Bernard Kelerman (4.3.1879, Fürth, Kingdom of Bavaria – 17.10. 1951) – INGEBORG (1906)

Ingeborg

Treba slaviti i opevati dane koji su bez želja, dane koji bez želja prolaze. Oni su kao mirno leto što tišinu u srcima stvara, oni obuzmu sve, oni sade ružino žbunje po grobovima, oni su tiha plodnost koja obogaćuje, a onaj ko je bogat, pravedan je. Zato treba hvaliti dane koji su bez želja.

Ali treba hvaliti i dane vrućih, usplamtelih želja, i njih! Oni su kao udarci kosom u zađikali korov, oni unose u srce seme divnih egzotičnih cvetova u kojima ima krvi a ne meda, i koji mirišu na ubistvo i na uništenje; koji su kaocrna olujina u letnjoj omorini što munje seje i trulo drveće obara. Ti dani čine čoveka skrušenim i ponosnim, i njih treba hvaliti.

Treba slaviti život u svakom njegovom obliku, ubistvo i ljubav, sveti su ubistvo i ljubav.

***

Božja je volja bila što se ona obratila meni koji sam baš trajao svoje dane bez želja i bio umoran, suviše umoran za ljubav koja je zahtevala celog čoveka, suviše umoran.

***

Crveni dani! Plave noći! Divan je život! Dani su samo pijanstvo, noći same bajke. Dani su pesma i smeh, a noći su poljupci koji piju suze sreće ispod uzdrhtalih trepavica. Dani su veliko crveno sunce, noći su plavi tračak mesečine u oku jednom bez dna. …..

Shvata on velika srca  ali i mala, ona koja gore i ona koja se lede, razume on pesmu ptice i pesnikov stih. Znaj da on radost oko sebe seje – a ima mnogo prosjaka na putu života i mnoge može da pozna samo oko srećnih. On traži. Ima on neprijatelja koga je ljuto mrzeo duge godine, jednog koji ga je podlo izdao – srećan sam, piše sad, u redu je sve, zaboravljeno sve, novi su dani došli. Suznih očiju piše to, srce mu se presipa. I ode do prkkosnika, zakuca mu na vrata, kuca, kuca sve dok ovaj ne otvori. Oprosti, oprosti, kaže mu, ja, ja sam bio kriv.

Znao sam ljude koji su poklanjali novac, dobra, časti, jer su bili srećni, koji su čak i svoju sreću poklanjali zbog toga i ogoleli do košulje, otplesali dalje.

***

Mnogi glasovi su odjekivali u meni tako glasno da sam ih morao čuti. Ona je izgubljena, vikali su. Jedan je neprestano vikao: Ingeborg! Ingeborg! A drugi je molio, zbunjeno moliio, užasnutim, bespomoćnim rečima, bez prestanka.

Još se jedan glas pojavio u meni, i taj je bez prekida vikao: U pomoć! U pomoć! On je kršio ruke, taj glas kršio je ruke.

***

U šta verujem danas? Ne znam. Suviše svakodnevnog nakupilo se nad onim časom kad sam verovao u sva čuda i u boga, i kad sam se borio s bogom, borio se s bogom.

***

Kakva je bila moja duša? Bila je kao dolina. Sunce i senke oblaka, kovitlave senke oblaka – radovao sam se suncu i posizao za njim, hteo sam da ga zadržim – bio sam srećan, nisam mislio na senke. Nisam hteo da mislim na njih, ne.

***

Moraš da trpiš do očajanja i da se smeješ do ludila, ali da ne očajavaš i da ne poludiš.

***

Vidim kako se neki čovek uspinje stepenicama u kuću. Penje se on, penje, koliko to stepenica ima? Ne osvrće se. Nestaje u kući. Još nekolikko stepenica pa korača dugim, belim hodnikom. Zastaje, oči mu se sklapaju. To je čovek koji je izgubio sve što je imao. On bledi. Dve su reči urezane na jedna bela vrata. Zagleda se u svoju sobu. Njegova je to soba. Zastaje tu, zagleda se u sobu i ne usuđuje se da uđe. Ne usuđuje se. Soba je ta prazna, prazna. Vikati, smejati se, srušiti se? Kako? Ništa, ništa od svega toga. Drhtanje u rukama, klecanje u kolenima, to je sve. Očajni pokreti u meni, duboko u meni. Smućene, raskupusane slike u glavi, koje se razdiru, druge, razderane, nadolaze. Pa se i one kidaju. Sedam na stolicu. Smešim se. Imam na usnama neki ukus. Zbogom. Zbogom. Opraštam se. Kapi rose, moelćive oči, naga ruka. Glas jedan. Lebdi on nada mnom kao pesma. Klanjam se pred tim glasom. Smešim se. Stojim na podnožici i obujimam rukom Ingeborg. Kako je očajno vrludao osmejak na njenom licu? I njene oči koje su blagosiljale, blagosiljale! Neka ti je hvala na sve veke vekova, Ingeborg! Ja te volim. Srce mi se grči, u glavi nastaje mrak. Da, eto, otišla je. Sve što je bilo moje, izgubio sam. Ustajem, vrtoglavica me hvata. Smrklo mi se pred očima. Hoću li pasti? Kad bih samo mogao! Samo malo. Jedanput samo da se srušim, da kriknem samo za trenutak. Ne, ne činim to, stojim uspravno, borim se. I počinjem da hodam. Počinje moje lutanje. Nedeljama, mesecima trajalo je, pa sad opet počinje. U šumu? Ne. Tamo je ona. Možda u bele sobe? Kuda? U podrum? Pa ona je i tamo. I što sam bio, i što bejah, i što sam mogao biti, sunce, sreća, lepota, bogatstvo! Sve izgubljeno. Nestade moga sanjarenja. Nisam se skršio, nisam jecao, nisam zabijao nokte u čelo. Ne, to nisam činio. Jednu maramicu što iskidah na paramparčad, to je sve.

***

Išao sam sav zgužvan i zapušten. Nisam se više smejao, a i osmehivao sam se retko. Voleo sam da igram i da klikćem od radosti, voleo sam da nosim u glavi divne misli, voleo sam da čujem kako mi srce kuca. Da, onog leta bile su u meni beskrajne simfonije, beskrajne. Sad sam bio proteran iz svoga carstva, prosjak koji se vucara sa gladnim očima. Nekad sam bio u pohodu, sad sam gmizao. Neka oslepi sunce, neka se raspadne zemlja u prah i pepeo. Ruka sudbine smrskala mi je lice, i meni samom izgleda tuđe. Moje oči su se stegle i bodu, duboka brazda mi je usečena u čelo, usne su mi porubljene gorčinom. Nesrećan sam. Mala je to reč. Jao tebi ako jednog dana ništa drugo ne možeš da izustiš sem nje.

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s