što se gubi iz vida, il pada tiho kao suza,
neka naša ljubav napusti svet kao molitva za pokoj duše.

Neka odu ruže koje si zadenuo u moju kosu
jedne letnje noći u bašti, i pesma
koju smo čuli iz druge kuće, gde je svirao klavir;
senka koju je ulična svetiljka bacala kroz mrežu zavese,
reka u noći, glatka i tiha Temza, što teče kroz London.

Dve je godine Ulsvoter bio srebrn od moje ljubavi,
sveti su bili zlatni listovi breze, slatka divlja trešnja
na obroncima, što proleće puni mirisom za tebe.
Pčele, pijane od limunovih cvetova, padale su na drum kao zrna grožđa,
i tišina preko celog Vestmorlenda u noći, beše tvoja.

Podigoh breg za tebe, i poslah potoke
niza strane, za ljubav. Videh mahovinu gde raste,
i paprati kako odvijaju svoje biskupske palice rad tvoje ljubavi,
kukurek, jagorčevinu, čaplju, bregunicu, ovce na obroncima.

Zimi, sneg beše tvoj, i kristali mraza
što se na svetlosti zvezda presijavaju kao ametist i safir,
i gaje svoju geometrijsku lepotu na oživelim granama drveća,
zamrznut vodopad, koralne pećine leda,
šum vode što buja od mlakih proleća.

Vetar u planini, sklonište bašte,
kamenu klupu pod tisom, vatru uveče,
domaći hleb, jabuke, pastrmke iz potoka,
volela sam zbog tebe, smatrala svetim zbog tebe, moj dragi.

To beše erotski. To beše ono sa travom,
ono sa noći, životinjama i zvezdama,
i svim što je smrtno u nama, i mora da prođe,
stvorenjima čija je smrt njihova neotkrivena tajna,
i jedno u drugom vole ružu koja mora uvenuti.

I tvoje beše predvorje anđela
gde sam mogla čuti iglu kad padne, kap kiše,
škripu balvana, leptira uhvaćenog međju gredama.
Borila sam se sa anđelima zbog tebe, i u svom telu
podnela sam ceo blagoslov ljubavnog bola.

Sve je to istina. Te stvari, dragi, jedan su život
življen rad tvoje ljubavi. Vatra u srcu i vatra na ognjištu,
dečije priče uveče, i smrt nade čak
bili su dragoceni zbog tebe. Dragocene sve stvari u vremenu
i van vremena. Pesma koju znam i mudrost
koja nije moja, pesma koja se nikad ne može napisati.

Tebi, jednom čoveku među ljudima, posvećujem
svet koji sam poznavala, moje dane i noći, moje cvetove,
anđele, tuge, oblike života što ih u tvoje ime
osvećujem, daleko iznad nas, il ma koga drugoga –
ti znaci Božji su.

Tebi, jednom i uvek voljenom, od koga se rastajem –
ne zbog toga što je sudbina slepa, ili srce hladno,
već zbog toga sto svet nije ni tvoj ni moj,
čak ni mi sami, ni ono sto je najdraže, –
dajem što mogu, svoj živi trenutak,
raspon svoje ljudskosti.

521840_10151480027174842_1511585139_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s