Li C`ing Čao (Kina)

Sunce izliveno od tuča, večernji oblaci kao isklesan mramor.

Gde je sad on?

Magličasta svetlost kao da prlja vrbe.

Šljiva se rascvetava, svirala jadikuje.

Proleće. Sanjari se. A ja – premnogo znam.

Novogodišnje veče. Raspusne svetkovine.

Ugodno reme, bez kiše u brazdi povetarca.

Prijatelje svraćaju, zovu me da jašemo, da vozimo kočije.

Hvala im, ali nisam više za pesmu i za piće.

U Prestonici – radost.

U mojoj odaji – isuviše vremena za mene samu.

Sećam se jedne druge novogodišnje večeri,

kada sam stavila kapu od zelenog perja,

i opasala uski, kao sneg beli pojas, nitnama zlatnim prošiven.

Ta kapa I taj pojas mogli su da se nadmeću

sa svakojakom lepotom.

Sad sam već oronula, vetar mi mrsi kose, sleđene na slepoočnicama.

Ne usuđujući se da zađem među cveće,

tumaram pokraj tuđih zastora,

prisluškujem šta drugi zbore, i čemu se to smeju.

555022_553071204725540_716452970_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s