Ernest Hemingvej – PREKO REKE I U ŠUMU (1950)

Priča: Poslednji dani u životu pešadijskog pukovnika u američkoj vojsci, koje provodi u Veneciji, sa prijateljima I svojom mladom devojkom, pre nego što će umreti od infrakta u kolima, pri povratku kući.

416px-Hemingriver sken. naslovne strane: polovneknjige

Primeti da ga devojka posmatra i osmehnu joj se. To je bio njegov stari osmeh koji on upotrebljava već pedeset godina, još od vremena kad se prvi put osmehnuo, i funkcionisao je još besprekorno, kao dedina Perdijeva lovačka puška. Verovatno tu pušku ima sad moj stariji brat, mislio je. Bogami, uvek je umeo da puca bolje od mene i zaslužio je da je ima.

„Slušaj, ćerko“, reče, „ne budi žalosna zbog mene.“

„Nisam. Nisam ni najmanje. Samo te volim.“

„To baš nije zanimanje koje se mnogo isplaćuje, zar ne?“ On reče oficio umesto zanimanje, jer su oboje govorili i španski, kad bi prestali da govore francuski, a nisu hteli da pred drugima govore engleski. Španski je grub jezik, mislio je pukovnik, ponekad grublji od klipa kukuruza, ali tim jezikom možete da kažete šta mislite i da to stoji.

***

U  kojim godinama se postaje star u ovoj zemlji? – mislio je pukovnik. U Veneciji niko nije star, ali rastu vrlo brzo. I ja sam u Venetu postao čovek na brzu brzinu, mada se nikad nisam osećao tako star kao kad  sam imao dvadeset i jednu godinu.

***

„Ni ja ne verujem“, reče devojka. „Ali ću pokušati. Zar se ne osećaš bolje kad si voljen?“

„Naravno“, reče pukovnik. „Osećam se kao da se nalazim na nekom položaju golom kao guz, čije je tlo kameno da ne možeš da se ukopaš i sve same tvrde stene, i nigde zaklona, i sasvim iznenada, umesto što sam go, ja sam u oklopu. Sav u oklopu, a tamo nema ni kalibra 8,8.“

„To treba da ispričaš našem prijatelju piscu s mesečevim kraterima na licu, pa će noćas imati šta da piše.”

„Trebalo bi da to ispričam Danteu, ako se muva tu negde“,reče pukovnik, koji najedanput postade besan  kao more kad se iznenada digne bura.

***

„Produžujem da otkrivam tajne“, reče pukovnik. „.Slušaj dobro, ćerko. Ovo je vrhovna tajna. Slušaj. Ljubav je ljubav i šala je šala. Ali je uvek tišina kad  zlatna ribica umire.”

***

Sa tri udara je kraj, mislio je, a evo ja imam i četvrti.

Baš sam neki srećni džukac.

Dođe novi napad, i to vrlo jak.

„Džeksone“, reče. „Znaš li šta je ono jednom prilikom rekao general Tomas Dž. Džekson? Prilikom svoje nesrećne smrti? Nekada sam to znao napamet. Ne mogu da garantujem da su reci doslovne. Ali tako je zapisano: ,Naredba A. P. Hilu da se spremi za bitku.’ Onda opet nerazumljivo buncanje. A onda je rekao: ,Ne, ne, hajde da pređemo preko reke i da se odmaramo u senci drveća’.“

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s