Dobriša Cesarić – POVRATAK

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti – velim,

Ali je ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi –

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve, što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

Pogledati ko stranci,

Bez imalo svijesti, koliko nas vežu

Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono, što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

A srca se dići –

I slijepi za stope bivšega života

Njima ćemo ići.

….

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti – velim,

Ali je ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

603340_564991530184358_795536786_n

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s