Kamij Lorans – NI TI NI JA

nitinija

Knjiga „Ni ti ni ja“  nastala je kao rezultat elektronske prepiske između Kamij Lorans i mladog francuskog režisera koji radi adaptaciju jedne od njenih knjiga za film. Iako je i sam sugerisao objavljivanje ovog rada nije želeo da se njegovo ime, niti ijedna njegova poruka pojave u njemu. U nadi, da će čitaocu olakšati razumevanje ove jednoglasne razmene Loransova je menjala tekstove svojih mejlova, ostavljala praznine, ispreturanu hronologiju, pišući priču o nestajanju ljubavi i priču o ljubavi. Ali i o mržnji.

Pomalo detektivski roman. Istraga o ljubavi koja je nestala.

Glavni junaci znaju, ili misle da znaju nešto o pričama koje jedni drugima kazujemo i o tome koliko glumimo jedni pred drugima. On je režiser, ona je romansijer. Oni će pokušati da daju odgovore na večita pitanja odnosa muškarca i žene, od trenutka kada se dvoje ugledaju, kada im se oči susretnu u nekom ogledalu, usred neke zadimljene gomile,  prepoznaju, upoznaju, dele zajedničke trenutke, a onda rastanu.

Šta očekujemo i šta tražimo u nekoj vezi?

Koliko smo spremni sebe da damo?

Kako reći ono što se ne može čuti, kako pokazati ono što se ne može videti?

преко B92 – Kultura – Knjige&stripovi – Preporuke – Ni ti ni ja – Kamij Lorans.

NI TI NI JA

Uvodni citati

„Šta je muškarac za ženu?“ „Njena propast.“

Žak Lakan

„To što govorite je toliko tačno da je suprotno savršeno istinito.“

Benžamen Konstan

Marijana: „Misliš li da živimo u potpunoj konfuziji?“

Johan: „Ti i ja?“

Marijana: „Ne, mi svi.“

Ingmar Bergman, Scene iz bračnog života

Odlomci:

Ne, ne uspevam da ispričam tu priču, ne uspevam jer i ne želim, ne želim da se to dogodi; kako sam uopšte dotle došla, to se ne može ispričati, a pre svega, pre svega, kao što je moj deda na samrtnoj postelji govorio mojoj uplakanoj baki, to se svima dešava – pričao je o smrti kao o ljubavnim jadima – svima nam se događa, nećeš valjda od toga da praviš problem!

Ali ako više ne pričam priče, šta onda radim? Nalik sam koverti koja je poslata bez adrese i markice.  Nemam ni odredište ni primaoca. Ne znam šta radim tu, šta bih mogla da radim. Već se više od dve godine tako razvlačim. Osećam se kao stvar bačena u neki ugao. Ja sam stolica iz hotela Roma, ja sam sako, ja sam koverat. Bez sudbine sam.

Trebalo bi da izađem iz svoje rupe, da prestanem da budem stara, i možda će se reči vratiti, poverenje u njih da bi se reklo izlišno. Već dve godine to uzalud pokušavam: taj čovek me je ostavio bez glasa. Oduzeo mi je sve reči kao u nepravednom razvodu. Više ne živim u jeziku. Živim pod zakonom tišine: napišem dvadeset redova, a onda mi od toga ruke same padnu: ne uspevam da prekoračim okvir, da okrenem stranu. Bolujem od te bolesti, od muke da ispričam svoju bolest. Da li bi bilo dovoljno da me neko sluša? Da li bi prestalo da bude apsurdno kada bi neko čuo? Da li je vaše ime na koverti? Vaše ime da zameni njegovo, onako kako sam ga pročitala na parčetu pocepanog papira, jedne zimske noći? Mogu li da napišem vaše ime, mogu li da vam pišem? Mogu li da vam se obratim? Da li ste vi neki znak na tom nebu boje mastila?

***

Kada na kraju Adolfa Eleonora umire pošto ju je napustio muškarac koji je ne voli, tada sve žene umiru, u svim epohama. I kada on piše: „Toliko sam umoran od toga da uvek budem potreban i nikad dovoljan“, ne predstavlja li on sve muškarce?

***

Teškoća s kojom ćemo se, bojim se, vi i ja suočiti je u tome što mene zapravo zanima Eleonora/Helena, Ona. Videćete kada budete pročitali Adolfa da je sve ispričano u prvom licu, s Njegove tačke gledišta; muški rod, jednina: kako je upoznaje, kako je osvaja, kako se njegova osećanja prema njoj raspadaju, kako povlači nit koja velikom brzinom para tekst o ljubavi koji je napisao prilikom prvog sureta; on, naravno, beleži izraze bola koje izaziva u njoj, koje vidi na njenom licu i čuje u njenim rečima, ali nikada ne ulazi, osim brzinom munje, u svoju sopstvenu realnost, u svoju dušu, ukoliko ta reč još uvek ima smisao – duša, to je ono što treba naslutiti iza tela, ili ono što je ostavljeno na cedilu iza rečenica: duša, to je tajna tela i jezika – on se ne prilagođava njenom kretanju, ne prihvata je, ne prodire u nju, evo: ne može prodreti do nje. I s razlogom: sva njihova drama je u tome, nalik je pozorišnom dekoru: visoki zidovi s vrlo malim prozorima, bez vrata. Ne može da izađe iz sebe da bi krenuo ka njoj, a ne dopušta joj da uđe. Muški i ženski rod su stravično razdvojeni. I kada slučajno uteknu iz tvrđave, sretnu se samo da bi se rastali. Sve u svemu, to je košmar.

***

S Arnoom je, kad razmislim, odmah bilo signala za uzbunu. Lampice su se skoroodmah upalile. Ali sam ih ja tek kasnije prepoznala, mada sam ih odmah uočila. Posle, znate, onaj koji je ostavljen pretvara se u džinovsku mašinu za dešifrovanje prošlosti, hiperosetljivi organ za sve propuštene znake, koje sakuplja i klasifikuje, koje istražuje i po kojima kopa bez kraja – da bi stavio tačku na sve i želi da veruje da će tako biti.

Naša Helen, dakle, čuje odmah da nešto nije u redu, da nešto ne štima. Čuje to jer se kvar ispoljava u izgovorenom, pre nego u telu; pokret ne odražava u potpunosti osećanja, a ni reč ih ne odražava sasvim. Alarm najsnažnije odzvanja u slojevitosti izgovorene reči (ne zaboravite da je ona književnica, to je neophodno, mora biti književnica u filmu, inače će od toga umreti, kao i ona druga: pisac je neka vrsta crne kutije, on sve snima, on poseduje ubistveno pamćenje čije ga, međutim, neprekidno beleženje sprečava da umre). Odjednom joj se učini da je sve izgovoreno lažno. Rečenice skrivaju obmane kojih niko nije svestan, osim nje. ** A zapravo je Arno sve pokrenuo, znala je to, rekao joj je: „Volim te“ i nešto se srušilo u carstvu jezika, u tom blistavom gradu u kome je sa žarom živela, srušilo se odjednom kao one visoke šipke koje padnu za nekoliko sekundi, a bile su nam potrebne godine da ih podginemo, reči otpad, reči ruševine, nepomične u prašini, beživotne, nepokretne, ne možemo s njima napraviti ni kolibu, ni pećinu ni špilju, ništa, ne možemo u njima više živeti. „Volim te“ je bila mrtva rečenica, utvara ljubavi, duh koji je pokretao čaršav, a ispod njega nije bilo tela. „Volim te“ je dolazilo iz mrtvog mesa, raspadalo se odmah, čim bi izašlo iz usta, pretvaralo se u dronjke. Ona  je, naravno, bila kriva za tu propast, ona sa svojim uhom koje je moglo da čuje nečuveno, nečujno: reči koje se paraju, škripanje njihovih kostiju koje se rastavljaju. Ništa slično joj se pre toga nije dogodilo, čak ni sa Žakom preljubnikom i njegovim izdajstvima – svaki put kad joj je Žak govorio o ljubavi, ona mu je verovala. Ali Arno, ona je govorio „Volim te“, a ona bi čula rasturanje, videla bi otpatke.

***

Jednom prilikom, sećam se, u taksiju koji me je vraćao kući – upravo sam bila provela čitav sat na stepeništu, bilo mi je hladno – taksista me je već neko vreme posmatrao kako drhtim u uglu njegovog retrovizora; bio je crnac, snažan i pričljiv; slušao je neku afričku stanicu koju je utišao da bi me pitao da li mi je dobro, odgovorila sam: „Da, da“, pomalo prkosno, a onda me je pogledao dugo i zamišljeno poput ptice marabu i rekao mi je, odgovarajući vrlo tajanstveno na pesmu koju sam čula u taksiju kojim sam išla kod Arnoa, skoro se smejao: „Hajde, ne brinite: još vas voli.“ I dodao je otvarajući štaku prema meni, kao da baca šaku prinča: „Voli vas zauvek.“

Imam poštovanje prema taksi vozilima koji nas prevoze do onih koji nam pomažu da prebrodimo noć i koji čitaju u svom srcu ono čega nema u vašim očiima.  Poštovanje prema jeziku koji zna šta govori; u rečenici „Volim te“ kriju se rečenice „Voleo sam te“ i „Nikad te nisam voleo“.

***

Muškarci koji se prema tom osećanju odnose s više ili manje odgovornosti, zbog drugih neodložnih obaveza, naviknutiji da sami budu centar onome što ih okružuje, nemaju  u istpoj meri koliko žena plemenitu i opasnu sposobnost da žive u drugome i za drugog.  Ali kod pojedinaca ta sposobnost je približno ravna nuli. ***Da li bi moglo biti drugačije? Ne znam. Hoće li bogalj ikada prohodati? Poznato mi je bolno čuđenje žene kada shvati da više nije voljena, strah koji je ščepa kada je ostavi onaj koji je obećavao da će je večno obožavati; poznajem to iznenadno potisnuto samopoštovanje, kada se ne zna kud da se dene, to podozrenje koje zamenjuje ono potpuno poverenje i koje, prisiljeno da se okrene protiv bića koje je sama podigla na pijedestal, počinje da se širi na ceo svet. Ša joj se može reći kada se ona pita koja se to reč, koji se pokret oglušio o sreću? Šta joj odgovoriti kada još traži način da je dosegne, i kada od mene očekuje znak koji neću dati?

Svetlost je ono što dodirujem, crnilo ostavljam. Ništa se ne može učiniti za životnu sreću s muškarcima poput mene: njih treba ne sretati.

 

Nerazmršena traka — Wannabe Magazine

….roman se bavi odnosom muškarca i žene, u kojem ona pokušava da u potpunosti ogoli sebe, pišući o svojoj ljubavi prema izvesnom muškarcu, takođe režiseru.

“Koji je drugi način da se približimo realnom ako ne praćenje, bez kanalisanja, životnih događaja koji kroz nas prolaze, prenošenje reči i slika gde haos, i pored svega, poprima oblik – ljudski oblik – i gde, ponekad, u jednom nesigurnom i mutnom odsjaju, kao u nečijim očima, možemo ugledati sebe?

Iako s kritičkim sumnjama u mogućnost ostvarenja projekta, Lorans ulazi u roman kao da je samo snimanje filma već počelo i uvodi čitaoca u taj svet minimalističkim rečenicama, kadrirajući slike jednu za drugom, besprekorno. U nameri da rasvetli svoj odnos sa muškarcem koji ju je ostavio, ona ulazi, kako u sebe, tako i u njega kroz sopstveno tumačenje odigranih događaja, jer je namerena da uđe u njegove dubine, možda i više nego svoje.

“Međutim, znate li šta ja želim? Da vidim ne te slike, već prelazak s jedne na drugu, da vidim kako se prelazak odigrava, kako nastaje nagla promena, kako se prepoznaje zaokret, napuštanje puta, da vidim kako događaji teku, teku li med i mleko ili sve polazi po zlu, šta se dešava između, šta nestaje, šta se dešava kada ljubav prolazi? Smatrate li vi normalnim da ljubav prolazi? Da samo prođe? Tu je, a onda više nije tu: imate li objašnjenje za to?”

“Bio bi to film suprotan prirodi, jedan okamenjeni film. Dva fiksna kadra – lice a, lice á – i dve zamrznute rečenice – “Volim te”, “Ne volim te više”.”

Nerazjašnjenost polariteta njegovih osećanja više je muče nego sama ljubav koju oseća prema njemu, jer nju uopšte ne spori, i usuđuje se da zađe, naizgled, dublje i od sujete i egoizma samog pisca, odnosno nje same. Ubacuje u radnju i roman “Adolf” Benžamena Konstana (Benjamin Constant), francuskog pisca iz XVIII veka, kako bi junaka tog romana postavila u određenu paralelu sa ličnom dramom, tražeći u njemu temelje za pojašnjenje i eventualnu nadgradnju psihološkog profila svog muškarca, svoje ljubavi. Sve vreme se igrajući svojim razumom, ona ne preza od toga da pokaže sumorne misli, bilo da postavlja teoriju o zaljubljivanju (“Zaljubiti se znači roditi se sa sećanjem na rođenje, nijedno rođenje nije bezazleno, to je staro koliko i svet.”), ili o odnosu žene i muškarca, o posledicama detinjstva na sazrevanje osobe ili samoj umetnosti i umetnicima. Staložena, mračna ili cinična, ne želi da se zaustavi, iako unapred zna da odgovore na postavljena pitanja nikada neće dobiti,…

преко Nerazmršena traka — Wannabe Magazine.

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s