Јелена Беоковић – Мало познати Лаза Лазаревић

ДОКТОР ЗА ТЕЛО И ДУШУ

У прилог чињеници да је творац приповедака „Све ће то народ позлатити” и „Први пут с оцем на јутрење” најпре био одан медицини, сведоче и неке једноставне бројке. Написао је свега девет довршених приповедака, а више од седамдесет стручних радова и реферата из неурологије, епидемиологије, хирургије, урологије, токсикологије… 

На пут да постане „један од најбољих клиничара” и „први мислилац међу српским лекарима” Лазаревић ће кренути из родног Шапца, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Следећа станица је Београд у који долази 1865. године. Ту живи код зета Милорада Поповића Шапчанина, познатог књижевника, управника Народног позоришта, и завршава вишу гимназију.
Уписује, затим, правни одсек београдске Велике школе. Природне науке заволеће уз Јосифа Панчића, једног од професора ове образовне установе, а због једног другог предавача остаће без државне стипендије за студије медицине у Немачкој. Посредни кривац је, у ствари, професор кривичног права Аћим Чумић, склон да на предавањима отворено и оштро критикује власт, намеснике малолетног кнеза Милана Обреновића, а нарочито председника владе Радивоја Милојковића.
Чумић је градоначелник Београда постао 1871. године кад је морао да да отказ на универзитету, али је ускоро морао да поднесе оставку и на нову функцију, захваљујући Милојковићу који му је сместио „недозвољене радње”. Како није могао да се врати за катедру, јер је професоре постављала влада чијег је председника радо критиковао, Чумић је подбунио своје студенте. Академци су извиждали предавача који је требало да га замени, а нису се одазвали ни позиву Министарства просвете да се поново упишу ако желе да наставе школовање. Отворено су стали на страну свог професора и пркосили власти, а међу академцима који су протестовали био је и узорниЛаза Лазаревић.
Забринути Милојковић, управо преко њега и његовог колеге Светозара Анастасијевића покушава да сломи студентски отпор или да га бар примири. Лазаревић и Анастасијевић добили су државну стипендију за студије медицине у Немачкој и ускоро је требало да отпутују на даље школовање. Председник Владе их упозорава да својим бунтом ризикују да не оду, али млади студенти остају непоколебљиви у протесту.   Лазаревићу, зато, бива одузета државна стипендија. Анастасијевић се, на наговор другова који га упозоравају на његово крајње скромно имовно стање, ипак одазива позиву Министарства просвете, уписује студије на Великој школи и задржава стипендију. „Предодређен за велике ствари”, како се то често каже језиком судбине, и Лаза ће, ипак, годину дана касније добити државну стипендију и 1871. године отпутовати у Немачку.
На угледном Медицинском факултету у Берлину, где се школује, професори су неки од најугледнијих научника тог времена. Највеће име међу њима је Херман фон Хелмхолц, доктор медицине и физичар, код кога је, између осталог, докторирао Михајло Пупин. На факултету предају и Рудолф Вирхов, патолог, који се у историју науке уписао допуном ћелијске теорије (свака ћелија настаје деобом претходне ћелије), као и Рејмонд ди Боа, један од оснивача експерименталне физиологије.   Студије ће Лаза прекинути на две године (1876–1878), кад се одазвао позиву на мобилизацију и вратио у домовину да би као лекарски помоћник, прво Дринске, а затим Тимочке дивизије, учествовао у српско-турском рату. Правник с београдске Велике школе, брани тезу на занимљиву тему из експерименталне патологије о утицају живе на организам живих бића. Рад штампан у часопису „Репетиториум дер аналисцхен Цхемие” заинтересовао је многе научнике.
С једног од најбољих факултета, после предавања врхунских научника и рада у модерним лабораторијама, Лаза се враћа у ратом опустошену Србију где се за основну здравствену културу тек треба борити. По повратку у отаџбину, постављен је за физикуса, надзорног лекара, града Београда, а ускоро, 1881. године, постаје управник Унутрашњег одељења Опште државне болнице и члан Српског лекарског друштва.

Први у свету

Причу о раду лекара, о чијим су приповеткама небројено много страница написали и домаћи и страни проучаваоци књижевности, његове колеге обично почињу с две чињенице. Лаза Лазаревић (1851–1891) поставио је темеље српске неурологије и био пионир у геријатрији. Једна од идеја, која је за 120 лекара и 49 лекарских помоћника, колико их је тада било у Србији, била права новина јесте и Лазино залагање за одвајање неуролошких од душевних болести. У геријатрији је направио значајан напредак отварањем Одсека за лечење стараца. Одељење с 13 постеља, 1881. године, смешта у закупљену кућу преко пута Опште државне болнице. „Старост није ни здравље ни болест и зато стари кад оболе морају другачије да се лече, те морају бити одвојени од осталих”, пише он. Значај његових речи можемо гледати и у овом светлу: у свету, геријатрија је од интерне медицине одвојена тек 1909. године.
Списку здравствених и медицинских подухвата у којима је Лазаревић био пионир можемо додати и оснивање прве лабораторије, установљене при Општој државној болници, прву операцију катаракте, први опис Паркинсонове болести. У лечењу присталица тада омиљеног психосоматског приступа, у коме се истиче психогено порекло болести, много је полагао и на превентиву и јавно здравље. Борио се за спровођење вакцинације против заразних болести, радио на сузбијању пегавог тифуса, залагао се за дезинфекцију школа, у којима су за време ратова против Турака биле смештене болнице. О приликама у којима је радио сведочи и то да су вакцинација и дезинфекција морале да се врше готово присилно. Писао је текстове против пушења, као и рад о амблиопији, слабовидости, изазваној овом штетном навиком. Оштро је критиковао „надрилекаре”, „обмањиваче народа” који људима продају лажне лекове, а стигао је да „поткачи” и новинаре који их рекламирају.
Године 1885. поново је међу ратним куршумима, као санитетски мајор и управник резервне војне болнице у Нишу. Мобилисан и у новом, српско-бугарском рату, неславно завршеном 1886. године, Лазаревић је руководио болницом са 753 кревета, која је била под управом Сталне војне болнице у Нишу и збринула више од 1800 рањеника и болесника. Три године по завршетку рата, Лазаревић добија чин санитетског пуковника и постаје лични лекар краља Милана Обреновића. На том месту је и завршио лекарску каријеру.
Доктор који је спасао сигурне смрти многе пацијенте, из њених канџи није могао да извуче своје синове, једногодишњег Дамјана и двогодишњег Владана, који су умрли од туберкулозног менингитиса. А упркос упорном лечењу у иностраним бањама, није успео да спречи ни свој прерани крај.   Умро је од туберкулозе плућа у јануару 1891. године с непуних 40 година.

Лазаревићев знак

У лекарским ординацијама и данас се, по потреби, обавља један преглед после кога ће доктор у свом извештају записати: „Лазаревић позитиван” или „Лазаревић негативан”. О чему се, у ствари, ради? Почнимо с једним од најзначајнијих радова српског лекара „Исцхиас постица Цотуннии”, објављеног на самим почецима његове каријере 1880. године. У њему др Лазаревић описује појаву или погоршање бола који се јавља при покушају лекара да пацијенту подигне ногу, без савијања колена, док је он у лежећем положају на леђима.
Појачани бол у куку Лазаревић повезује с истезањем ишијадичног живца у нози, најдужег нерва у људском телу. Нормално, ногу безболно дижемо до угла од 90 степени, међутим, ако пацијент осећа бол у леђима и у нози дуж ишијадичног живца, то указује да постоји неко обољење кичме, какво је, на пример, ишијас. Коначно, тест је позитиван ако је угао до кога се нога одиже безболно мањи од 90 степени. Лекар може, на пример, да запише: „Лазаревић позитиван на 75 степени” или само „Лазаревић негативан”, уколико бола нема.
Овим прегледом утврђује се један од основних клиничких знакова у неурологији, неурохирургији и ортопедији. Лазаревић је детаљно описао овај знак, уз додатна објашњења пропратних појава значајних за правилно постављање дијагнозе. Не треба се изненадити, међутим, ни ако за исту појаву лекар употреби назив „Ласегов знак”. Доктор Ернест Шарл Ласег (1809–1883), који је заслужио високо место у француској неуропсихијатрији многим открићима, 1864. године у једној од студија разматра и ишијас и наводи претпоставку да се бол у леђима и подигнутој нози повећава вероватно као последица истезања живца. Сам знак, међутим, није описао. То је учинио његов ученик Фрост, 1881. године и приписао га свом учитељу.
Детаљно истраживање Лазе Лазаревића некако је исклизнуло из видокруга приликом овог ученичког уздарја великом учитељу, па се у стручној литератури за исти знак користе оба назива.

***
Не чуди што је творац „најбољих и најсавршенијих дела у нашој песничкој књижевности” у исто време радио тешке хируршке захвате на дебелом цреву или успешно збринуо „случај повреде предњег трбушног зида с испалим цревима због убода воловског рога испод пупка”. Није толико чудно ни то што је објавио и изложио на седницама Српског лекарског друштва 13 радова из неурологије, 15 из интерне медицине, 18 из заразних болести, пет из хирургије и урологије, четири из фармакологије, пет из токсикологије, два из бактериологије, десет из епидемиологије, јавног здравства и судске медицине. Највеће чудо је што је цео тај обимни теоријски и практични, пионирски и хумани, научни и морални рад стао у свега једанаест година Лазаревићевог лекарског стажа.

ДОКТОР У ПРИПОВЕТКАМА
Писац изузетног књижевног дара, превођен на двадесет језика, још за живота за своје дело заинтересовао је стране проучаваоце. Више него иједан реалистички писац Лазаревић је умео да наслути, осети, доживи и опише „не само оно што је на површини, него и на дну људи”, пише о њему теоретичар књижевности Милан Кашанин. У приповедачком умећу првог психолога међу нашим приповедачима, како га изучаваоци још називају, огледа се не само сјајан писац, већ и лекар који пажљиво посматра и размишља. Он помаже приповедачу да вешто опише игру свести и подсвести својих јунака, њихове скривене страхове и потиснуте жеље који се јављају као симболи у сновима, психичке ломове и нагле преображаје. Колеге лекаре привукли су у његовој прози детаљно изложен настанак слепила једног од јунака приповетке „Ветар”, прецизност описа тананих психолошких стања кроз која пролази млади студент растрзан између љубави према странкињи и дужности према породици у „Швабици”, душевни потрес Јанка у приповеци „Вертер” који се нагло преображава у току једне сцене… Ако је њихов колега био сјајан писац, мора се признати да су лекари били његови помни читаоци: међу првима који га је назвао „српски Тургењев”, одређење које књижевни критичари често користе кад пишу о Лази, био је његов кум, чувени лекар Владан Ђорђевић, иначе и уредник часописа „Отаџбина”.

УГЛЕД И СКРОМНОСТ
Лекар Лаза Лазаревић уживао је велики углед међу суграђанима и имао веома развијену приватну праксу. Припадао је, и по учености, и по блиставој каријери, и по положају крему београдског друштва. Супруга Полексија била је кћи Николе Христића, председника Владе Кнежевине Србије, њен брат Коста, такође угледни дипломата и књижевник, био му је друг из младости, а др Владан Ђорђевић, вероватно најпознатије име међу лекарима тог доба, био му је кум. Живео је у лепој вили у Хиландарској улици (недалеко од редакције „Политикиног Забавника”), имао коње, опремао дом намештајем из иностранства. У последњим годинама постао је и дописни члан одељења за књижевност Српске академије наука. Слава и углед нису га занели. Упркос бројним обавезама, Лазаревић стиже да бесплатно прегледа и београдске ученике и питомце, чланове Београдске трговачке дружине, Женског друштва. Прича каже и да је забрањивао новинама да објављују похвале које су састављали његови пацијенти.

Аутор:

Јелена Беоковић

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s