Camillo Sbarbaro (1888-1967) – Taci, anima stanca di godere

Šuti, dušo umorna od naslade

i patnje (s jednim i drugim već si pomirena).

Ni glasa ti ne čujem ako slušam:

nikakvo tugovanje zbog bijedne

mladosti, ni gnjev ili nadu,

a ni čemer.

Počivaš kao

tijelo zanijemila, sva puna

očajničkog pomirenja.

 

Ne bismo se začudili,

zar nije tako, dušo moja, da se

zaustavi srce, da ponestane

nam daha…

Međutim, hodamo,

hodamo ja i ti kao mjesečari.

A stabla su stabla, kuće

su kuće, žene

u prolazu su žene, sve je ono

što jest, samo ono što jest.

 

Nastupi radosti i boli

ne diraju nas. Izgubila je glas

sirena svijeta, a svijet je velika

pustoš.

U pustoši

Ja gledam suhim očima sam sebe.

 

387185_10150352273578525_2037004093_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s