ПОЛИТИКА – У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

Сведочења припадника Војске Југославије о вишенедељном одбијању напада бораца ОВК, потпомогнутих војском Албаније и НАТО авијацијом

Untitled-1

Најтеже је било на Кошарама. То је реченица која се може чути од ветерана који су се током рата НАТО-а и СР Југославије борили на Косову и Метохији, то је податак који је познат сваком грађанину иоле заинтересованом за та збивања. Ове борбе помињу се чак и у популарној серији „Мој рођак са села” у којој глумац Војин Ћетковић игра пуковника Миломира Вранића, ветерана с Кошара. Али у стварности, о најтежим борбама у рату 1999. године мало се зна.

Кошаре су назив карауле на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије. Надморска висина на том подручју достиже 2.000 метара, предео је шумовит. Према подацима пензионисаног генерал-потпуковника Љубише Стојимировића, који је у време рата био начелник Штаба Треће армије Војске Југославије (ВЈ), жестоке борбе на Кошарама обухватају период од 9. априла па до средине маја 1999. године и вођене су на фронту ширине четири километра.
– Почетком априла говорило се о такозваном ускршњем примирју, обустављању борбених дејстава и давању шансе преговорима. Међутим, 9. априла, баш на Велики петак, ОВК уз подршку НАТО-а и регуларне војске Албаније покреће напад да би продро у дубину простора Косова и Метохије, с намером да се пресече комуникација Пећ–Ђаковица–Призрен, раздвоје наше снаге и споји с групом Рамуша Харадинаја на подручју Јабланице. Напад је почео снажном артиљеријском припремом, гранатирањем карауле Морина. То је требало да буде варка, да помислимо да ће ту уследити пешадијски напад. До напада пешадије је дошло, али на подручју суседне карауле Кошаре. У дубину наше територије нису ушли више од 500 метара. Наше снаге су биле на нижим положајима, што је веома тешка ситуација за одбрану. У тешко проходном окружењу нисмо могли да користимо борбену технику. Имали смо логистичке проблеме, није било једноставно снабдевати војску на положају високо у планинама. Непријатељским снагама је у том смислу било лакше, одмах преко границе налази се подручје града Тропоја – објашњава Стојимировић.

 Он процењује да је у борбама на Кошарама ангажовано око 15.000 припадника ОВК, уз подршку авијације НАТО и регуларне војске Албаније, пре свега артиљерије калибра 105 и 155 милиметара. Границу СР Југославије бранили су припадници 125. моторизоване бригаде и делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде.
– Када је почео снажан напад из Албаније у рејону Кошара, један наш водник, по ранијем договору, при повлачењу је минирао и запалио караулу. Наше снаге повукле су се само неколико стотина метара ниже и ту успоставиле одбрану. Напад је сломљен и та линија се минимално померала напред-назад. НАТО авијација је стално нападала наше снаге, једном приликом 42 пројектила пала су на простор дужине два километра и том приликом погинуло је 12 наших сабораца – објашњава пензионисани генерал-мајор Драган Живановић, ратни командант 125. моторизоване бригаде.

Ова јединица после мобилизације имала је око 7.000 војника, била је наоружана тенковима Т-55 и артиљеријом калибра 122 и 90 милиметара. Уз војнике на редовном одслужењу војног рока, у њој су били резервисти с подручја Космета, Краљева, Врњачке бање и Трстеника. У рату су погинула 62 припадника ове јединице.

– Поврх свега, све до маја у планинама је било снега. Уз сву опасност од непријатеља, нашим војницима је претило и смрзавање. А било је оних који су положај у снегу држали и по 48 сати – истиче Живановић.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама.
– Наше и њихове линије су биле тако близу, испреплетане у шуми, чак и на свега десет метара – каже Ковачевић који је и тешко рањен у овим борбама.

Било је то 19. априла, приликом напада специјалаца из „шездесет треће”. Наишли су на жесток отпор.

– Развила се борба. Истина је оно што су причали борци из Првог и Другог светског рата, није опасан метак који чујеш, тај је већ прошао, већ онај којег не чујеш. Усред борбе одједном сам осетио резак бол, глава и лева страна тела били су ми обливени крвљу. Сећам се да сам рекао саборцу „Чувај ми децу…”. Затим је наступио чудан осећај, као да тонем, нестајем. Губио сам свест, али сам опет долазио к себи – прича Ковачевић.

Саборци су му прискочили у помоћ. Војник Предраг Дегент га је превијао и у том тренутку је погођен – задобио је прострелну рану у пределу груди од које ће се касније опоравити, имао је панцир, али је погођен с бока.

– Иако сам био тешко рањен, био сам свестан жестине борбе која се водила. Та канонада, та киша метака, оставила је на мене тако снажан утисак, то је нешто што је тешко описати – истиче Ковачевић.

Његови саборци су дали све од себе да га спасу. Носили су га километрима, а евакуација рањеника на рукама, каже Ковачевић, једна је од најтежих ситуација за војника у рату, психофизички исцрпљујућа. Вукли су га низ планину у шаторском крилу, носили на импровизованим носилима. Стигли су до болнице у Ђаковици, а одатле је Ковачевић превезен у болницу у Приштини.

– У Приштини је била дежурна екипа кардиоваскуларних хирурга из Београда, оперисао ме је др Горан Вучуровић. Затим су ме превезли у Ниш, па у Београд, на ВМА – објашњава Ковачевић који је у борби на Кошарама остао без левог ока и изгубио је осећај у левој руци, а с болничког лечења отпуштен 29. новембра 1999. године.

————————————————————————-

Погинули у француским униформама

Видоје Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. „Били су у маскирним униформама, на рукавима су имали француске ознаке”, сведочи Ковачевић.

————————————————————————-

Добровољци из Русије

На српској страни борили су се добровољци из иностранства, међу којима је највише било Руса. „Сећам се Станислава, некадашњег војног лекара, капетана совјетске армије. Током транзиције напустио је војску, али се 1999. јавио као добровољац. Послали су га на Кошаре. Хтео сам да ради у нашем санитету, али је он то одбио и остао на првој линији као обичан војник. Преживео је рат”, каже Драган Живановић.

Милан Галовић

Последњи коментари

Valsimot Valsimot | 27/03/2013 00:03

Mozda ce neki savremeni Laza K. Lazarevic imajuci u vidu tekst i komentare napisati pripovetku naslova „SVE CE TO EVROPSKA UNIJA POZLATITI“.

gile petrovic | 27/03/2013 12:49

Pakao Kosara je poceo u leto 1998. godine. Borbe koje su tada vodjene i herojske zrtve pripadnika 63. padobranske zasluzuju divljenje i postovanje svih casnih Srba. Krusevac, Jagodina, Nis, Beograd, Podgorica i drugi gradovi bi trebalo da se ponose svojim sugradjanima koji su krvarili i ginuli na gudurama Kosara. Sto neko ne spomene mladog vojnika Petrovica, cini mi se i z Kragujevca, koji se nakon jedne bitke i velikih nasih zrtava nasao duboko u pozadini siptara, kod nas se vodio kao nestali i posle nedelju dana skrivanja po sumama i pecinama se pojavio ziv. Slava Goranu Ostojicu i ostalim palim borcima 63.padobranske

Јован Челебић | 25/03/2013 15:47

У озбиљним држава, какве су некад биле Србија и Југославија, хероја са Кошара сетили би се бар о државним празницима. Како чувамо и поштујемо хероје,тако их и имамо.

Bio sam tamo | 25/03/2013 17:05

Tako je bilo. Nije lako ni secati se. Zato ljudi nisu nista ni trazili od drzave. Drzavu to nije ni zanimalo. Mozda samo to „Tropoje“ promeniti u pravi naziv Tropolje, jer su skoro svi nazivi gradova sve do Draca ustvari pokvareni srpski.

Hvala na tekstu

Kapetan Kuka | 25/03/2013 17:06

Koja frapantna promena u Srbiji – konačno sme malo da se piše o hrabroj vojničkoj odbrani svoje otadžbine. Večna slava i hvala herojima sa Košara. Da njih nije bilo, ostvario bi se osnovni NATO plan-kopneno zauzimanje KiM od strane okupatora i kapitulacija VJ i predaja KiM NATO/šiptarskoj armadi. Na Košarama je slomljen NATO plan o kopnenom zauzimanju. Ovi ljudi su naterali NATO da potpisuje sporazum o primirju, umesto da umaršira bez pregovora kako je svugde radio. Ovi ljudi su omogućili R1244 i naterali srpske izdajnike da pokažu lice i sramotno predaju i ono što nije izgubljeno. Krvavo su heroji to platili. Divljački su bombardovani i zasipani O/U. NATO im se surovo osvetio. Daće Bog slobodu, daće Bog da se saznaju imena i oda najveća počast Srbima i Rusima koji su zaustavili NATO na graničnoj linij

rodoljub randjelovic | 25/03/2013 19:43

Secam se ovih dogadjaja jer sam bio deo ekipe u improvizovanoj ratnoj bolnici u Djakovici.Secam se zbrinjavanja i veoma teske evakuacije ranjenog Kovacevica.Doktor Stanislav,ruski dobrovoljac je posle par dana na Kosarama,bio deo nase ekipe u ratnoj bolnici u Djakovici.Bio je veoma vest i strucan u zbrinjavanju ratnih rana jer je imao iskustva u Nagorno Karabahu!Nazalost,nemam kontakta sa njim,ali su se neki nasi lekari kasnije dopisivali sa njim.Poljak,dobrovoljac koji je dosao sa njim,ostao je na Kosarama i posle par dana poginuo u zasedi albanskih terorista!Slava mu,kao i svim herojima koji su dali zivote na braniku otadzbine!

Томислав Рачић | 25/03/2013 19:45

Samo da napomenem da neke informacije ovde nisu tacne, kao sto je na primer to da je vodnik spalio karaulu pri povlacenju. Ja sam taj vodnik pod podpisanim imenom i prezimenom gore, i nisam uspeo da spalim i miniram karaulu jer su teroristi vec usli u istu, a ja prilikom povlacenja jedva izvukao zivu glavu jer me na svu srecu nisu videli. Pukovnik Zivanovic koji je inace bio tada komadant 125 mtbr izgleda nije dobro informisan sta se tu desilo, i to je bilo 10.04.1999. godine dan nakon napada na Karaulu Kosare. Zanimljivo je to da sam se ja poslednji povukao sa karaule, neuspevsi da je zapalim, a da mene licno niko nije pitao sta se zapravo desilo. Toliko o tome. Pozdrav.

Milan Markovic | 25/03/2013 19:56

Kafanske pevacice dobise nacionalne penzije. Vojnici, oficiri, generali…..svi koji su branili svoju domovinu, rane, invaliditet, haski sud, deca bez oca ostala jedva prezivljavaju, mnoge zene udovice, mnogi podstanari…..
Kakvi su ovo paradoksi, tragedija heroja i njihovi porodica…………… Zaista je tesko bilo sta reci o strasnim stvarima u nasen drustvu………..

borac sa Pastrika 549.motorizovana brigada Prizren | 26/03/2013 10:27

Takodje i borcima sa Pastrika i Planeje odajem veliku pocast. I na tom potezu su se odvijale teske i krvave bitke maja i juna 1999god.

blagoja ilievski | 26/03/2013 12:18

bio sam pripadnik 125 mtbr do 1992 godine i nekoliko puta sam bio okolini karaule kosare i granice sa albanijom, vecna slava svim pripadnicima 125 mtbr koi su poginuli 1999 godine

Cvetko  | 26/03/2013 14:12

Slava im

 

Кошаре, мера за Хероје

Кошаре, мера за Хероје

Ако дозволимо некоме тренутак запитаности, који може доћи, зашто је неко положио свој живот за отаџбину, онда имамо пуно право да са презрењем одбијемо да дамо одговор.

На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.

Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО у бази код Тропоје. За борбу је било спремно 12000 војника, од тога 5000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале између 6000 и 8000 војника. Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца.

Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске бригаде као и делова Приштинског корпуса. У борбама су учествовали и руски добровољци, међу којима је један на Кошарама и погинуо.

Географски положај карауле Кошаре

Географски положај карауле Кошаре

 

План агресора био је јасан – ако се заузме Ђаковица, доћи ће до пресецања линија наших снага измећу Призрена и Ђаковице. Касније би се кренуло ка Приштини и тиме би војни пораз Југославије на Косову и Метохији био зацементиран.

Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника.

Сама караула Кошаре, наспрам бетонских бункера са албанске стране, истицала се својом лепотом. Била је изграђена пре свега због идеолошке димензије сукоба између Албаније и ФНРЈ. Међутим, положај карауле је у тактичком смислу био очајан. Cедам граничара су својом невероватном храброшћу и умећем одолели првим нападима агресора и практично „купили“ време за запоседање друге линије одбрамбених положаја. Пад напуштене карауле приказан је у западним медијима као „невиђено постигнуће снага алијансе“ и такозване „Ослободилачке војске Косова“. То ће бити уједно једини и последњи „успех“ које ће ове здружене трупе постићи.

Да се са правом Кошаре сматрају за једну од најкрвавијих битака током НАТО агресије, сведоче и речи једног од учесника, Љубинка Ђурковића, потпуковника у пензији:

Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво.

Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата

Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата

 

Осокољен претходним успехом, непријатељ је јуришао и на другу линију одбране. Наша врховна команда је реаговала правовремено. На фронт долази појачање у виду припадника специјалне 63. Падобранске бригаде, уз подршку лаких артиљеријских оруђа која својом прецизном ватром прекидају даље артиљеријско деловање терориста. Тиме је офанзива била у потпуности заустављена.

Десетог  маја, НАТО баца недозвољене касетне бомбе на наше трупе, убивши при том осам војника. Иако је било готово немогуће употребити тешко наоружање на том подручју, два тенка Т-55 запутила су се да помогну нашим борцима. О тежини задатка најбоље говоре речи из поруке командирима тенкова:

Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

Врхунским умећем, посаде тенкова успевају да зауставе контранапад непријатеља, пруже подршку пешадији на положајима и помере линију фронта до саме Расе Кошарес, без поновног освајања самог врха.

Пробој ка врху Мрчај од стране припадника треће армије Приштинског корпуса био је одлучујући у савладавању непријатеља. У духу најславније традиције, наши војници јуришали су на положаје агресора улазећи у борбу прса у прса са узвицима „Напред“ и „Ура!“ Након беспоштедне борбе, врх је коначно заузет. Команда НАТО схвата да мора употребити све ресурсе и, ради подршке својим јединицама које напушта борбени морал, у сукоб убацује своје тенкове. Но наши војници за кратко време уништавају пет тенкова алијансе. Тиме је практично спречена даља тенковска офанзива и продор непријатеља у дубину Косова и Метохије.

Својим пожртвовањем, дисциплином и изказаним патриотизмом, Војска Југославије спречила је главни циљ стратега НАТО пакта – копнену агресију која је овим доживела свој фијаско. Линија фронта се даље није померала све до краја рата, односно до потписивања Кумановског споразума.

 

У борбама на простору у околини Кошара учестовало је 2000 српских војника

У борбама на простору у околини Кошара учестовало је 2000 српских војника

Војска Југославије је у борбама на Кошарама изгубила укупно 60 припадника и једно возило, док су снаге агресора имале више стотина погинулих, као и пет уништених тенкова. Тачни подаци о губицима снага НАТО, албанске војске и шиптарских терориста из разумљивих разлога се крију и до сада нису објављени.

Србија мора да памти своје хероје, војнике и команданте Приштинског корпуса, који су дали све од себе штитећи наш народ, територијални интегритет и суверенитет од спољног агресора. Завршићу речима главнокомандујућег генерала Приштинског корпуса, Владимира Лазаревића:

Било, не поновило се, али и да се не заборави!

 

http://akademskikrug.rs/kosare-mera-za-heroje/

Advertisements

2 мишљења на „ПОЛИТИКА – У паклу Кошара – неиспричана ратна прича

  1. Neznam sta da kazem .
    Setim se ponekad uz pivo najvise .
    Bio sam bas mlad 23 godine, kad gledam odavde( beba).
    Secam se da nisam jeo za 11 dana mozda 2 puta.
    I da nas je porucnik ostavio gore u rovovima i vratio se na sigurno.
    Zato sam i lud ovako sad.
    Samo da izdrzim do smrti i bice posle lakse mislim .

    • Жао ми је. То је једино што ја могу да кажем. Али не могу да се не борим за сећање и поштовање на ваше жртве, овакве или онакве, јер сте сјајни момци били. И јесте.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s