Jovan Hristić (1933-2002)- VEČERNJA TIŠINA

Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,

Kraj sporednih izlaza, pored ograda

Od crvene opeke sa komađem stakla,

Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini

Upletenoj u krzno mačke, iščezloj

U naborima zavese ili u lavežu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami

Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.

Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi

Iza lišća i oblaka, između dve kiše,

Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,

Bez ičega za sobom sem jedne male sobe

Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici

I jednim hladnim suncem iza žutih okana,

Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni

Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,

Dok šapućete ono malo reči koje ste našli

U ovim trenucima slučajne nežnosti,

Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.

Vi dok idete gradskim ulicama koje su

Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,

Vi koji zagrljeni idete

Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,

Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,

Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,

Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,

Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?

Jer uvek kada idete sami, misleći

Da nema nikoga da baci kamen svog glasa

U zamračenu vodu tišine između vas,

Uvek budite svesni onoga koji uporno

Ide za vama i govori: Probudi se.

 

188900_10151339290588525_2036667268_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s