Jovan Dučić – Pisma Slobodanu Jovanoviću

Sticaj okolnosti omogućio je autoru ovog feljtona da pre izvesnog vremena dođe do pisama koja su Slobodanu Jovanoviću pisala najveća imena srpske književnosti:

Jovan Dučić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Veljko Petrović, Miloš Crnjanski…

Pisma za koja se verovalo da su nepovratno izgubljena pronađena su u zaostavštini čoveka koji ih je godinama čuvao u običnoj kutiji za cipele.

Слободан Јовановић (Нови СадАустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 – ЛондонУједињено Краљевство12. децембар 1958)-Sin Vladimira Jovanovića, jednog od osnivača Liberalne stranke, prvi Srbin koji je nazvan imenom Slobodan, vrhunski stručnjak za državno i ustavno pravo, dugogodišnji profesor Pravnog fakulteta, predsednik Srpske akademije nauka, istoričar, književnik; rođen u emigraciji doživeo je sudbinu da u njoj i umre.

302204_62-2225px-DucicJован Дучић (Требиње, 5/17. фебруар 1871 — ГериИндијанаСАД7. април 1943)

PISMA:

9XI 1923godine Jovan Dučićotpravnik poslova u poslanstvu u Atini,

javlja seSlobodanu Jovanoviću sledećim rečenicama:

„Mili gospodine Slobodane, nisam smeo da vam se javim pre nego što pošaljem štogod za Glasnik. Vratio sam se ponovo literaturi i šaljem vam što sam prvo mogao. Članak o Ćipiku nadam se da ću moći poslati u novembru. Molim vas recite to uredniku. I neka mi oprosti za jednu ucenu koju ću učiniti kad bi trebalo biti do kraja pažljiv: da sve ove tri pesme izađu u jednom broju jer čine jednu organsku celinu; zatim (a za ovo preklinjem), da Pismo iz Španije izađe celo u jednom broju, jer imam užas od nastaviće se za ovu vrstu proze koja je poginula ako sve ne sračuna na imedijatan i totalan utisak. Neka mi to učini G. Sv. Petrović makar ispala prevedena priča ili novi stihovi Ive Vojnovića, a ja greh uzimam na svoju dušu. Mislio sam na vas, kao uvek kad hoću nešto bolje da napišem, radeći ovo Pismo iz Španije. Hteo sam da njim dam samo jedno: moje osećanje u onoj zemlji. Bojao sam se mnogo da ne izgledam nadriknjiga, ali je bilo nemoguće pisati o toj zemlji kao o Topčideru, bez relacija. Verujte da to nisam pisao u biblioteci, nego u svojoj spavaćoj sobi, i da sam hteo samo da rezonujem svoje utiske i sve ograničim na karakteristikama (pejzaži, rase, kulture, istorije). Vi ste najkompetentniji da mi rečete da nisam ispao visokoparan. Naš prijatelj Balugdžić na moju žalost odlazi odavde, i zameniće ga Jova Tićin Marković kojeg ne šalju u đumruk samo zato što meni treba poslati šefa. Moja je velika nesreća što mi put uvek mora da ide između jednog Pante i jednog Tiće. Balugdžić je čuo u Beogradu da spremate na jesen jednu novu knjigu. Molim vas ne propustite da mi javite o čemu. Je li nastavak one poslednje što bih se veoma radovao? Pozdravite puno dragog G. Bogdana i Paju (Bogdana i Pavla Popovića) i sve drage prijatelje, a vama najlepše stvari od vašeg J. Dučića.

P.S. Donosilac ovog pisma je jedan vrlo ljubazan moj rumunski kolega koji će biti veoma srećan da vas pozna lično.“

Odgovor na ovo pismo je sigurno bio podsticajanjer već 28IX 1923godine

Dučićevo pismo ponovo kreće put Beograda:

„Mili gospodine Jovanoviću, možete misliti koliko mi je vaše poslednje pismo dalo ohrabrenja kad sam evo odmah požurio da vam pošaljem novi rukopis i sav postanem piscem. Ovaj napis je članak jedne buduće knjige za koju već imam veći deo gotovih beležaka; zvaće se Blago Cara Radovana; prvi članak biće o tom večnom caru Radovanu i tom blagu silnijem od svakog drugog. Taj članak kojim sam trebao početi poslaću prvom prilikom; to su bajagi filosofiranja o nespokojenju s kojim čovek traži uvek svoju sreću skrivenu od drugih; o večnom kopanju; o večnom sijanju nečega što čeka; o sreći koja je samo u jednom slučaju i kapricu sudbine, a ne ljudskoj mudrosti ni vrlini. Taj vulgarizirani mit može biti predmet jednog članka o ljudskoj sudbini, i uzeću ga za natpis knjizi koju ću moći brzo da izradim jer ću pisati sve što mi padne na um, da imadne večiti izgled, da je pisana za sebe nego za druge. Članci će biti redom ovi: O Blagu cara Radovana, O pesniku, O ljubavi i ženi, O dosadi, O smrti, O umetnosti, O herojima, O vladarima, O prorocima. – Ja ću vam slati kako što budem dovršio. Oprostite što preko vas šaljem, i uzalud vas uznemiravam. Nas nekoliko prijatelja pišemo jedan za drugog, i vi ste prvi kojem ja želim da dadnem ono što napišem. Ako mislite da ove misli (!) mogi izići u Glasniku, molim vas predajte ih uredništvu. Vaš uvek vrlo srdačni J. Dučić

P.S. Preksutra polazi Balugdžić iz Atine. Kakva beda za mene.“

Sledeće pismo poslato je iz Atine i datirano 2VII 1924godine:

„Dragi gospodine Slobodane, čekao sam da spremim nešto dobro za Glasnik i da vam se uz tu pošiljku javim opširnije. Ne mogući to sačekati, šaljem vam samo dve pesme, možda malo nove za moj način pisanja, s molbom da ih predate uredniku. Nadam se da ću skoro poslati i proze, jer sam se punim srcem vratio književnosti koja, čini mi se, treba da meni koristi više nego ja njoj. Od mog poslednjeg pisma mnogo se promenilo u mom životu u Atini. Ne znate kakvu mi je gorku prazninu ostavio odlazak Balugdžića. U ovoj našoj struci gde je ‘čovek čoveku kurjak’, ja sam se uvek bojao naših ljudi, i osećao sam potrebu da iznad mene stoji čovek koji bi mi mogao biti prijatelj ako dođe da se s nečim borim samac. Osim toga izgleda da prilikom razvrstavanja nisu priznali moju diplomu kao ravnim drugim (gde ima i bogoslovija), i da sam ja to ostao u službi samo s pravom koje mi daju godine službe. Možete misliti koliko je za mene tegoban taj osećaj da sam uljez u društvu sposobnijih i učenijih od mene, i koliko ovaj slučaj ide na štetu moju među mlađima s kojima radim i čiji sam šef. Zato nameravam da se sporazumem s vama o tom šta treba da polažem još da bih uklonio ovu smetnju mom avansiranju; meni je, i pored sveg teranja vetra kapom, mnogo stalo do mira u docnijim godinama i – do penzije (kakva krvava reč!) na koju ću morati da mislim pre nego što dođe opet kakav bolji zakon. S toga bih vas lepo molio da mi kažete vaše najkompetentnije mišljenje da li bi moj slučaj bio ispravljen ako dadnem tezu i položim doktorat na ženevskom univerzitetu. Ja bih zato imao i hrabrosti i dovoljno vremena, i ako bih žalio to vreme izgubljeno za mene – bar za jednu pesmu i za jednu ženu. Ovaj moj slučaj o nepriznavanju moje diplome, saopštio mi je Balugdžić pismom iz Beograda, kada je otišao odavde, ali o tome nemam nikakva izveštaja od Ministarstva. Ne verujem da je Balugdžić poslao ipak jednu ne proverenu i tako nemilu vest. Međutim ustežem se da ikog pitam da to pitanje bez potrebe ne silazi na ulicu. Obavestiću se kad sam dođem tamo da se pobrinem za izdavanje onih mojih pet knjiga koje sam ovde spremio potpuno za definitivno izdanje. Imam samo da prozne stvari kompletiram. Prvog septembra tražiću odsustvo i izvesno doći tamo u toku tog meseca. Bio bih vam vrlo obvezan ako bi ste mi rekli kad ćete se vi vratiti s odsustva i letovanja u Beograd, jer ćete verovati koliko bi inače moj put tamo bio osiromašen ako vas ne vidim i ne čujem. Mnogo pozdrava G. Bogdanu o ostalim prijateljima. Vaš uvek vrlo srdačni J. Dučić.“

Te 1924godine Jovan Dučić postaje delegat u Ligi naroda u Ženevi,

a 1926godineotpravnik poslova u Kairu.

Iz Kaira 10januara 1928šalje sledeće pismo:

„Mili gospodine Slobodane, ne znate koliko sam puta uzimao u ruke ovo mučeničko pero da ma šta izvučem za Glasnik koji je sad, bar privremeno i anonimno u vašim moćnim rukama. Ali za moju veliku bedu, istovremeno kad i vaše ljubazno pismo, dobio sam iz Ministarstva naredbu da prema ukazu (o raspoloženju) predam dužnost u Kairu. Od tog momenta morao sam da se ograničim na spremanje za put, svršavajući ovde puno poslova koji su me čekali posle ‘odmora’ u Beogradu prošlog leta. Molim vas da mi verujete da me od svega više bolelo što sam znao da neću moći da se odazovem vašoj želji. Jedan ovakav obrt u mom životu, sad kad je najmanje trebalo, ipak mi nije bio podesan za ma kakav književni posao. U ostalom mi ćemo se uskoro videti u Beogradu gde ću neko vreme biti slobodan čovek – na veliku radost nekih drugova u Glasniku koji mi manje zavide na pesničkom imenu nego na diplomatskom položaju. Krećem prvim brodom. Hitam samo da vam čestitam srećnu novu godinu i da vas molim za oproštenje. Vaš svagdašnji i srdačni J. Dučić.“

Posle privremenog penzionisanja Dučić se vraća u Kairo 1931godineodakle 20.aprila piše:

„Mili gospodine Slobodane, čekao sam, istina malo poduže, da me sekretarijat Akademije izvesti da je tačna vest o mom izboru, koju sam pročitao u novinama; bojao sam se da se ne popišmane kakve sam ja sudbine. Sad sam dobio očekivano pismo, i prva mi je briga i dužnost da se zahvalim, dragi gospodine Slobodane, vama lično na toj mojoj radosti, koja je velika i vrlo iskrena, izvesno najveća koju sam imao u vezi sa mojim javnim životom. Znam da ovo, kao i nebrojno drugo, dugujem vama čije je prijateljstvo za mene bilo uvek najviše merilo koje sam mogao imati u životu, i moja najdublja satisfakcija, i moj najčistiji triumf. Ne znam, ali pretpostavljam da je G. Bogdan bio predlagač, i zato ću se i njemu posebno zahvaliti. Moj je izbor morao biti siguran pošto je tačna reč da Bog ide sa velikim bataljonima. Početkom juna dolazim tamo da, ako uspem s izdavačem, opet nešto publikujem, i zatim odem za Trebinje i Evropu, s nadom da ćemo letos negde da provedemo malo vremena. Kakav ste vi plan napravili, a sad još jednom do neba hvala, i s puno svesrdnog prijateljstva i odanosti vaš svagdašnji J. Dučić.“

U narednih nekoliko godina diplomatske službe Jovan Dučić je poslanik u

Budimpešti (1932i Rimu (19331937).

Kao prvi jugoslovenski ambasador uBukureštu15oktobra 1938godine

šalje pismo na adresu Slobodana Jovanovića:

„Dragi gospodine Slobodane, tražio sam vas bez sreće celo ovo leto po Beogradu i inozemstvu. U Trebinju smo vas čekali na proslavi oslobodilačke vojske kojoj sam namenio svoj novi spomenik. Verujte da je vaše odsustvo učinilo taj dan nepotpunim. Ovo pismo donosi vam jedan moj mladi zemljak Zdravko Tomić, pomoćnik ovdašnjeg atašea za štampu pri Poslanstvu koji će biti srećan da vas upozna. Zbog teških prilika porodičnih odustao je da položi svoje ispite u Visokoj Školi… Deutsche Hochschule für Politik u Berlinu. Ja sam ga sada priterao da se upiše na pravni fakultet u Beogradu i da polagano, pored ostalih poslova, polaže redovnije i savesnije ispit po ispit. On je vrlo inteligentan i dobar, i verujem da bi bilo korisno da na taj način stvori sebi društveni položaj siguran i dostojanstven. On u tom cilju dolazi sad u Beograd i moliće vas da mu pomognete pri upisu za koji je kanda prošao rok. Sa vaše dve tri reči verovatno će se preći preko kakvih formalnosti, ako budu postojale. Ja vam lično unapred blagodarim za dobrotu koju ovom mom zemljaku budete ukazali. Do skorog viđenja jednog petka za stolom nekolicine Tebanaca zbog kojih sunce greje. Vaš svesrdni i sa puno pozdrava J. Dučić.“

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=302204

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s