Jim Morrison – KUHINJA DUŠE

I eto, morao bih već poći,
sat kaže da je već krajnje vreme,
mada bih rado ostao cele noći.
Načičkana ocima, kola nekuda streme;
ulična svetlost izgubljeno vrluda;
mozak je ulubljen čuđenjem tupim.
Ali još imam kuda
da stupim, imam kuda da stupim.

Pusti me da odspavam u kuhinji tvoje duše,
da ogrejem svoj duh kraj tvoje blage peći.
Ne teraj me, jer ako tu ne mogu leći,
u močvari neona ogreznuću do guše.

Prsti ti pletu bodre minarete,
govore tajnom abecedom,
dok se ja opet mašam cigarete,
učim se da zaboravljam,
da zaboravljam,
sve da zaboravljam redom.

I eto, sat kaže da bih morao poći,
znam da bih morao poći,
a voleo bih da ovde ostanem čitave noći,
čitave noći, čitave noći.

 

images (2)

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s